Пресуда Радовану Караџићу – Детаљна анализа

Радован Караџић је изјавио да ће уложити жалбу на пресуду која му је изречена 24. марта текуће године и затражио од председника МРМКТ да одреди састав Апелационог већа.[1]

Међутим, треба обратити пажњу на две околности. Као прво, пресуда се састоји од више од две и по хиљаде страница. Као друго, у складу са правилима процедуре МРМКТ, стране у процесу могу предати жалбу најкасније 30 дана после добијања текста пресуде.[2]

У вези с тим јавља се неколико правних проблема. Као време добијања текста сматра се тренутак његовог добијања на језику који схвата оптужени. Управо зато је својевремено тужилаштво МТБЈ искочило из коже како би доказало да Војислав Шешељ влада енглеским језиком. То се радило због тога да му се не би преводили сви документи на српски језик. Као што је познато Радован Караџић се такође сам брани. Тако да рок од 30 дана треба да почне од тренутка кад му предају текст на српском језику. На званичном сајту опубликован је само текст на енглеском језику. Штавише, чак и ако ту пресуду спроведу, биће коришћена латиница, а не ћирилица. Својевремено се за право превода на ћирилицу борио генерал Толимир (такође се сам бранио), али је ту битку изгубио. Хашки трибунал је одбио захтев генерала, рекавши да ће текст бити само на латиници.

Без обзира на право Р. Караџића да добије текст на матерњем језику, постоје велике сумње да ће трибунал направити такав превод. Нејвероватније ће бити покушано да се појам “језик који он разуме”, тумачи као било који језик којим влада оптужени.[3] Међутим, очигледно је да се под тим термином имао у виду матерњи језик оптуженог, јер ма колико човек добро знао неки страни језик, то је недовољно за припрему и изношење одбране на суду. Највероватније ће трибунал исто тако инститирати на томе да се Радован Караџић сада не штити сам, већ је себи као помоћ у одбрани одабрао адвоката Питера Робинсона.[4] Али тај аргумент је лажан јер адвокат не штити свог клијента самостално, него испуњава његове захтеве. Ако сам оптужени не може да изучи текст пресуде на матерњем језику, онда ће то значити да ће његов клијент давати инструкције адвокату, а адвокат ће давати инструкције свом штићенику.

Ипак, док Р. Караџић и П. Робинсон изучавају текст пресуде, то ћемо чинити и ми. У својству првог питања које треба проанализирати у одлуци по предмету Р. Караџића – јесте оптужба за геноцид, као најтежа оптужба не само у овој пресуди него и у савременом међународном праву уопште.

Подсећамо да је тужилаштво истакло против Караџића оптужбу за почињена два геноцида, први у односу на геноцид почињен на целокупној територији БиХ, и други – у односу на догађаје у Сребреници из јула 1995. године. Као што је познато, Претресно веће је ослободило Караџића оптужбе по првој тачци оптужнице, али га је окривило у односу на другу тачку – то јест о догађајима у Сребреници. Погледајмо подробније на који начин је суд оценио доказе о геноциду који су представљени на процесу и какве закључке је донео по тим доказима.

Главно питање које треба да реши суд, установљујући одговорност за геноцид, јесте кривица. Међутим, пре него што се установи кривица, треба задати питање о томе какви су стандарди доказивања?

Као што је познато, геноцид мора бити доказан не само као умишљено чињење злочина (то јест, злочина који не може бити учињен из неопрезности), него такође још и да је учињен са специјалним предумишљајем.[5] Доказ предумишљаја је један од најсложенијих проблема у сваком судском процесу јер представља покушај да се установи субјективна страна злочина – или говорећи простим језиком – да се проникне у свест лица које је оптужено за почињени злочин. У овом тренутку још није пронађена машина за читање људских мисли, па због тога у суду користе ове или оне форме пројављивања човекових мисли у чињеницама објективне реалности. Но, ни то не упрошћава задатак, јер у многим ситуацијама тумачења људског деловања човека може претпостављати различиту мотивацију. Приликом успостављања људске кривице по правилу се користи стандард “највеће вероватноће” или стандард “без икакве сумње”. Установљивање специјалног предумишљаја само по себи представља најсложенији задатак, јер претпоставља да суд треба да установи не само да је неко имао предумишљај, него и да је мотивација само таква и никаква другачија! Сложићемо се да ово представља задатак веома велике сложености чак и за најискусније судије.[6]

Шта ми имамо по питању примене стандарда установљивања предумишљаја Р. Караџића? Рекло би се да су судије дужне да установе да је тужилаштво доказало да су погибије људи, њихово насилно пресељење и друга дејства која су се одигравала у БиХ, била почињена због тога што су Р. Караџић и његови сарадници хтели њихово уништење из разлога њихове припадности муслиманској нацији. Међутим, потпуно је очигледно да такви докази нису били предочени. У односу на целу БиХ то је признало и само Претресно веће. Оно приводи посебно да су могући такви разлози дејстава Р. Караџића као што су етничке поделе[7] или заузимање територије.[8]

Нећемо се овде удаљавати на друга питања, него ћемо се фокусирати само на оно за шта Р. Караџић и руководство Срба у БиХ уопште, сносе одговорност. Овде је за нас најважније обратити пажњу на то да судије верно признају да тужилаштво није предочило доказе почињеног геноцида у целини на територији БиХ. Међутим, тај стандард је  – без објашњавања разлога – одједном нестао и приликом оцене предумишљаја за почињени геноцид у Сребреници. Анализирајући доказе о догађајима у Сребреници из јула 1995. године, Претресно веће тврди да је једини могући закључак о предумишљају било уништење босанских муслимана као таквих.[9]

Какви су докази изнети за ову тврдњу? И овде се ми сусрећемо са апсолутно безумном аргументацијом. Та аргументација би морала бити обавезно издвојена из 2 600 страница и пренета на првим страницама медија – како би сви схватили колики је степен безумља оних који су писали пресуду. И тако, судије су изјавиле да су “снаге босанских Срба морале бити свесне да ће ликвидација неколико људских покољења имати погубан утицај на босанске муслимане у Сребреници и да ће убиство и принудно удаљавање преосталог дела свих радно способних мушкараца имати озбиљне последице за муслимане У Сребреници и самим тим их довести до физичког изумирања. У вези с тим веће сматра да нема никакве сумње да су та дејства била спроведена са намером уништења босанских муслимана у Сребреници као таквих.[10]

Нећемо коментарисати дивљачки расизам оваквог изражавања. Али обратимо пажњу на то што је приликом доказивања геноцида у Сребреници Претресно веће из неког разлога одустало од принципа који је постављен у темеље стандарда доказивања у Босни и Херцеговини у целини: јер немогућност друге мотивације за почињена дела нису била доказана. Суд једноставно изјављује да су “босански Срби то морали схватати” и “на тај начин” других објашњења не може бити!

Наравно, јасни су разлози тога зашто је суд поново “установио” геноцид у Сребреници. Пошто је он био установљен у десетине претходних процеса, тешко би било себи представити другачије. Међутим, то што Хашки трибунал поново није успео да докаже предумишљај “босанских Срба” – управо тако – у пресуди Р. Караџићу се говори о «Bosnian Serb Forces». Треба напоменути да та пресуда уноси додатне доказе потпуне несолидности судског установљивања геноцида у Сребреници, ма колико Хашки трибунал претендовао на његово достизање. Ако је у пресуди трибунала по предмету Р. Крстића било “установљено” да је било стрељано “између 7 и 8 хиљада” људи, у пресуди по предмету В. Поповића и других – “неколико хиљада, у крајњем случају 5 366”, у пресуди по предмету З. Толимира – “4 970 људи”, то је сада предочена још једна цифра – “5 115”.[11] То говори о томе да чак ни једна епизода рата у Босни и Херцеговини није могла бити колико толико судски установљена. То што се то још једном десило управо у предмету Караџића – главног организатора геноцида према верзији тужилаштва – у потпуности раскринкава геноцидни мит као велику историјско-политичку аферу нашег времена.

Обратимо пажњу на то каква је структура пресуде. Претресно веће почиње са одељком под насловом “Радован Караџић и оптужбе против њега” (странице 1-4). У овом одељку судије нам саопштавају ко је тај Радован Караџић и ко је он био у време рата у БиХ, какве је оптужбе против њега покренуло тужилаштво. Међутим, следећи одељак се већ зове “Општа питања разматрања доказа”. Чудно, зар не? Судије одмах почињу да причају о доказима, уопште не размотривши питање о томе каква је кривица оптуженог. Оптужује ли се он за чињење свих тих злочина или као саучесник у њима. И то наравно није случајност. Ради се о томе да је форма одговорности у МТБЈ установљена Чланом 7. Статута МТБЈ (Индивидуална одговорност). Тај члан гласи:

1. Osoba koja je planirala, poticala, naredila, počinila ili na drugi način pomogla i podržala planiranje, pripremu ili izvršenje nekog od krivičnih djela navedenih u članovima od 2 do 5 ovog Statuta snosi individualnu odgovornost za to krivično djelo.

Изузеци су регулисани тачкама 3 и 4 тог истог Члана 7.:

 Ukoliko je neko od djela … počinio podređeni, njegov nadređeni ne može biti oslobođen krivične odgovornosti ako je znao ili je bilo razloga da zna da se podređeni sprema počiniti takva djela ili da ih je već počinio, a on nije preduzeo nužne i razumne mjere da spriječi takva djela ili kazni počinioce.  Optužena osoba koja je postupala prema naređenju vlade ili nadređenog ne može biti oslobođena krivične odgovornosti, ali joj se to može uzeti u obzir kao osnov za ublažavanje kazne ako Međunarodni sud utvrdi da je to u interesu pravde.

Прво разматрање питања о томе какво је схватање кривице Р. Караџића судије разматрају тек на 236 страници! Штавише, после њиховог већ вишеструког разматрања таквих појмова попут actus reus и mens rea (то јест, то што се у кривичном праву назива одговарајућом објективном и субјективном страном злочина). Интересантан приступ! То питање које је морало бити размотрено на самом почетку, нашло се удаљено дубоко у тексту. Сада ћемо видети да то није урађено случајно.

Дакле, шта ми видимо после 236 странице? Суд изјављује да тужилаштво не тврди да је Р. Караџић лично починио те злочине за које је оптужен, већ “посредством његовог учешћа у “удруженом злочиначком подухвату”.[12]

Тужилаштво је утврдило да је Р. Караџић узео учешће у четири “удружена злочиначка подухвата” (УЗП). И ево одговора на то од стране судија: “Када двоје или више лица делују заједно за достизање заједничког злочиначког циља, њихова одговорност се утврђује на основу учешћа у тој групи”.

И даље: “Прва, “основна” категорија УЗП тиче се ситуације када сви учесници дејствују ради постизања општег циља и стичу општи злочиначки умишљај за достизање постављеног циља.

Друга “системска” категорија УЗП тиче се организованог система злостављања.

Трећа “раширена” категоријаа УЗП тиче се одговорности члана УЗП за злочине који излазе изван оквира општег плана или циља, но који су природни и предвидљиви као последица остваривања тог општег циља…”

На тај начин ми видимо да су одмах после цитирања Члана 7. Статута МТБЈ судије у потпуности промениле форму одговорности. Откуд одједном те категорије УЗП па и сам УЗП? Одговор имамо у параграфу 560 – “у складу са праксом трибунала”.

У сваком нормалном суду удаљавање судија од правила утврђивања одговорности, прописаних у његовим статутним документима или кривичним и кривично-процесним кодексима, повлачи за собом укидање пресуде. Али не и у Хашком трибуналу.

Можемо много говорити о даљим проблемима које је изазвала ова махинација судија. Многи од њих су вапијући. Тако, на пример, тврдња судија да је “Р. Караџић требао знати” једноставно не значи доказ кривице! Требао је знати не значи да је “знао”, посебно у контексту стандарда доказивања, названог “ван разумне сумње” (beyond reasonable doubts). Међутим, у тим детаљима већ нема смисла, јер нема главног – кривица Р. Караџића у принципу није утврђена!

“Научници” су се бацили на анализу тога како је МТБЈ “применио” ову или ону форму УЗП у предмету Р. Караџића. Но, ни један од њих не може (и не жели) да одговори на питање: како “пракса” трибунала може смислити теорије које немају никакве основе ни у Статуту, па чак ни у Правилима процедуре и доказивања тог истог трибунала. Ми посебно подвлачимо да ни помена (а камо ли регулисања!) о теорији УЗП нема чак ни у Правилима процедуре! Ако је Статут МТБЈ био донет од стране СБ ОУН, онда су Правила процедуре и доказивања донета од стране самих судија и прерађивана су десетине пута! Али чак ни у том “праву за самог себе” трибунал није успео да утврди своју теорију у својству “правне норме”. И није случајно низ судија иступало против примене те теорије као нечег што нема никакву правну основу за њену примену у МТБЈ.[13]

И тако, пресуда Р. Караџићу није донета на основу општих принципа утврђивања кривице. Него на основу теорије коју је смислио сам трибунал. Јер није случајно никао израз “Хашко правосуђе”. Јер то свакако не значи само политички мотивисане пресуде. То значи и правне махинације.

Члан 14 Међународног пакта о грађанским и политичким правима утврђује претпоставку невиности на следећи начин: “Сваки оптужени у кривичном постпупку има право да се сматра невиним све док његова кривица не буде доказана у складу са законом”. Обратимо пажњу да кривица мора бити не једноставно “доказана”, него доказана у складу са законом. Хашки трибунал то није могао урадити. Пресуда Р. Караџићу представља правну махинацију коју су покушали да замаскирају у скоро три хиљаде страница. Међутим, смисао тих хиљада губи се у одсуству једног – да је кривица оптуженог доказана у складу са законом. Међународно право нам даје јасан одговор: кривица Р. Караџића није била доказана у складу са законом. Од тога и треба полазити.

__________________________________

[1] http://www.peterrobinson.com/ICTY/Karadzic/Post%20Judgment/Request%20for%20Status%20Conference%200316.pdf

[2] Pravilo 133 – PRAVILNIK O POSTUPKU I DOKAZIMA : Najava žalbe Strana koja želi da uloži žalbu na presudu mora u roku od trideset dana od dana zavođenja pismene presude podnijeti najavu žalbe u kojoj će navesti žalbene osnove. Žalilac takođe treba navesti koji nalog, odluku ili rješenje osporava, tačan datum zavođenja i/ili stranicu transkripta, te u čemu se sastoje greške za koje tvrdi da su učinjene i svoj žalbeni prijedlog. Žalbeno vijeće može, ako mu se podneskom pokaže valjan razlog, odobriti izmjenu žalbenih osnova.

[3] Р. Караџић влада енглеским језиком и не једном је иступао на том језику чак и на заседањима Хашког трибунала.

[4] Амерички правник П. Робинсон био је правни саветник Р. Караџића за време судског процеса.

[5] Члан 2 «Конвенције о спречавању злочина геноцида и кажњавању због њега» (1948 године) каже да се под геноцидом сматрају доле наведена дејства учињена с намером да се уништи, у потпуности или делимично, било која национална, етничка, расна или религиозна група као таква…”

[6] Притом обратимо пажњу на то што свакако нису све судије МТБЈ биле искусне судије, него чак неке нису никада раније уопште радиле као судије. Тако, на пример, у саставу Претресног већа по делу Р. Караџића је била судија Ф. Латаци, која до уврштења у састав овог већа није као судија радила ни један дан у свом животу.

[7] Види параграф 2598 пресуде // http://www.icty.org/x/cases/karadzic/tjug/en/160324_judgement.pdf

[8] Види параграф 2599 пресуде // Исто.

[9] Види параграф 5671 пресуде // Исто.

[10] Ради веће тачности ослонимо се на оригинални текст на енглеском језику: «…the Chamber considers that the Bosnian Serb Forces must have been aware of the detrimental impact that the eradication of multiple generations of men would have on the Bosnian Muslims in Srebrenica in that the killing of all able-bodied males while forcibly removing the remainder of the population would have severe procreative implications for the Bosnian Muslims in Srebrenica and thus result in their physical extinction. The Chamber therefore finds beyond reasonable doubt that these acts were carried out with the intent to destroy the Bosnian Muslims in Srebrenica as such.»

[11] Параграф 5519 гласи: «In earlier sections of this Judgement, the Chamber has considered the evidence surrounding the Incidents in Schedule E of the Indictment and has found that at least 5,115 men were killed by members of the Bosnian Serb Forces in July 1995 in Srebrenica».

[12] Параграф 556 Пресуде.

[13] Види, на пример, несагласно мишљење судије Линдхољма у предмету «Тужилац против Симића и других».

Извор: Фонд Стратешке Културе