Profesor Perić – Referendum kao zaveštanje za budućnost

Saopštenja nakon susreta najviših zvaničnika Srbije i Srpske u Beogradu, povodom predstojećeg referenduma o Danu Republike Srpske, još jednom su pokazala koliko srpskom narodu nedostaje jedinstvena platforma u pristupu nacionalnom pitanju i konsenzus o minimumu nacionalnih interesa. Istina, ispoljene razlike nisu tako dramatične kao u vreme sukoba Milošević-Pale, ali činjenica da one postoje svakako raduje naše neprijatelje.

O potrebi i značaju održavanja referenduma u Srpskoj,  o političkim, bezbednosnim i nacionalnim aspektima razlika ispoljenih prilikom susreta u Beogradu i neophodnosti daljeg jačanja srpsko-srpskih veza na Balkanu, razgovaramo sa prof. dr Vinkom Perićem, profesorom na Internacionalnom univerzitetu Brčko-Distrikt za naučnu oblast „Bezbednost u medijima i komunikacijama“, akademikom SKAIN, vlasnikom medijske kompanije „Vikom“ i idejnim tvorcem i predsednikom inicijativnog odbora projekta „Srpski pijemont“, verovatno jedinog živog projekta na ovim prostorima koji srpski narod i teritorije srpskih zemalja tretira kao jedinstven nacionalni korpus, a ne parcijalno.

Poštovani profesore, ovaj intervju želimo da posvetimo referendumu u Republici Srpskoj i svemu što ga prati jer je očigledno da značaj ovog događaja prevazilazi ono što običan čovek, prosečan birač, može da sagleda na prvi pogled. Vaše mišljenje je svakako vrlo relevantno jer ste u poziciji da referendum sagledavate istovremeno iz više uglova – kao građanin Srpske, kao istaknuti srpski intelektualac, kao ekspert za bezbednost, kao multidisciplinarni naučni radnik iza koga stoji zaista bezbroj domaćih i međunarodnih priznanja, i posebno kao idejni tvorac projekta „Srpski pijemont – Zapadni Balkan“, koji sa fascinantnom dalekovidnošću srpsko nacionalno biće tretira kao celinu. Dakle, kako Vi gledate na ovaj referendum?

Zahvaljujem na lepim rečima koje su bile uvod u ovo pitanje i koje me obavezuju da ozbiljno razmislim kako bi što smislenije i potpunije izrazio ono što sagledavam, osećam  i predviđam.

Čini mi se da je najbolje početi od činjenice da referendum koji nas očekuje nije usmeren ni protiv koga, niti ima za cilj da sruši bilo šta. On je, jednostavno, odgovor srpskog naroda na konstantno i dugogodišnje podrivanje temelja Dejtonskog sporazuma od strane dela međunarodne zajednice i naših komšija Bošnjaka-Muslimana, sa ciljem da ispod žita, u miru, postignu ono što nisu uspeli ratom.

On nije negacija, već afirmacija izvornih dejtonskih principa, demokratskih procedura i bukvalno svih međunarodnih konvencija koje regulišu ovu oblast međunarodnog prava. I svi to znaju. Zato, u nedostatku argumenata, pribegavaju manipulativnim kampanjama i zastrašivanju srpskog naroda sa obe strane Drine. No, prošla su ta vremena. Čak im nije uspelo ni ono što im je do sada uvek uspevalo – korupcija i ucena političke elite. Toliko su preterali sa ukidanjima entitetskih ovlašćenja i Dejtonskih ingerencija Republike Srpske, da Srbi više ni po cenu života i opstanka ne mogu popuštati!

U intelektualnom jezgru projekta „Srpski pijemont“ (1) nalaze se ljudi sa svih srpskih etničkih prostora i znam šta govorim kada Vam kažem da ovaj referendum kao nacionalno važan prepoznaje i podržava čitav srpski nacionalni korpus, od Srba iz Albanije, Makedonije, Crne Gore do Srba u Hrvatskoj i Sloveniji. On je svojevrsna raskrsnica koja pokazuje da su Srbi izvukli svoje istorijske pouke iz prošlosti a posebno događaja devedesetih i da su, napokon, spremni da zaustave dezintegracione procese kojima su izloženi više od dve decenije.

Podsetimo se, da se istorija često ponavlja. Kako smo završili Prvi svetski rat, kako drugi? Zašto u finalu i Trećeg svetskog rata ne bi bili pobednici i sa pobednicima!? U tom smislu  moja naučna predviđanja su optimistična i sa velikom verovatnoćom uspeha!

Ali, Beograd nije podržao referendum?!

To je sve politika, i malo ko može da razume transcendentalnu budućnost! Ali, nije ga ni odbio! Nije pretio i ucenjivao. Nije pokušao da ga zaustavi. I jasno je stavio do znanja dve bitne stvari:

• da bilo kakva primena sile ne dolazi u obzir
• da insistiranje na referendumu neće pokvariti odnose između dve srpske države

To nije malo, uzimajući u obzir uslove u kojima se Srbija nalazi i pritiske kojima je izložena. Naravno, sejačima srpsko-srpske nesloge ovo će biti još jedan povod da šire sumnje i podele. Ali, mislim da je svako optuživanje Srbije za ostavljanje Srpske na cedilu podjednako opasno kao i optužbe da referendum u Srpskoj šteti interesima Matice i srpskom narodu. Pre svega zato što ni jedno ni drugo nije tačno, a može biti samo uzrok novih podela.

Ipak, patriotski diskurs smatra Vučićev nastup u Beogradu još jednim njegovim nacionalno-neodgovornim potezom, verujući da je Dodika ostavio na cedilu.

 Nije, valjda? Šta vam je to patriotski diskurs? Ko su ti ljudi? Koji su im interesi? Ko ih plaća? U kojim su strankama i koliko su u stanju da razumeju procese koji su sada u toku? Ja ne mislim kao oni, a pošto sam naučnik koji društvene, pa i političke, procese izučava po sopstvenoj multidisciplinarnoj matrici volim da znam kome suprostavljam svoje mišljenje i argumente.

Niko nikoga nije ostavio na cedilu. I Dodik i Vučić rade svoj posao onako kako mogu, znaju i kako moraju. Ili, što ja volim da kažem, rade najmanje lošu varijantu! Druga je stvar što je politika, po prirodi stvari, takva oblast u kojoj stvari obično nisu onakve kakve izgledaju. Ako jesu, onda to nije politika, već nešto drugo.

To, naravno, ne znači da nema mesta kritici njihovog ukupnog rada i političkog angažmana. Ali, ne u ovom slučaju.

 Kada pominjete Dodika, mnogi priču o referendumu i Danu Srpske vezuju za njegovu političku viziju. Koliko je on stvarno doprineo uzimanju 9. januara za Dan Srpske i svemu onome što je kulminiralo raspisivanjem referenduma?

Sjajno je pitanje, ali zahteva malo širi odgovor i navođenje bitnih događaja. U čitavoj toj priči oko referenduma neki akteri kao da zaboravljaju šta se i zašto slavi tog 09. januara i da oko toga ne može biti nikakve političke trgovine sa bilo kim. Dakle, da se podsetimo, tokom procesa razbijanja SFRJ nesrpski narodi su pravili nekakve svoje referendume na osnovu kojih su isticali svoje separatističke zahteve. Nakon otcepljenja Hrvatske i Slovenije srpski narod u Bosni i Hercegovini, na čelu sa Dr Radovanom Karadžićem, ne mogavši naći zajednički interes sa ostala dva naroda u BiH, a da bi se koliko toliko zaštitio od islamizacije, (2) napravio je svoju Skupštinu. Kao odgovor na secesionističke zahteve naših komšija Muslimana (kako su se tada nazivali) i Hrvata, 09. januara 1992. godine, Skupština je proglasila „Republiku Srpsku Bosnu i Hercegovinu“ kao deo jugoslovenske federalne države. Bio je to legitiman anti-secesionistički čin čije je ignorisanje dovelo do rata u BiH.

Prvih godina nakon Dejtona (1995.) vlasti Republike Srpske su forsirale državno obeležavanje potpisivanja Dejtonskog sporazuma kao nekakvog značajnog datuma. Posebno je to bilo iritirajuće, za srpske patriote, na obeležavanju 10 godina Dejtona. Tome se prvo suprostavila grupa patriotski orijentisanih intelektualaca i medija, među kojima je bila i moja malenkost sa medijima VIKOM (3) i Radio Moskva sa glavnom urednicom Ksenijom Tošić. Zašto bi slavili Dejton a ne dan kada je srpski narod na svojoj narodnoj Skupštini u BiH (09.01.1992.) osnovo i proglasio Srpsku državu! I tako je počelo. U to vreme Dodik je, kao političar građanske orijentacije i opozicija tada vladajućoj Srpskoj demokratskoj stranci,  bio zapadni miljenik, a kasnije favorit, nije ga bilo u tim nacionalnim pričama. Ali je zato moja VIKOM RTV iz godine u godinu promovisala proslavu 09. januara kao Dana Srpske sve dok to nije definisano i Zakonom o praznicima i Dodikova vlast 2012. godine je definitivno uradila pravu proslavu 20. godina Republike Srpske.

Vremenom Dodik je kao pragmatičan političar, koji ume da oslušne duh naroda, evoluirao u istinskog nacionalnog lidera. I zato traje. Ali, budite sigurni da to nije učinio, on danas ne bi bio na vlasti. Da je ostao pri političkim stavovima koje je 1998. imao, i kada je uz pomoć stranaca postao prvi put premijer, (tada sam odbio njegovu ponudu da biram šta želim u vlasti), danas bi jedino mogao da bira da li da pluta jadno kao Boris Tadić ili da krene u otvoreno izdajstvo poput Čedomira Jovanovića. Na sreću, i svoju i našu, on je to na vreme shvatio i okrenuo se uvažavanju nacionalnih interesa i narodu iz koga danas crpi svoju  političku snagu.

Uostalom, nije toliko važno to šta je bilo, mada nije zgoreg povremeno se toga podsetiti, sada je najvažnije da se institucija referenduma održi i da narod kaže svoju reč.

Upotrebili ste reč islamizacija, koliko je to zaista bila opasna pretnja 90-tih i u socijalističkoj Jugoslaviji?

Svako ko je čitao „Islamsku deklaraciju“ (4) ortodoksnog fundamentaliste Alije Izetbegovića shvata koliko je ta pretnja bila realna i opasna 90-tih, kada je on došao na vlast. To uostalom vidimo u današnjem FBiH entitetu, gde čak postoje oblasti u kojima se primenjuje šerijatsko pravo.

Ali proces islamizacije bio je itekako prisutan i u Titovoj Jugoslaviji, mada je perfidno ispoljavan. Moji mediji, pre svega VIKOM TV, već godinama otkrivaju poreklo sevdalinki, odnosno dokazuju da je „sevdalinka“, koju su Bošnjaci brendirali kao deo svog kulturnog nasleđa, ustvari autohtona stara srpska narodna pesma kojom su Srbi u Bosni pevali u tursko vreme. To se dogodilo u vreme socijalističke Jugoslavije, kada su Himzo Polovina, Ismet Alajbegović Šerbo i drugi muslimanski muzičari iz tih srpskih pesama izbacivali srpska i ubacivali muslimanska imena. Moji mediji traže i nalaze tačna mesta nastanka tih pesama, čak i neke autore i to publikuju pod imenom Izvorinke (5). Verovali ili ne zbog toga dobijam čak i fizičke pretnje od naših komšija Bošnjaka.

Da se vratimo referendumu. Zašto je toliko važno da referendum bude održan, ili još bolje zašto druga strana toliko insistira na tome da ne bude održan kada je pitanje sasvim benigno?

Zato što u našoj stvarnosti postoje dva Dejtona. Onaj koji je potpisan i onaj koji je tumačen od anglo-saksonske antisrpske koalicije koja sebe naziva  „međunarodnom zajednicom“ u želji da zaokruži razbijanje srpskog nacionalnog bića. Potpisani Dejton entitetima garantuje suverenitet i druge atribute državnosti, ali tumačeni im to pravo jednostrano oduzima, pri čemu ga provokativnom politikom dvojnih standarda, dopušta bošnjačkoj strani. Za Srbe važi tumačeni, za Bošnjake potpisani Dejton, odnosno njima je tumačeni istovetan potpisanom. Taj tumačeni Dejton Srpskoj, nezakonitim procedurama koje se izmišljaju u skladu sa potrebama, ukida ovlašćenja praktično od početka i gura ih u nekakvu unitarnu muslimansku državu u kojoj će biti majorizovani i demokratski izvršiti sami nad sobom eutanaziju. A zbog toga je rat i počeo. Tumačeni Dejton hoće da u miru Srbima oduzme ono što su odbranili ratom i što im garantuje potpisani Dejton. Zato je referendum njima neprihvatljiv, šta god da je pitanje. Zato što je izraz nacionalne i entitetske suverenosti. Čak i da je pitanje „Volite li koka-kolu“ oni bi se trudili da ga ne dozvole.

Vi ste se žestoko borili protiv ukidanja entitetskih ovlašćenja svim demokratskim sredstvima. Tokom 2006. godine ste preuzeli i Srpsku naprednu stranku RS, čiji ste jedan od osnivača bili 1997. godine, kako bi ste se i političkim sredstvima uključili u tu borbu, a ne kako bi pošto poto ušli u vlast kao mnogi drugi. Zbog toga ste,  na izborima 2008. godine, bili na žestokom udaru federalnih vlasti iz Sarajeva, ali posle toga nije primećeno da je neko bitnije ovlašćenje preneseno sa RS na BiH?

Tako je. Dakle, ne samo da sam se borio, već i izborio. Do izbora 2006. i 2008. godine srpska politička elita je pravila kompromise i radi ulaska i opstanka na vlasti prećutno prihvatala ukidanje ovlašćenja. Niko nije hteo da da ostavku kao normalni čin neprihvatanja stranih pritisaka. Sa grupom srpskih intelektualaca inicirao sam izradu strateškog dokumenta „Odbrana i zaštita Republike Srpske od daljnjeg urušavanja i nestajanja“, još uvek nepoznatog široj javnosti. Delujući na platformi tog dokumenta moja stranka (Srpska Napredna Stranka Republike Srpske, koju ne treba dovoditi u vezi sa srpskim SNS-om koji tada nije ni postojao – prim. CEOPOM) i ja lično uporno smo od 2006. godine i po cenu ekcesa ukazivali javnosti na nezakoniti prenos ovlašćenja. (6)

Na izborima 2008. godine smo Muslimanima i Sarajevu podmetnuli „kukavičije jaje“, odnosno „ubacili trojanskog konja“ sa alijas Dr Draganom Dabićem (posuđen originalan glas Dr Radovana Karadžića iz 1993. godine). To je izazvalo žestoke reakcije tadašnjih Bošnjačko-muslimanskih direktora CIK-a, RAK-a i SUD-a BiH. Nad nama je izvršeno pravno nasilje, ja sam skinut sa izborne liste, a stranka je po nezakonitoj proceduri ukinuta. Nismo se predavali i posle upoznavanja jačih međunarodnih faktora sa slučajem i ofanzivnim aktivnostima VIKOM RTV medija u javnosti, kao posledicu tih aktivnosti imamo zaustavljanje daljeg prenosa ovlašćenja do danas!

Da to tada nije urađeno teško da bi danas i bilo prilike za referendum. Od tada su kontinuirano Srpska napredna stranka, Udruženje privatnih poslodavaca Republike Srpske i VIKOM Kompanija u sklopu zajedničkih aktivnosti javno tražili referendum i proglasili Gandijevske metode građanske neposlušnosti prema BiH i Sarajevu, koji su u mnogome uticali na promenu klime u RS, i stavova i razmišljanja, kao i aktivnosti naših RS političkih partija i stranaka.

Lična cena koju sam za to platio (pored brisanja sa liste i ukidanja stranke, nad mojim projektima,

Srpskom filmskom, muzičkom, kulturom, posebno VIKOM TV, izvršen je etnocid i kulurocid itd.), nije ništa u poređenju sa tim da je Tursko-Bošnjački projekat prenosa ovlašćenja po blic-krig metodi uz svesrdnu pomoć stanog faktora propao.

Istina, možda je tada, kada sam ja to prvi put zatražio, za referendum bilo prerano, ali s obzirom na fid bek od „Gandijevskih metoda“ te činjenicu da se mondološka situacija u svetu menja u našu korist, verujem da je Dodik odabrao dobar tajming i da će sa premijerom Vučićem, kao faktorom stabilnosti u regionu,  bez većih potresa realizovati ovu, najmanje lošu varijantu, sa stanovišta interesa Srpskog naroda.

Da li je moguće da referendum, ipak, ne bude održan, da Dodik ipak odustane?

Teoretski je sve moguće, posebno što će druga strana učiniti sve da se to dogodi, ili bar da se referendum odloži. Ponuda o odlaganju već je stigla od stranih ambasadora. Ali, mislim da u praksi takvu političku neodgovornost Dodik neće sebi dozvoliti. Da će izdržati i pritiske i nepristojne ponude kojih će sigurno biti. Narod mu to ne bi oprostio i bio bi to početak njegovok političkog kraja. Bez dileme. Zato i kažem da je referendum svojevrsna raskrsnica za Srpsku, srpski narod u Bosni, ali i srpski nacionalni korpus u celini.

Želim da apostrofiram da je neposredno posle sastanka u Beogradu Izetbegović, koji je pre toga hulio i pretio, pitomo izjavio da su mu strani ambasadori garantovali da se Srpskoj nikada neće dozvoliti referendum o izdvajanju. Dakle, on već priprema svoju javnost da će ovaj referendum biti održan i traži alibi zašto to nije sprečeno. Navodno nije suštinski važno.

Takođe, mislim da bi u slučaju da odustane Dodik potpuno izgubio poverenje i podršku Rusije koja je vrlo dosledno i argumentovano branila pravo Srpske na referendum u svim međunarodnim telima gde se o tome govorilo.

Šta sa aspekta prava znači referendum?

Pre svega želim da kažem da pravo u BiH ne postoji kao u drugim normalnim državama, posebno ne ustavno pravo. Taj Ustavni sud BiH ruglo je pravne nauke a redovno preglasavanje na nacionalnoj osnovi vid je okupacionog pravnog nasilja. Možda se Vaši posetioci ne sećaju ali taj Sud se već jednom izjašnjavao o Danu Srpske i tada nije imao primedbi.

Naime, krajem 2006. godine, Ustavni sud Bosne i Hercegovine je svojom odlukom broj U. 4/04 utvrdio da odredbe čl. 1 i 2 tadašnjeg Zakona o slavama i svetkovinama Republike Srpske nisu bile u skladu sa Ustavom BiH. Izvršavajući Odluku Ustavnog suda BiH, Narodna skupština RS je 30. maja 2007. godine, donela novi Zakon o praznicima (Službeni glasnik Republike Srpske 43/07). Nakon što je Ustavni sud BiH obavešten o donošenju novog Zakona o praznicima on je Zakon pregledao i konstatovao da je novi Zakon u celosti usklađen sa Ustavom Bosne i Hercegovine, te da je Republika Srpska donošenjem tog Zakona preduzela sve mere sa ciljem izvršenja prethodne odluke US, koja se time smatrala izvršenom. Dakle, 09. januar je bio prihvaćen i ustavan.

Sedam godina kasnije, kada se to Bakiru prohtelo, taj datum je postao neustavan. Zaboga miloga! Može li biti većeg cirkusa u pravnoj nauci? Koje su to nove činjenice Ustavnom sudu poznate sada, a nisu bile poznate tada, da bi uopšte imao osnova da promeni svoj, jednom izraženi, stav?

Možda mislite da sam se udaljio od pitanja, ali želim da kažem da u takvom nakaradnom pravnom sistemu niko ne može da predvidi na šta će izaći referendum. Ali njegovi rezultati biće važna smernica i jasna politička, pravna i nacionalna poruka o suverenosti entiteta, kao što i predviđa izvorni, potpisani, Dejton. A to je najvažnije.

Može li referendum u Srpskoj zaista ugroziti bezbednost regiona?

Naravno da ne može, osim ako ga Amerikanci ne iskoriste kao povod. Zna se ko u Bosni kontroliše mudžahedinske ćelije, ko u praksi komanduje kojim službama koje bi mogle iscenirati incidente. Uostalom, nije tajna da su oni ne samo Bosnu već čitav Balkan doveli u stanje gde bilo šta može biti povod za sveopšti sukob. Pogledajte samo ovo podgrevanje ustaštva u Hrvatskoj, ponašanje Bajdena na Kosmetu, stanje u Makedoniji, retoriku Izetbegovića. Ali, mislim da im sukob sada još uvek nije po volji. I zato ga ne bi trebalo biti?

Sam referendum, kako sam već rekao, nikog ne ugrožava, osim iluzije onih koji na Srbe gledaju, ne kao na komšije i ravnopravnog partnera u ustrojstvu države, već kao na raju iz turskih vremena. Ali tih iluzija svakako se moraju odreći. Što pre to bolje za njih!

Na kraju, kako na referendum gledate iz ugla programskih ciljeva projekta „Srpski pijemont – Zapadni Balkan“?

Kao što znate Srpski pijemont podržava sve legitimne inicijative koje doprinose prekidu razbijanja i degradacije srpskog nacionalnog korpusa, kao i jačanju srpsko-srpskih veza u regionu, a nema sumnje da je ovaj referendum značajan korak u tom pravcu. Kao takav on je zaveštanje za budućnost!

Mada ne mogu da Vam previše govorim o tome, jer ni naši neprijatelji o tome ne govore javno, posebno smo zadovoljni što su osujećeni neki scenariji koji su predviđali produbljivanje podela u srpskom narodu oko ovog pitanja. Sada je najvažnije da on bude održan, ali čak i ako ne bude, srpski narod je položio veliki test političke zrelosti, što je za projekat „Srpski pijemont“ važnije od sudbine pojedinih političara koji bi u tom slučaju izgubili legitimitet.

Moćan odgovor, gospodine profesore! Zahvaljujem na intervjuu.

Hvala Vama. Uvek rado govorim za CEOPOM, jer znam da ima probrane posetioce. Živeli!

 ___________________________

Odrednice:

• https://www.facebook.com/SRPSKI-PIJEMONT-291336944352833/
• https://youtu.be/qxeSNYN8rtc
• https://youtu.be/lzyHQhLL9Uw
• https://youtu.be/qJ1A89f5nyo
• https://youtu.be/sfyqzb5X8iU
• https://youtu.be/BRoIWn4WHUA

Izvor: CEOPOM-Istina