Priča iz Kraljeva ili čekajući gem, set, meč!

Egzaltirani deo kraljevačke javnosti dobio je priliku da se nađe na TV ekranima. Razlog ne leži u nerešenim socijalnim problemima bivša dva giganta lokalnog privrednog miljea, Fabrici Vagona i Magnohromu, još manje u značajnim kognitivnim rezultatima kraljevačke mladeži na nekom takmičenju, a nikako u uspehu preduzetnika koji se snalaze plaćajući danak i mito za opstanak i kako-tako poslovanje. Razlog je u igri. Ipak, ne bilo kojoj. Jedinoj u kojoj smo prvaci sveta. Pa da, mi smo on. I ako je on prvak sveta i mi smo malo sa njim, jer on je naš i mi smo njegovi.

Njemu čast i kapa dole za rad i rezultate, a nama, nama vlast koja jedino u Srbiji i Kraljevu može postojati ovakva, kusa i grbava. Elem, dobila se prilika da se bude deo sveta. Da prošeta kamera tribinama i da uhvati po neki nasmejani kadar lokalne flore i faune. Besmrtnost u trenu koja se može duplirati i multiplicirati, proizvoljno i po želji, putem modernih sredstava informatike i tehnologije do najudaljenijih delova sveta. Baš tamo. Dâ oni koji su otišli ili pobegli vide šta su propustili. Ej, Kraljevo je centar sveta. Na par dana, malo li je?

Dušebrižna društvena preduzeća profesionalnim pristupom svakodnevnom radu daće svoj neizbrisivi trag ovom događaju. Zar je bitno što 360 dana u godini ništa nije urađeno, počišćeno, pokupljeno kada imamo 5 dana slave? Pet dana iskupa da se prikažemo i dokažemo, da tračak svetlosti i slave padne i na oreole lokalnih ikona. To će da se vidi. Pred svetom u najboljem svetlu, a da smo sazdani od fekalija, to samo mi znamo kada se nađemo sami sa sobom, sa računima za naplatu, loptica-skočica kreditima i loncem kuvanog jela za tri dana.

U sazvežđu neispunjenih obećanja, nepostojeće privrede, partijskih zapošljavanja, napuklih trotoara, smeća u vodi i uz vodu, neodgovornih službenika i bahatih moćnika, ali i turskih kamiona što šenluče gradskim arterijama usled nepostojeće obilaznice, u konstelaciji podvodačkih unapređivanja, usamljeničkih života i mamine kuhinje neženja pedesetogodišnjaka, Kraljevo se na par dana stidi pred svetom i svojih kaca sa kupusom, tegli zimnice i drugih đakonija bez kojih se prezimiti ne može jer posla nema. Nema ga u onom smislu na koji je građanstvo naviknuto. Malo radi u firmi – drži mesto, malo plevi po bašti – prehrani se, malo drpaj sa strane – pohvali se i malo gaji, njivu ori i sezonski kintu navuci na strani – pa se pokaži.

Za to vreme, neobeleženi grobovi kraljevčana novomučenika stradalih u komunističkim represijama posle ’44 duguju svoje nemo i slepo postojanje na utrini Ratarskog imanja, sa druge strane grada, daleko od novoizgrađene hale za čije dvogodišnje kašnjenje još niko nije prozvan, nepostojanju saosećanja, milosrdnosti i spremnosti da se išta promeni. U tokove gradske svakodnevnice više upliva ima novopristigla turska roba od značajnog pronalaska i razvitka tehnološkog projekta i više se pažnje posvećuje vidljivom i prolaznom nego trajnom i vrednom.

Tako se u nedostatku samokritike i nesrazmerno, volšebno neguje kraljevački duh koji se sveo na kafansko prepričavanje i jadikovanje za bivšim i boljim, usled nepoznavanja sveta i prilika i samo zato što su jednima tada otvorena vrata, bila zatvorena drugima. Zaboravlja se cena koju je platilo kraljevačko građansko društvo, kraljevačko seljaštvo, kraljevački napredni umovi koji su morali da se odreknu svojih uverenja u cilju postojanja unitarnog društva koje je kršilo sva ljudska i narodna prava u ime nametnute izopačene ideologije. I to je, nažalost jedino opstalo u ovom gradu. Ružno i loše se prima kao pričest i u novom obliku, tragom loše režirane pozorišne predstave kojoj prethode grohoti usiljenog smeha i kojom ne manjka provincijska scena grada, trguje dobrom voljom i težnjama mladih duša.

Negde na stranama lokalnih i nacionalnih svitaka osvanuće i priče različite. U nekoliko reda i par slika, za kratak vremenski period, Kraljevo će biti u centru pažnje ove zemlje i bar još jedne iz okruženja. Jedne koja je nastala na leševima Srba i druge koja još opstaje na nezaboravljenim zločinima protiv sopstvenog naroda.

A trenutak istine se neće odigrati u pokajanju neopevanim žrtvama, već u proklamovanju jedne nove samoubistvene superiornosti koja će nahraniti za tren, za koji dan i sujete i gladne stomake. Trag loptice na beloj liniji će pothraniti više rasprava od izbora nestručnih kadrova za upravu u nekom od društvenih preduzeća, ali nestručnost nam je karma od kada je premijer priznao da mi ne znamo i ne umemo, ipak smo mi stručnjaci za loptice i bele linije i to ne samo one sa teniskih terena.

Lepo je igrati tenis, ali je još lepše voditi dostojanstven život, ispunjen radnim danima, srećnim momentima sa mnogobrojnom porodicom, zadovoljstvom uspešnih studija i sposobnošću dobijenog radnog mesta, blagodetima, svaki dan (ne samo za kamere) uređenog i čistog grada sa kulturnim i sportskim programom iz nedelje u nedelju i redom iz godine u godinu.

Dobrodošli u Kraljevo, gem, set i meč!

Izvor: Svet oko nas