Pripreme za bitku koja rešava rat

1.

Notorni Blic iscrtava mete na čelu Tomi Nikoliću i njegovim ljudima, zatim svim proruskim ministrima, pa i samom ruskom ambasadoru Čepurinu; Mlađa Dinkić u jednako notornom Kuriru spisku dopisuje Dačića, opominjući Vučića da je poslednji trenutak da zauzme stranu; lokalni bašibozuk ukopava rovove i priprema teren, jer ko bi za drugo vaskrsavao Vuka Draškovića i razrešavao hipoteke kafanskog siledžije Nenada Čanka, isto onako kako se zatvorenici vraćaju u život kad treba da urade neku nepodopštinu od visokog interesa; pripremaju se i pravi borci, neki opredeljeni još odavno, neki još nisu, a neki će i da promene stranu; jedino se ne razvijaju zastave, valjda zato da bi glupaci i dalje mislili da su svi isti i da rata niti ima niti ga može biti, jer imperativ takvih ratova je da započnu i završe se ispod stola. Većina ostalih medija i analitičari o nadolazećoj oluji ćute, sedeći pred dopola napunjenim tanjirom, zainteresovani jedino za to da se njima ne promeni ništa, srećni što ih još ne mobilišu i puni poverenja u činjenicu da sve što oni mogu da prespavaju – nije se ni dogodilo.

Veličinu borbe koja predstoji ne određuje samo to što će ona rešiti rat već što će i istorijsko pamćenje zapisivati po toj bici: onima koji u njoj budu na pravoj strani zaboraviće se sve, čak i ako su ceo život bili na pogrešnoj; onima koji su sve vreme bili s pravdom sve se briše, zapamtiće se samo sa čime su bili u toj bici.

2.

Smisao koji je omogućio da se ta bitka vodi i da jedna strana ne bude obrisana i ponižena, kao svaki put u poslednjoj deceniji, nije dao samo početak gradnje Južnog toka – ipak je to samo cev – već činjenica da je taj početak, po svoj prilici, neverovatnom brzinom sišao u ispošćeni narod, koji ga je prepoznao kao alternativu, kao nešto čemu se može verovati, što može da sačuva časnu prošlost, da promeni mračnu budućnost, nešto zbog čega se vredi potruditi, čak i podneti žrtvu. I to je jasno svima, čak i Blic, nepogrešivo odan svakom dosadašnjem potezu protiv narodnih interesa, ne usuđuje se da se usprotivi toj cevi, nego opada njene nosioce kao moralno i politički nedostojne.

3.

Koliko su stvari promenjene za samo malo vremena, koliko se već priprema ta bitka, govori i to što borba žutih i naprednjaka za Beograd nije više tako velika priča, kako je izgledalo dok je nastajala; što hapšenja poznatih ljudi nisu više ni tema kafanskih razgovora, kako je bilo do juče; što borba za Vojvodinu izgleda kao trećerazredna stvar, a nikad to nije bila.

Uostalom, sve te bitke, kao nekakav sitni kusur, biće rešene u ovoj koja predstoji. Čak ni kalkulacija neizvesnih vanrednih parlamentarnih izbora nema više ona značenja koja je imala do juče – ko će Srbijom vladati narednih godina – već sasvim nova. Pitanje je dakle kuda će Srbija sa svoje ivice ići – nogom koja propada u bezdan ili onom koja se od bezdana odmiče.

4.

Već toliko puta je rečeno da Južni tok nije samo cev. Bolje rečeno, on još nije cev, a već proizvodi snažna dejstva. Teško da bi bez početka gradnje Južnog toka Rusi pokazali toliko inicijative u Srbiji, teško da bi u Srbiju tako široko ušli Kinezi, nemoguće je da bi se Dačić usudio da potpiše brzu prugu Beograd-Budimpešta sa Kinezima i Orbanom, najvećom ekonomskom morom zapadnog sveta i njenim najprezrenijim evropskim odmetnikom. Ta kap preko koje Brisel neće moći da pređe mera je hrabrosti koju je u tom momentu pokazao Dačić – a to je posebno važno – bila je to hrabrost onoga koji ne voli da gine, nego za sebe radije nalazi izlaz i dobitnu kartu.

U tom ratu Dačićeva pozicija biće najfludnija. Za one koji su zaboravili, reč je o čoveku koji je samo pre nekoliko meseci dobio ozbiljnu podršku Džozefa Bajdena i koji je najviše od Srba pohodio Ameriku u poslednje vreme. Nema veze što mnogo nervira Ruse, začikavajući Zapad njima uoči početka pregovora sa Briselom, tek reč je o srpskom ljubimcu ruskog broja dva Sergeja Šojgua, koji svoje simpatije prema Ivici ne gaji zato što ovaj lepo peva, već zbog toga što je Rusima završio bazu u Nišu. Pitanje Dačićevog konačnog opredeljenja zato neće biti u njegovoj sklonosti Moskvi ili Briselu, odnosno najmanje će se on određivati po tome. Dačića, kako je rečeno, interesuje da preživi – ako može, sa narodom; ako ne može, može i protiv naroda, samo sa Ružićem.

Više nego iko drugi, Dačić je pokazao kako ume da igra i sa Rusima i sa Amerima. Njegov problem je u tome što takva igra danas više nije moguća: moraš da si negde jer niti su Ameri toliko jaki da bi mogli da u Srbiji tolerišu jedan Južni tok, niti su toliko slabi da ih ne pitaš šta misle. Iako bi svako na sceni poželeo da bude u Ivicinoj ulozi, sa toliko izbora, čak ni on ne može da je učini perspektivnom ni na srednji rok.

Šta će ga onda opredeliti? Ako priča o Južnom toku bude dovoljno velika da pored nje neće moći da bude dovoljno glasna nikakva priča o Banani i Dačićevim prijateljima, on će obema zgrabiti taj imunitet koji ruska cev može da mu da. Ako se Srbima uspe zamagliti priča o alternativi i ako ih ubede da sve su samo sanjali i da se ruski gas ne toči u traktor, tada će Banana-efekat biti mnogo veći, a Dačić mnogo zapadniji.

5.

Pozicija Tome Nikolića je opet najpostojanija. On je na Zapad mogao da računa samo dok nije na izborima pobedio, dalja očekivanja prema njemu sa te strane bila su da preda vlast Vučiću i Ivici, da mnogo ne smeta i da garantuje biračima da ovi sve što rade – rade jer vole Srbiju. Elem, čak i kad bi ga Rusi išutirali, Toma ne može da postane zapadni igrač. Zato će on igrati za Južni tok do kraja, bez mnogo manevra, u to nema nimalo sumnje.

Sumnje nastaju pred pitanjem hoće li biti u stanju da okuplja svet oko sebe, hoće li imati snage da ozbiljno radi, hoće li moći da ubedi Koštunicu da ponovo garantuje za njega, pošto su prethodno jedan drugog po jednom masno preveslali. U svemu tome će mu najveći adut biti on sam i ogromno iskustvo koje ima, a najveća prepreka više nego tanak tim.

6.

Vučić je opet jedini koji rat može da spreči. Ako pred Bajdena – koga će uskoro videti – stane kao branilac Južnog toka, Dačić će se lakše opredeliti, Tomi će laknuti a Zapad neće imati na koga da računa u srpskoj vlasti, neće u Srbiji imati nikog jačeg od Đilasa. Ako ode da bi za sebe tražio izbore po svaku cenu od istog onog Bajdena, čija poseta Beogradu u maju 2009. je zakucala žute za stranputicu od koje se nikad neće oprati, nešto mi kaže da će biti ovako. Nateraće ga da se najpre raziđe s Tomom, čime će ga oslabiti taman do mere na kojoj bi mogli da mu više veruju – ne preko 25 odsto. Reći će mu da su razočarani što, kao najmoćniji politički Srbin nije bolje odigrao kosmetske izbore i što su Rusi u Srbiju ušli kao u puter. Ponudiće mu da se dokaže tako što će da se pomiri sa Đilasom, sa kojim će praviti koaliciju koja će pred Srbiju, naravno, posle izbora, stati sa idejom da je prioritet promena ustava, a ne Južni tok. Tražiće od njega da preuzme zapadnu zastavu u ratu protiv Srba, i da ispod te zastave postroji još i Vuka, Čedu, Čanka i svu ološ-elitu.

Ponudiće mu vlast, koja će ga brzo odvojiti od njegovog najvećeg aduta – podrške građana – vlast kakvu ne može da preživi. Ako okružen takvim svetom izgubi, nešto će od njega možda i ostati; ako s takvima pobedi, neće proći mnogo i zažaliće što nije izgubio.

7.

U tom ratu stranci će se jedva videti, jer su, ima već pet godina, naučili da se na otvorenoj sceni za njihov interes bore Srbi, čak i da sve to sami uredno plate. Možda se neće videti ni sam rat, zbog čega se ne treba čuditi, to je samo još jedna od tehnologija kojoj su naučili ovdašnju scenu.

Što cela stvar bude manje vidljiva, to će zapadne sile imati veće šanse na pobedu. Što bude vidljivija, to može da bude i zbog jedinog stranca koga u Srbiji žele da vide. Rusi su se vratili, i danas nijedna agencija ne pokušava da meri koliko bi podrška Putina nekoj strani u srpskom ratu mogla da poveća njene šanse.

8.

I zaista, ko će u tom ratu da pobedi? Da bi se na to pitanje odgovorilo, mora se znati ko su u njemu zaista akteri. Političari? Ne, otišlo je sve to predaleko, oni su samo statisti, neka vrsta manekena suprotstavljenih principa. Istok i Zapad? Ne, makar po tome što i jedna i druga strana mogu sebi da dozvole luksuz da na kraće ili duže vreme izgube Srbiju i da prežive. Ovo će zato pre svega biti rat rat između naroda i ološ-elita, jedino te dve grupe zaista se bore za opstanak.

Narod je, po definiciji, nepobediv, sem u slučaju kad udari sam na sebe. Zato će na njegovoj strani biti onaj ko ga bude sabirao, a protiv onaj ko ga bude delio. Narod će da udari sam na sebe samo ako ne bude znao za šta se zaista bori. Zato će na njegovoj strani biti onaj ko mu bude govorio istinu, navodeći ga da prepozna svoju istorijsku sudbinu, protiv njega biće onaj ko bude zamagljivao značenja i borbu za narodni i državni opstanak pakovao u borbu za bolji život, članstvo u EU i slične trice.

Narod će pobediti svakako, radi se o tome da mu se ovaj put pruža prilika da u tom Južnom toku, koji je uspeo da prepozna, shvati koliko tu nije reč o cevi, već o narodu i državi, i da pobedi bez sopstvenih žrtava. Možda poslednja prilika.

Izvor: Novi Standard