Presuda Radovanu Karadžiću – Detaljna analiza

Radovan Karadžić je izjavio da će uložiti žalbu na presudu koja mu je izrečena 24. marta tekuće godine i zatražio od predsednika MRMKT da odredi sastav Apelacionog veća.[1]

Međutim, treba obratiti pažnju na dve okolnosti. Kao prvo, presuda se sastoji od više od dve i po hiljade stranica. Kao drugo, u skladu sa pravilima procedure MRMKT, strane u procesu mogu predati žalbu najkasnije 30 dana posle dobijanja teksta presude.[2]

U vezi s tim javlja se nekoliko pravnih problema. Kao vreme dobijanja teksta smatra se trenutak njegovog dobijanja na jeziku koji shvata optuženi. Upravo zato je svojevremeno tužilaštvo MTBJ iskočilo iz kože kako bi dokazalo da Vojislav Šešelj vlada engleskim jezikom. To se radilo zbog toga da mu se ne bi prevodili svi dokumenti na srpski jezik. Kao što je poznato Radovan Karadžić se takođe sam brani. Tako da rok od 30 dana treba da počne od trenutka kad mu predaju tekst na srpskom jeziku. Na zvaničnom sajtu opublikovan je samo tekst na engleskom jeziku. Štaviše, čak i ako tu presudu sprovedu, biće korišćena latinica, a ne ćirilica. Svojevremeno se za pravo prevoda na ćirilicu borio general Tolimir (takođe se sam branio), ali je tu bitku izgubio. Haški tribunal je odbio zahtev generala, rekavši da će tekst biti samo na latinici.

Bez obzira na pravo R. Karadžića da dobije tekst na maternjem jeziku, postoje velike sumnje da će tribunal napraviti takav prevod. Nejverovatnije će biti pokušano da se pojam “jezik koji on razume”, tumači kao bilo koji jezik kojim vlada optuženi.[3] Međutim, očigledno je da se pod tim terminom imao u vidu maternji jezik optuženog, jer ma koliko čovek dobro znao neki strani jezik, to je nedovoljno za pripremu i iznošenje odbrane na sudu. Najverovatnije će tribunal isto tako institirati na tome da se Radovan Karadžić sada ne štiti sam, već je sebi kao pomoć u odbrani odabrao advokata Pitera Robinsona.[4] Ali taj argument je lažan jer advokat ne štiti svog klijenta samostalno, nego ispunjava njegove zahteve. Ako sam optuženi ne može da izuči tekst presude na maternjem jeziku, onda će to značiti da će njegov klijent davati instrukcije advokatu, a advokat će davati instrukcije svom štićeniku.

Ipak, dok R. Karadžić i P. Robinson izučavaju tekst presude, to ćemo činiti i mi. U svojstvu prvog pitanja koje treba proanalizirati u odluci po predmetu R. Karadžića – jeste optužba za genocid, kao najteža optužba ne samo u ovoj presudi nego i u savremenom međunarodnom pravu uopšte.

Podsećamo da je tužilaštvo istaklo protiv Karadžića optužbu za počinjena dva genocida, prvi u odnosu na genocid počinjen na celokupnoj teritoriji BiH, i drugi – u odnosu na događaje u Srebrenici iz jula 1995. godine. Kao što je poznato, Pretresno veće je oslobodilo Karadžića optužbe po prvoj tačci optužnice, ali ga je okrivilo u odnosu na drugu tačku – to jest o događajima u Srebrenici. Pogledajmo podrobnije na koji način je sud ocenio dokaze o genocidu koji su predstavljeni na procesu i kakve zaključke je doneo po tim dokazima.

Glavno pitanje koje treba da reši sud, ustanovljujući odgovornost za genocid, jeste krivica. Međutim, pre nego što se ustanovi krivica, treba zadati pitanje o tome kakvi su standardi dokazivanja?

Kao što je poznato, genocid mora biti dokazan ne samo kao umišljeno činjenje zločina (to jest, zločina koji ne može biti učinjen iz neopreznosti), nego takođe još i da je učinjen sa specijalnim predumišljajem.[5] Dokaz predumišljaja je jedan od najsloženijih problema u svakom sudskom procesu jer predstavlja pokušaj da se ustanovi subjektivna strana zločina – ili govoreći prostim jezikom – da se pronikne u svest lica koje je optuženo za počinjeni zločin. U ovom trenutku još nije pronađena mašina za čitanje ljudskih misli, pa zbog toga u sudu koriste ove ili one forme projavljivanja čovekovih misli u činjenicama objektivne realnosti. No, ni to ne uprošćava zadatak, jer u mnogim situacijama tumačenja ljudskog delovanja čoveka može pretpostavljati različitu motivaciju. Prilikom uspostavljanja ljudske krivice po pravilu se koristi standard “najveće verovatnoće” ili standard “bez ikakve sumnje”. Ustanovljivanje specijalnog predumišljaja samo po sebi predstavlja najsloženiji zadatak, jer pretpostavlja da sud treba da ustanovi ne samo da je neko imao predumišljaj, nego i da je motivacija samo takva i nikakva drugačija! Složićemo se da ovo predstavlja zadatak veoma velike složenosti čak i za najiskusnije sudije.[6]

Šta mi imamo po pitanju primene standarda ustanovljivanja predumišljaja R. Karadžića? Reklo bi se da su sudije dužne da ustanove da je tužilaštvo dokazalo da su pogibije ljudi, njihovo nasilno preseljenje i druga dejstva koja su se odigravala u BiH, bila počinjena zbog toga što su R. Karadžić i njegovi saradnici hteli njihovo uništenje iz razloga njihove pripadnosti muslimanskoj naciji. Međutim, potpuno je očigledno da takvi dokazi nisu bili predočeni. U odnosu na celu BiH to je priznalo i samo Pretresno veće. Ono privodi posebno da su mogući takvi razlozi dejstava R. Karadžića kao što su etničke podele[7] ili zauzimanje teritorije.[8]

Nećemo se ovde udaljavati na druga pitanja, nego ćemo se fokusirati samo na ono za šta R. Karadžić i rukovodstvo Srba u BiH uopšte, snose odgovornost. Ovde je za nas najvažnije obratiti pažnju na to da sudije verno priznaju da tužilaštvo nije predočilo dokaze počinjenog genocida u celini na teritoriji BiH. Međutim, taj standard je  – bez objašnjavanja razloga – odjednom nestao i prilikom ocene predumišljaja za počinjeni genocid u Srebrenici. Analizirajući dokaze o događajima u Srebrenici iz jula 1995. godine, Pretresno veće tvrdi da je jedini mogući zaključak o predumišljaju bilo uništenje bosanskih muslimana kao takvih.[9]

Kakvi su dokazi izneti za ovu tvrdnju? I ovde se mi susrećemo sa apsolutno bezumnom argumentacijom. Ta argumentacija bi morala biti obavezno izdvojena iz 2 600 stranica i preneta na prvim stranicama medija – kako bi svi shvatili koliki je stepen bezumlja onih koji su pisali presudu. I tako, sudije su izjavile da su “snage bosanskih Srba morale biti svesne da će likvidacija nekoliko ljudskih pokoljenja imati poguban uticaj na bosanske muslimane u Srebrenici i da će ubistvo i prinudno udaljavanje preostalog dela svih radno sposobnih muškaraca imati ozbiljne posledice za muslimane U Srebrenici i samim tim ih dovesti do fizičkog izumiranja. U vezi s tim veće smatra da nema nikakve sumnje da su ta dejstva bila sprovedena sa namerom uništenja bosanskih muslimana u Srebrenici kao takvih.[10]

Nećemo komentarisati divljački rasizam ovakvog izražavanja. Ali obratimo pažnju na to što je prilikom dokazivanja genocida u Srebrenici Pretresno veće iz nekog razloga odustalo od principa koji je postavljen u temelje standarda dokazivanja u Bosni i Hercegovini u celini: jer nemogućnost druge motivacije za počinjena dela nisu bila dokazana. Sud jednostavno izjavljuje da su “bosanski Srbi to morali shvatati” i “na taj način” drugih objašnjenja ne može biti!

Naravno, jasni su razlozi toga zašto je sud ponovo “ustanovio” genocid u Srebrenici. Pošto je on bio ustanovljen u desetine prethodnih procesa, teško bi bilo sebi predstaviti drugačije. Međutim, to što Haški tribunal ponovo nije uspeo da dokaže predumišljaj “bosanskih Srba” – upravo tako – u presudi R. Karadžiću se govori o «Bosnian Serb Forces». Treba napomenuti da ta presuda unosi dodatne dokaze potpune nesolidnosti sudskog ustanovljivanja genocida u Srebrenici, ma koliko Haški tribunal pretendovao na njegovo dostizanje. Ako je u presudi tribunala po predmetu R. Krstića bilo “ustanovljeno” da je bilo streljano “između 7 i 8 hiljada” ljudi, u presudi po predmetu V. Popovića i drugih – “nekoliko hiljada, u krajnjem slučaju 5 366”, u presudi po predmetu Z. Tolimira – “4 970 ljudi”, to je sada predočena još jedna cifra – “5 115”.[11] To govori o tome da čak ni jedna epizoda rata u Bosni i Hercegovini nije mogla biti koliko toliko sudski ustanovljena. To što se to još jednom desilo upravo u predmetu Karadžića – glavnog organizatora genocida prema verziji tužilaštva – u potpunosti raskrinkava genocidni mit kao veliku istorijsko-političku aferu našeg vremena.

Obratimo pažnju na to kakva je struktura presude. Pretresno veće počinje sa odeljkom pod naslovom “Radovan Karadžić i optužbe protiv njega” (stranice 1-4). U ovom odeljku sudije nam saopštavaju ko je taj Radovan Karadžić i ko je on bio u vreme rata u BiH, kakve je optužbe protiv njega pokrenulo tužilaštvo. Međutim, sledeći odeljak se već zove “Opšta pitanja razmatranja dokaza”. Čudno, zar ne? Sudije odmah počinju da pričaju o dokazima, uopšte ne razmotrivši pitanje o tome kakva je krivica optuženog. Optužuje li se on za činjenje svih tih zločina ili kao saučesnik u njima. I to naravno nije slučajnost. Radi se o tome da je forma odgovornosti u MTBJ ustanovljena Članom 7. Statuta MTBJ (Individualna odgovornost). Taj član glasi:

1. Osoba koja je planirala, poticala, naredila, počinila ili na drugi način pomogla i podržala planiranje, pripremu ili izvršenje nekog od krivičnih djela navedenih u članovima od 2 do 5 ovog Statuta snosi individualnu odgovornost za to krivično djelo.

Izuzeci su regulisani tačkama 3 i 4 tog istog Člana 7.:

 Ukoliko je neko od djela … počinio podređeni, njegov nadređeni ne može biti oslobođen krivične odgovornosti ako je znao ili je bilo razloga da zna da se podređeni sprema počiniti takva djela ili da ih je već počinio, a on nije preduzeo nužne i razumne mjere da spriječi takva djela ili kazni počinioce.  Optužena osoba koja je postupala prema naređenju vlade ili nadređenog ne može biti oslobođena krivične odgovornosti, ali joj se to može uzeti u obzir kao osnov za ublažavanje kazne ako Međunarodni sud utvrdi da je to u interesu pravde.

Prvo razmatranje pitanja o tome kakvo je shvatanje krivice R. Karadžića sudije razmatraju tek na 236 stranici! Štaviše, posle njihovog već višestrukog razmatranja takvih pojmova poput actus reus i mens rea (to jest, to što se u krivičnom pravu naziva odgovarajućom objektivnom i subjektivnom stranom zločina). Interesantan pristup! To pitanje koje je moralo biti razmotreno na samom početku, našlo se udaljeno duboko u tekstu. Sada ćemo videti da to nije urađeno slučajno.

Dakle, šta mi vidimo posle 236 stranice? Sud izjavljuje da tužilaštvo ne tvrdi da je R. Karadžić lično počinio te zločine za koje je optužen, već “posredstvom njegovog učešća u “udruženom zločinačkom poduhvatu”.[12]

Tužilaštvo je utvrdilo da je R. Karadžić uzeo učešće u četiri “udružena zločinačka poduhvata” (UZP). I evo odgovora na to od strane sudija: “Kada dvoje ili više lica deluju zajedno za dostizanje zajedničkog zločinačkog cilja, njihova odgovornost se utvrđuje na osnovu učešća u toj grupi”.

I dalje: “Prva, “osnovna” kategorija UZP tiče se situacije kada svi učesnici dejstvuju radi postizanja opšteg cilja i stiču opšti zločinački umišljaj za dostizanje postavljenog cilja.

Druga “sistemska” kategorija UZP tiče se organizovanog sistema zlostavljanja.

Treća “raširena” kategorijaa UZP tiče se odgovornosti člana UZP za zločine koji izlaze izvan okvira opšteg plana ili cilja, no koji su prirodni i predvidljivi kao posledica ostvarivanja tog opšteg cilja…”

Na taj način mi vidimo da su odmah posle citiranja Člana 7. Statuta MTBJ sudije u potpunosti promenile formu odgovornosti. Otkud odjednom te kategorije UZP pa i sam UZP? Odgovor imamo u paragrafu 560 – “u skladu sa praksom tribunala”.

U svakom normalnom sudu udaljavanje sudija od pravila utvrđivanja odgovornosti, propisanih u njegovim statutnim dokumentima ili krivičnim i krivično-procesnim kodeksima, povlači za sobom ukidanje presude. Ali ne i u Haškom tribunalu.

Možemo mnogo govoriti o daljim problemima koje je izazvala ova mahinacija sudija. Mnogi od njih su vapijući. Tako, na primer, tvrdnja sudija da je “R. Karadžić trebao znati” jednostavno ne znači dokaz krivice! Trebao je znati ne znači da je “znao”, posebno u kontekstu standarda dokazivanja, nazvanog “van razumne sumnje” (beyond reasonable doubts). Međutim, u tim detaljima već nema smisla, jer nema glavnog – krivica R. Karadžića u principu nije utvrđena!

“Naučnici” su se bacili na analizu toga kako je MTBJ “primenio” ovu ili onu formu UZP u predmetu R. Karadžića. No, ni jedan od njih ne može (i ne želi) da odgovori na pitanje: kako “praksa” tribunala može smisliti teorije koje nemaju nikakve osnove ni u Statutu, pa čak ni u Pravilima procedure i dokazivanja tog istog tribunala. Mi posebno podvlačimo da ni pomena (a kamo li regulisanja!) o teoriji UZP nema čak ni u Pravilima procedure! Ako je Statut MTBJ bio donet od strane SB OUN, onda su Pravila procedure i dokazivanja doneta od strane samih sudija i prerađivana su desetine puta! Ali čak ni u tom “pravu za samog sebe” tribunal nije uspeo da utvrdi svoju teoriju u svojstvu “pravne norme”. I nije slučajno niz sudija istupalo protiv primene te teorije kao nečeg što nema nikakvu pravnu osnovu za njenu primenu u MTBJ.[13]

I tako, presuda R. Karadžiću nije doneta na osnovu opštih principa utvrđivanja krivice. Nego na osnovu teorije koju je smislio sam tribunal. Jer nije slučajno nikao izraz “Haško pravosuđe”. Jer to svakako ne znači samo politički motivisane presude. To znači i pravne mahinacije.

Član 14 Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima utvrđuje pretpostavku nevinosti na sledeći način: “Svaki optuženi u krivičnom postpupku ima pravo da se smatra nevinim sve dok njegova krivica ne bude dokazana u skladu sa zakonom”. Obratimo pažnju da krivica mora biti ne jednostavno “dokazana”, nego dokazana u skladu sa zakonom. Haški tribunal to nije mogao uraditi. Presuda R. Karadžiću predstavlja pravnu mahinaciju koju su pokušali da zamaskiraju u skoro tri hiljade stranica. Međutim, smisao tih hiljada gubi se u odsustvu jednog – da je krivica optuženog dokazana u skladu sa zakonom. Međunarodno pravo nam daje jasan odgovor: krivica R. Karadžića nije bila dokazana u skladu sa zakonom. Od toga i treba polaziti.

__________________________________

[1] http://www.peterrobinson.com/ICTY/Karadzic/Post%20Judgment/Request%20for%20Status%20Conference%200316.pdf

[2] Pravilo 133 – PRAVILNIK O POSTUPKU I DOKAZIMA : Najava žalbe Strana koja želi da uloži žalbu na presudu mora u roku od trideset dana od dana zavođenja pismene presude podnijeti najavu žalbe u kojoj će navesti žalbene osnove. Žalilac takođe treba navesti koji nalog, odluku ili rješenje osporava, tačan datum zavođenja i/ili stranicu transkripta, te u čemu se sastoje greške za koje tvrdi da su učinjene i svoj žalbeni prijedlog. Žalbeno vijeće može, ako mu se podneskom pokaže valjan razlog, odobriti izmjenu žalbenih osnova.

[3] R. Karadžić vlada engleskim jezikom i ne jednom je istupao na tom jeziku čak i na zasedanjima Haškog tribunala.

[4] Američki pravnik P. Robinson bio je pravni savetnik R. Karadžića za vreme sudskog procesa.

[5] Član 2 «Konvencije o sprečavanju zločina genocida i kažnjavanju zbog njega» (1948 godine) kaže da se pod genocidom smatraju dole navedena dejstva učinjena s namerom da se uništi, u potpunosti ili delimično, bilo koja nacionalna, etnička, rasna ili religiozna grupa kao takva…”

[6] Pritom obratimo pažnju na to što svakako nisu sve sudije MTBJ bile iskusne sudije, nego čak neke nisu nikada ranije uopšte radile kao sudije. Tako, na primer, u sastavu Pretresnog veća po delu R. Karadžića je bila sudija F. Lataci, koja do uvrštenja u sastav ovog veća nije kao sudija radila ni jedan dan u svom životu.

[7] Vidi paragraf 2598 presude // http://www.icty.org/x/cases/karadzic/tjug/en/160324_judgement.pdf

[8] Vidi paragraf 2599 presude // Isto.

[9] Vidi paragraf 5671 presude // Isto.

[10] Radi veće tačnosti oslonimo se na originalni tekst na engleskom jeziku: «…the Chamber considers that the Bosnian Serb Forces must have been aware of the detrimental impact that the eradication of multiple generations of men would have on the Bosnian Muslims in Srebrenica in that the killing of all able-bodied males while forcibly removing the remainder of the population would have severe procreative implications for the Bosnian Muslims in Srebrenica and thus result in their physical extinction. The Chamber therefore finds beyond reasonable doubt that these acts were carried out with the intent to destroy the Bosnian Muslims in Srebrenica as such.»

[11] Paragraf 5519 glasi: «In earlier sections of this Judgement, the Chamber has considered the evidence surrounding the Incidents in Schedule E of the Indictment and has found that at least 5,115 men were killed by members of the Bosnian Serb Forces in July 1995 in Srebrenica».

[12] Paragraf 556 Presude.

[13] Vidi, na primer, nesaglasno mišljenje sudije Lindholjma u predmetu «Tužilac protiv Simića i drugih».

Izvor: Fond Strateške Kulture