Prvo kapitulacija Kijeva pa razgovori

Financial Times prenosi nam priču o tome kako se Vladimir Vladimirovič posvađao s Angelom Doroteom. Navodno je Putin na samitu „velike dvadesetorice“ u razgovoru sa Merkelovom predložio razrešenje ukrajinske krize po „čečenskom scenariju“. Sve je veoma jednostavno: u zamenu za lojalnost, Kijev Donbasu treba da ponudi novac i autonomiju.

Kći pastora, navodi Financial Times, bila je šokirana ciničnim predlogom bivšeg čekiste, i eto, kažu, to je uništilo prijateljstvo među liderima Rusije i Nemačke.

Ostavimo po strani poučni patos članka, sve te bajke za sirotinju. Predsednik Rusije predložio je realan – s njegove tačke gledišta – način regulisanja vojnog konflikta, zasnovan na njegovom ličnom uspešnom iskustvu. Ko može osporiti da se Čečenija smirila uz pomoć finansijskih infuzija, kao i garancija nemešanja u nacionalni i religijski život Čečena? Čak i ako je britanski list ponešto dodao, to u suštini ništa ne menja – takav predlog zaista se mogao čuti od Putina.

Bog s njom, pastorovom ćerkom. Nešto drugo je tu interesantnije. Zašto niko od ukrajinskih lidera nije došao do tako očigledne ideje? A rusko rukovodstvo, čini se, uradilo je sve moguće da bi pomoglo Kijevu. Ne bez pomoći Rusije, na čelu Donbasa našli su se ljudi sa pragmatičnim nervom, recimo to tako. Moskva kao da je poručila Kijevu: pogledajte, mi smo za vas obavili pola posla, ostalo vam je samo da sednete za sto i da se dogovorite! Pa ipak, nije uspelo.

A nije ni moglo uspeti. Ne radi se ovde samo o američkim geopolitičkim intrigama nego o samoj suštini nacionalističke ideologije, o principijelnoj razlici između nacionalističkog i imperijalnog pristupa upravljanju državom.

Cilj imperijalne vlasti jeste – ostvariti potčinjavanje, a ne upodobljavanje sebi. Surovim represijama ili davanjem privilegija, a po pravilu kombinovanjem jednog i drugog, ali ostvariti upravo potčinjavanje, lojalnost. Takva je priroda imperijalne vlasti, i ona je nepromenljiva. Putin nije izmislio ništa novo, on je samo sledio tradiciju. Što se više naroda zaklelo na vernost imperiji, to više raste veličina njenog prvog lica, bio to car, generalni sekretar ili predsednik. Uglavnom, nije postavljen zadatak da se Čečeni pretvore u Ruse, i zbog toga je postalo moguće razrešenje vojnog konflikta.

S druge strane, smisao i cilj – takođe nepromenljivi – nacionalističkog pristupa jeste upravo upodobljavanje „drugog“ sebi. Konkretno, u ukrajinskoj situaciji – pretvaranje proruskih „nedoukrajinaca“ Donbasa u „prave Ukrajince“. A šta da se radi sa onima koji neće da postanu „pravi“? Nema mnogo varijanti: ili fizičko istrebljenje, ili deportacija, ili asimilacija njihove dece.

Eto zašto je za ukrajinskog nacionalistu autonomni Donbas – potpuna besmislica. Za šta smo se onda borili? Pa autonomija će samo učvrstiti kulturne razlike Donbasa i Ukrajine, a te razlike je potrebno izbrisati. Ako žitelje regiona ne upodobimo sebi, ako ih ne asimilujemo, onda je sa tačke gledišta nacionaliste bolje da se od njih ogradimo betonskim zidom i bodljikavom žicom, prethodno nanoseći regionu maksimalnu štetu („ako nismo pojeli, onda ćemo bar grickati“).

Naravno, među onima koji su do vlasti došli na talasu evromajdana ne nalaze se samo fanatični nacionalisti. Ima tu i običnih cinika, koji ideologiju nacionalizma eksploatišu za svoje lične i korporativne ciljeve. To su oligarsi, kako ih obično nazivaju. Možda je s njima moguće sesti za okrugli sto i tako „momački“ rešavati o autonomiji? Ali problem je u tome što je cinike na gornje spratove vlasti iznelo baš to nacionalističko pomračenje, i sad su oni njegovi taoci. Oni su prinuđeni da budu veći Ukrajinci nego lavovski zapadnjaci.

A zašto ja pišem o takvim – reklo bi se – očiglednim stvarima? Zato što sam shvatio da one i nisu baš tako očigledne. Očigledne „ne samo za sve“ – da parafraziram poznatog kijevskog mudraca*.

Mnogi u Rusiji, uključujući i one od kojih zavisi rešenje, ne razumeju karakter i ciljeve nacionalističke ideologije. Ili su tek sad počeli ponešto da razumeju. Ovo ne govorim kao prekor; ni ja to ne bih razumeo kad ne bih živeo u Latviji, gde se odvijaju isti procesi, samo u više birokratskoj, manje brutalnoj varijanti.

Obično se pretpostavlja da je nacionalista budala koja ne shvata sopstvenu korist, pa ako mu to potanko objasnite, on će prestati da bude nacionalista. To je pogrešno. Ubeđeni nacionalista uopšte nije budala, on jednostavno direktno gazi ka svom cilju. A cilj je, na ovaj ili onaj način (pogledaj gornje tri varijante) sledeći: teritoriju koju on smatra „svojom“ očistiti od ljudi koje on smatra „tuđim“. Očistiti – ne obavezno 100 odsto, ali bar do takve proporcije u kojoj bi se „tuđi“ pretvorili u bezuticajnu folklorno-muzejsku manjinu. Nikakvoj autonomiji, nikakvoj federaciji u tim planovima nema mesta. Nacionalista se na nešto tako može saglasiti samo potpisujući akt o bezuslovnoj kapitulaciji.

Prevod – Ž.Nikčević

___________

* Misli se na boksera Vitalija Klička, gradonačelnika Kijeva, poznatog po nesuvislim rečenicama.

Izvor: Svobodnaя Pressa, Novi Standard