Puškin i masonstvo (2)

V

Masoni i njihovi duhovni šegrti dekabristi pokušali su da privuku vrsnog pesnika na svoju stranu. Dekabristi Riljejev i Volkonski podsećaju ga da se Mihajlovskojenalazi „oko Pskova: tamo su ugušeni i poslednji odblesci ruske slobode – istinski kraj nadahnuća – i zar će Puškin ostaviti tu zemlju bez poeme (Riljejev), a Volkonski izražava nadu da će „uspomene na susedstvo Velikog Novgoroda, na Saborskog veća zvono, za Vas biti predmet političkih radova“. No, pozivi da se svoje nadahnuće upregne u službu pripremane revolucije nisu naišli na odgovor. Puškin sa podsmehom piše Žukovskom o političkim „Dumama“ Riljejeva: „Cilj poezije – je poezija – kako je govorio Deljvig (ako nije od nekoga ukrao). Dume Riljejeva ciljaju, ali neumesno“. „Šta da ti kažem o „Dumama“? – piše on Riljejevu – u svim se sreću živi stihovi, završni stihovi „Petra u Ostrogožsku“ su izuzetno originalni. No, generalno svi oni su slabi u originalnosti i izlaganju. Svi oni su po istom kroju: opis mesta, govor heroja i moral. U njima nema ničeg nacionalnog, ruskog, osim imena“. U jednom od pisama Puškin piše da je po njegovom mišljenju naziv „Dume“ dolazi od nemačke reči Dumm (budala, glupak). U januaru 1825. godine u Mihailovskoje stiže Puškinov najbliži prijatelj – dekabrista Puščin i pokušava da konačno razjasni mogu li ili ne, zaverenici računati na učešće Puškina u zaveri. Posle dugih sporova i razgovora Puščin dolazi do zaključka da se Puškin neprijateljski odnosi prema ideji revolucionarnog prevrata i da se apsolutno ne može računati na njega kao na člana tajnog društva.

Upravo u to vreme Puškin piše „Anri Šenьe“. Veliki ruski nacionalni pesnik, koji je po opštem priznanju bio najumniji čovek svoga vremena, napušta taj lažni put po kome je tokom 25 godina išlo rusko obrazovano društvo od vremena prve revolucije koju je izvršio Petar I. Nešto pre ustanka dekabrista Puškin je po svom pogledu na svet već bio više ruski čovek od svih obrazovanih ljudi svog vremena. U licu Puškina obrazovani sloj ruskog društva se počeo lečiti konačno od tih dubokih trauma koje mu je nanela revolucija Petra I. Po definiciji I.S. Turgenjeva: „Bez obzira na svoje francusko vaspitanje, Puškin je bio ne samo najtalentovaniji, nego i najruskiji čovek tog vremena (Vestnik Evropы. 1878 g.). Kod Puškina se u svoj širini ponovo otkrilo svo bogatstvo ruskog duha koji je tokom vekova vaspitavan Pravoslavljem. Gogolj je još za života Puškinovog pisao: „Puškin je nesvakidašnja pojava, i možda, jedinstvena pojava ruskog duha: TO JE RUSKI ČOVEK U SVOM KONAČNOM RAZVOJU, u kakvom on može da se javi posle dvesta godina. U njemu su se ruska priroda, ruska duša, ruski jezik, ruski karakter odrazili u takvoj čistoći, u tako očišćenoj lepoti, u kakvoj se odražava pejzaž na konveksnim površinama optičkog stakla“. Intelektualnu superiornost Puškina shvatali su mnogi vodeći savremenici, među njima i Imperator Nikolaj I, koji je prvi nazvao Puškina „Najumnijim čovekom u Rusiji“. „Kada je Puškinu bilo 18 godina, on je razmišljao kao čovek od 30 godina“ – primetio je Žukovski. Prema rečima mudrog Tjutčeva, Puškin je: „…bio živi organ Bogov“. Baratinski naziva Puškina Prorokom. Analizirajući njegove papire posle smrti, Baratinski je shvatio da je Puškin bio ne samo vodeći pesnik, nego i vodeći mislilac svoje epohe. „Možeš li zamisliti – pisao je Baratinski jednom svom prijatelju – šta je mene najviše zaprepastilo u svim tim pismima. Obilje misli. Puškin je mislilac. Da li se to moglo očekivati. To je Puškin predosećao“. Genije Puškinov je svakodnevno sazrevao. To su videli bliski prijatelji pesnikovi. Knez Vjazemski, pametni i prefinjeni čovek, pisao je Puškinu da, prolazeći kroz sablazni i grehovne pomisli mladosti, on je sačuvao u svojoj duši:

Plamen čisti i vrhovni…/…Sve jasnije, sve bezmetežnije/Razlivala se svetlost u tebi – pisao je Vjazemski Puškinu.

„Ako je sam Puškin mislio tako, onda je to tako, to je sušta istina“ izjavio je jednom Gogolj. „Puškin – piše Mitropolit Anastasij – nije bio ni filozof, ni bogoslov i nije voleo didaktičku poeziju. Međutim, on je bio mudrac koji je dosegao tajne života putem intuicije i ovaplotio svoja otkrovenja u slikovitoj poetskoj formi“. Puškinov prijatelj Naščokin nazivao je Puškina „čovekom sa neobičnim sozercanjem“ i jedno od pisama Puškinu završio je rečima: „Praštaj, vaskrsenje mog moralnog života“. I Puškin bi mogao postati vaskrsitelj moralnog života ne samo Naščokina, nego i čitavog ruskog naroda. Snagom svoje genijalne intuicije i svog vrhunskog uma Puškin je proniknuo u tajne prošlosti i budućnosti i nalazio je ispravne odluke u najsloženijim pitanjima. Ta njegova sposobnost je rasla svakog dana, svake godine. Da mu je sudbina podarila još 15-20 godina života, onda bi sva kasnija sudbina Rusije mogla postati drugačijom, jer genij Puškina je nepogrešivo razlikovao ispravni put tamo gde su ostali samo bespomoćno toptali u mestu ili išli pogrešnim putem. „Kada je on govorio o pitanjima inostrane i otadžbinske politike – pisao je u nekrologu o Puškinu znameniti poljski pesnik Mickjevič, moglo se misliti da slušate čoveka omatorelog u državnim poslovima“. Duhovni razvoj Puškinov – svedočanstvo je pobede ruskog duha nad tim sablaznima koji su ovladali dušom obrazovanog na evropskim manirima ruskog čoveka, kada se on sretao sa tuđom stihijom evropske kulture. „On je sav ruski, od glave do pete – ukazivao je Gogolj u „Prepisci sa prijateljima“ – sve crte naše prirode su se odrazile u njemu i sve sagledati nekad jednom rečju, jednim pažljivo nađenim pridevom, to svojstvo je u njemu postepeno uzrastalo, i on BI POTOM ODGOVORIO NA CELOKUPAN RUSKI ŽIVOT, isto kao što je odgovorio na svaku njegovu odvojenu crtu“.

Dostojevski je nazivao Puškina i još nejasnim predvesnikom“. „Puškin – piše Dostojevski – kao da dolazi na samom početku našeg pravilnog samosaznanja, koje je tek počelo i zapatilo se u našem društvu posle čitavog stoleća od Petrovskih reformi, i njegova pojava omogućava osvetljavanje tamnog puta našeg, NOVIM SVETLOM-VODILJOM. U tom smislu Puškin jeste proročanstvo i ukazanje (Dostojevski. Dnevnik Pisca). „Kod Puškina su se – kako pravilno ističe A. Juščenko u svom radu „Proročki dar ruske književnosti“ – izrodili svi tokovi ruske misli i života, on je postavio problem Rusije, i već samo postavljanje pitanja odredilo je načine njegovog rešavanja“. „…Po mom mišljenju, mi još nismo ni počeli upoznavati Puškina: to je genij koji je definisao rusku svest još suviše nadugo. – To je bio odveć ruski, istinski ruski, sam, snagom svog genija, preobražen u ruskog, a mi i sada još uvek učimo od hromog bačvara. Bio je to jedan od prvih Rusa koji je u potpunosti u sebi osetio ruskog čoveka iščupavši ga iz sebe i pokazavši na sebi, kako treba da izgleda ruski čovek – i na narod svoj, i na porodicu rusku, i na Evropu, i na hromog bačvara i na braću Slovene. Humanijeg, višeg i trezvenijeg nema i nije bilo još kod nas ni u koga od Rusa“ (Dostojevski. Dnevnik Pisca). „…Međutim, sudeći kako idu stvari, teško da će Srbi skoro spoznati tog najnepoznatijeg od svih velikih ruskih ljudi – tako, ja mislim, možemo definisati našeg velikog Puškina, o kome kod nas hiljade i desetine hiljada naše inteligencije sve do sada ne zna da je to bio pesnik tako velikih razmera i ruski čovek“. „Da nije bilo Puškina – ističe Dostojevski na drugom mestu „Dnevnika pisca“ – ne bi se možda definisala sa takvom nepokolebljivom silinom (u kakvoj se projavilo potom, iako još uvek ne kod svih, nego kod ne baš puno njih) naša vera u našu rusku samostalnost, naša već svesna nada na naše narodne sile, a zatim i vera u dolazeće samostalno naznačenje u porodici evropskih naroda“.

Savremenik Dostojevskog, vodeći kritičar A. Grigorjev kritičar neuporedivo dublji nego slavljeni od strane Reda Ruske Inteligencije B. Belinski, pravilno je utvrdio: „Puškin – to je sve naše“. „On je… predstavnik celog našeg duševnog, posebno takvog, što ostaje našim duševnim, posebnim, posle svih sukoba sa tuđim, sa drugim svetovima“.

III. PESNIK I CAR

I

Uskoro po ustanku dekabrista (20. januar 1926. godine) Puškin piše Žukovskom: „Verovatno se vlada uverila da ja ne pripadam zaverenicima i da sa smutiteljima od 14. decembra nisam imao političkih veza… Ja sam bio mason u kišinjevskoj loži, to jest, u onoj zbog koje su uništene sve lože u Rusiji. Ja sam, na kraju, bio u vezi sa velikim delom sadašnjih zaverenika. Pokojni Imperator, poslavši me, mogao me samo prekoriti za bezverje…“. „Mislim da se može reći Caru: Vaše Veličanstvo, ako Puškin nije umešan, zar mu onda ne možemo na kraju dozvoliti da se vrati“. „Naravno – piše Puškin Deljvigu u februaru te iste godine – ja ni u šta nisam umešan i ako vlada ima slobodnog vremena zbog mene, onda će se ona u to lako uveriti. No pitati me nekako stidljivo, posebno sada, način mog razmišljanja je poznat. Prognan sam šest godina u kontinuitetu, popljuvan i udaljen sa službe, poslat u selo zbog dva retka presretnutog pisma, ja naravno, ne mogu želeti dobro pokojnom caru, iako sam odavao potpuno priznanje njegovim vrlinama. No, ja nikada nisam propovedao ni smutnju, ni revoluciju – naprotiv…“

U pismu Žukovskom, napisanom 7. marta, Puškin ponovo podvlači “Bunt i revolucija mi se nikada nisu sviđali, no ja sam bio u vezi sa skoro svim, i u prepisci sa mnogim zaverenicima. Svi smutljivi rukopisi išli su pod mojim imenom, kao što svi bestidni idu pod imenom Barkova. Da sam ja bio potreban Komisiji, ja bih se, naravno, opravdao“. „Stupanje na presto Gospodara Nikolaja Pavloviča uliva mi radosnu nadu. Možda će Njegovom Visočanstvu biti ugodno da promeni moju sudbinu. Ma kakav bio moj način razmišljanja, politički i religiozni, ja ga čuvam za sebe samog i ne nameravam da bezumno protivurečim opšteprihvaćenom poretku i neophodnosti“. U molbi adresiranoj Gospodaru Nikolaju I, koju je napisao u junu, Puškin prilaže sledeću izjavu: „Ja dolepotpisani, nemam nikakvih obaveza prema bilo kakvim tajnim društvima, ma pod kakvim imenom ona postojala, ne pripadam, svedočim pri tom, da nikakvom takvom društvu nisam pripadao i ne pripadam i nikada nisam znao za njih“ (11. maj 1826. godine, 10-te klase Aleksandar Puškin). Opisujući susret Nikolaja I sa Puškinom u Moskvi, u Čudovom manastiru, istoričari i književni kritičari iz redova Reda Ruske Inteligencije uvek su se starali da istaknu da je Puškin na pitanje Nikolaja I: „Da li bi on uzeo učešće u ustanku dekabrista da je bio u Petrogradu?“ Puškin navodno odgovorio: „Da, uzeo bih“.

No, uvek se ignoriše najpodrobniji zapis o razgovoru Nikolaja I sa Puškinom, koji se nalazi u uspomenama poljskog grofa Strutinskog. Zapis sadržaja razgovora koji je uradio Strutinski urađen je po rečima samog Puškina, sa kojim se on družio. Međutim, zapis grofa Strutinskog se uvek ignorisao, jer je on pokazivao politički pogled na svet Puškina potpuno drugačijim od onoga kako su uobražavali članovi Reda Ruske Inteligencije. Uspomene grofa Strutinskog bile su izdate u krakovu 1873. godine (pod pseduonimom .Julij Sas). Na stogodišnjicu ubistva Puškina u poljskom časopisu „Literaturnыe Vedomosti“ bio je opublikovan isečak iz memoara, posvećen razgovoru Imperatora Nikolaja I sa Puškinom u Čudovom manastiru, od 18. septembra 1826. godine. Evo deo tog isečka: „… Mladost – rekao je Puškin – je vrela, bezumna napast. Njene pobude obično bivaju blagorodne, u moralnom smislu čak uzvišene, no, najčešće vode ka velikim glupostima, a često i ka velikoj krivici. Vi verovatno znate, zato što je o tome mnogo pisano i govoreno, da sam ja smatran liberalom, revolucionarem, konspirologom – rečju, jednim od najupornijih neprijatelja monarhizma i posebno samodržavlja. Takav sam ja u stvarnosti i bio. Istorija Grčke i Rima stvorila je u mojoj svesti veličanstvenu sliku republikanske forme vladavine, ukrašen oreolom velikih mudraca, filozofa, zakonodavaca, heroja; ja sam bio uveren da je taj oblik vladavine – najbolji. Filosofija XVIII veka, koja je kao jedini cilj za sebe stavila slobodu ljudske ličnosti i ka tom cilju težila svom silom odricanju prethodnih socijalnih i političkih zakona, svom silom se izrugivala nad tim što je odobravano iz veka u vek, i poštovano iz pokolenja u pokolenje – ta filosofija enciklopedista, donela je svetu tako mnogo dobrog, no, neuporedivo više glupog, oštetila je prilično i mene. Krajnje teorije apsolutne slobode, koje ne priznaju nad sobom ništa ni na zemlji, ni na nebu, individualizam, koji ne računa na ograničenja, tradiciju, običaje, porodicu, narod i državu, odricanje svake vere u zagrobni život duše, svih religioznih obreda i dogmata – sve to je napunilo moju glavu nekakvim sijajućim i sablažnjivim haosom snova, miraža, ideala, među kojima se moj razum gubio i porađao u meni glupe namere“.

To jest, u danima mladosti Puškin je išao po šablonskom putu mnogih. Ko sa 18 godina – ne bi porušio sve temelje!? „Meni se činilo da potčinjavanje zakonu jeste poniženje, svaka vlast je nasilje, svaki monarh je – ugnjetač, tiranin svoje zemlje, i da ne samo da je moguće, nego je i pohvalno udariti na njega i rečju i delom. Ne čudi da sam pod uticajem te zablude ja postupio nerazumno i pisao izazivački, sa mladalačkom hrabrošću, navlačeći opasnost i karanje. Bio sam van sebe od radosti, kad su mi zabranili ulazak u obe prestonice i okružili me strogim policijskim nadzorom. Ja sam uobražavao kako sam izrastao do razmera velikog čoveka i da sam dobrano uplašio vlast. Ja sam uobražavao poređenja sa junacima Plutarha i da sam zaslužio posmrtno proslavljanje u Panteonu!“. „No, sve ima svoje vreme i svoj rok – rekao je Puškin za vreme daljeg razgovora sa grofom Strutinskim. – Vreme je izmenilo grozničavu glupost mladosti. Sve detinjasto je odletelo daleko. Sve poročno je nestalo. Srce je progovorilo sa umom rečima nebeskog otkrovenja i poslušan spasilačkom prizivu, um se odmah opametio, uspokojio, umirio; i kada sam se osvrnuo oko sebe, kada sam pažljivije i dublje zavirio u vidljivo – shvatio sam da je dotadašnja istina bila laž, poštovano – zabluda, a cilj, koji sa ja sebi postavio, pretio je zločinom, padom, sramotom! Ja sam shvatio da je apsolutna sloboda, neograničena nikakvim božanskim zakonom, nikakvim društvenim ograničenjima, da je ta sloboda, o kojoj retorički i maštaju luzeri i ludaci, nemoguća, a ako bi bila moguća, onda bi ona bila pogubna kako po ličnost, tako i po društvo; da bez zakonite vlasti, koja poštuje opšti narodni život, ne bi bilo ni Otadžbine, ni države, ni njene političke moći, ni istorijske slave, da u takvoj zemlji, kao što je Rusija, gde raznorodnost državnih elemenata, ogromnost prostranstva i tamnoća narodne (pa i dvorjanske!) mase traži moćni usmeravajući uticaj – u takvoj zemlji vlast mora biti objedinjujuća, harmonizujuća, vaspitujuća i još dugo mora ostajati diktaturijalnom ili samodržavnom, zato što u suprotnom ona neće biti poštovana i ustrašujuća, jer kod nas sve do sada postoji kao neprekidan uslov postojanja svake vlasti – potreba da se pred njom smirujemo, da bi u njoj videli svemogućstvo, dobijeno od Boga, da bi u njoj slušali glas samog Boga. Naravno, to je apsolutizam, to je samodržavno vladanje jednog čoveka, koji stoji iznad zakona, zato što on sam ustanovljuje zakon, ne može biti nepromenjiva norma, koja predodređuje budućnost; samodržavlju je suđeno da se postepeno podvrgava promenama i nekada da podeli po pola svoju vlast sa narodom. No, to neće još skoro nastupiti, i ne treba da nastupi“.

Zbog čega ne treba? – priupitao je Puškina grof. – Sve iznenadno je štetno – odgovorio je Puškin. – Oko, koje je naviklo na tamu, treba postepeno privikavati na svetlost. Prirodnog roba treba postepeno obučavati razumnom korišćenju slobode. Shvatate? Naš narod je još taman, skoro divlji; budi prema njemu snishodljiv – on će postati nerazuman“.

II

Puškin je rekao sledeće grofu Strutinskom o svojoj besedi sa imperatorom Nikolajem I u Čudovom manastiru: „Ja ga znam bolje od drugih – rekao je Puškin grofu Strutinskom – zato što sam imao takav slučaj. On me nije kupio zlatom, ni laskavim obećanjima, zato što je znao da ja nisam za prodaju i pridvorne milosti ne tražim; nije me zaslepeo bleskom carskog oreola, zato što sam ja, u visokim sferama nadahnuća kuda dostiže moj duh, navikao da sozercavam mnogo jasnije; nije on mogao ni pretnjama da me natera da se odreknem svojih ubeđenja, jer osim savesti i Boga ja se ne bojim nikoga, ne drhtim ni pred kim. Ja sam takav kakav sam bio, kakav ću u dubini svoje prirode ostati do svoje končine: ja volim svoju zemlju, volim slobodu i slavu Otadžbine, poštujem istinu i težim k njoj u meri duševnih i srčanih sila; međutim, ja moram priznati (jer zašto da ne priznam), da Imperatoru Nikolaju dugujem okretanje mojih misli na još pravilniji i razumniji put, koji bi još dugo tražio i možda uzalud, jer sam gledao na svet ne neposredno, nego kroz kristal, koji daje lažnu nijansu najprostijim istinama, gledao sam ne kao čovek, nego kao dečak, student, pesnik, kome izgleda sve dobro što ga privlači, što mu laska, što ga zabavlja! Sećam se da se, kad su mi rekli za naređenje Gospodara da mu se javim, moja duša odjednom pomračila – ne brigama, ne! No, nečim sličnim na zlobu, mržnju, odvratnost. Mozak su bockali epigrami, na usnama je igrao osmejak, srce je uzdrhtalo od nečeg sličnog glasu sviše, koji kao da me prizivao na ulogu istorijskog republikanca Katona, pa i Bruta. Nikada ne bih završio ako bih zamislio da tačno prenesem sve obrise osećanja koja su me prožimala na iznuđenom putu u carski dvorac, i šta se dešava? Ta osećanja su se razletela kao mehurići od sapunice, nestala su u nebiće, kao vizija u snu, kad mi se on javio i sa mnom progovorio. Umesto nadmenog despota, velikodržavnog tiranina, ja sam uvideo čoveka viteški lepog, veličanstveno spokojnog, sa blagorodnim licem. Umesto grubih i gorkih reči pretnje i uvreda, ja sam slušao snishodljivu kritiku, izraženu saosećajno i blagonaklono. „Kako – rekao mi je Imperator – i ti si neprijatelj tvog Gospodara, ti, koga je Rusija izrodila i pokrila slavom, Puškin, Puškin, to nije dobro! Tako ne sme da bude“. Ja sam zanemeo od udivljenja i uzbuđenja, reči su mi zamrle na usnama. Gospodar je ćutao, a meni se činilo da je njegov zvučni glas odzvanjao u mojim ušima, sa poverenjem zovući u pomoć. Trenuci su prolazili a ja nisam odgovarao. „Što nešto ne kažeš, ja čekam“ – rekao je Gospodar i pogledao na mene pronicljivo. Otreznio sam se od tih reči, a još više od njegovog izgleda, na kraju sam došao sebi, duboko udahnuo i tiho rekao: „Kriv sam i čekam kaznu“.

„Ja nisam navikao da žurim sa kažnjavanjem – surovo je odgovorio Imperator, ako mogu da izbegnem tu krajnost, budem radostan, no ja tražim srdačno potpuno potčinjenje mojoj volji, ja tražim od tebe, da me ne primoravaš da budem strog, da mi ti pomogneš da budem snishodljiv i milostiv, ti se nisi suprotstavio kritici u svom neprijateljstvu ka tvome Gospodaru, reci zbog čega si mu ti neprijatelj?“.

„Oprostite Vaše Veličanstvo što sam Vam dao povod da o meni pogrešno mislite jer nisam odmah odgovorio na Vaše pitanje. Ja nikada nisam bio neprijatelj mog Gospodara, no bio sam neprijatelj apsolutističke monarhije“. Gospodar se osmehnuo na to smelo priznanje i lupnuo me po plećima: Maštarije italijanskog karbonarstva i nemačkih tugendbundova! Republikanske himere svih gimnazijalaca, licejaca, neispečenih mislilaca iz univerzitetske auditorije. Oni su naizgled veličanstveni i lepi, a u svojoj suštini žalosni i štetni! Republika je utopija, zato što je ona u prelaznom stanju, nenormalnom, u konačnoj računici uvek vodeća ka diktaturi, a preko nje ka apsolutnoj monarhiji. Nije bilo u istoriji takve republike, koja je u teškom trenutku mimoišla tvrdoglavost jednog čoveka i koja bi izbegla raspad i pogibiju, kada kod nje nije bilo delatnog rukovodioca. Sila zemlje je u usredsređenoj vlasti, jer gde svi vladaju – niko ne vlada; gde je svako zakonodavac – tamo nema ni tvrdog zakona, ni jedinstva političkih ciljeva, ni unutrašnjeg spokojstva. Kakva je posledica svega toga? Anarhija!“

Gospodar je ućutao, dva puta prošetao po kabinetu, odjednom se zaustavio preda mnom i upitao: „Šta ti kažeš na to pesniče?“. „Vaše Visočanstvo – odgovaram ja, pored republikanskog oblika vladavine, kojoj je prepreka ogromnost Rusije i raznorodnost stanovništva, postoji još jedan politički oblik – ustavna monarhija“.

„Ona je dobra za državu definitivno utvrđenu, prekinuo je Gospodar tonom dubokog ubeđenja – a ne za takve koji se nalaze na putu razvoja i rasta. Rusija još nije izašla iz perioda borbe za postojanje, ona još nije dobila te uslove, pri kojima je moguć razvoj unutrašnjeg života i kulture. Ona još nije dostigla svoje prednaznačenje, ona se još nije oslonila na granice neophodne za njenu veličinu. Ona još nije potpuno ustanovljena, jer elementi iz kojih se ona sastoji do sada jedan sa drugim nisu usaglašeni. Njih zbližava i spaja samo samodržavlje, neograničena, svemoguća volja monarha. Bez te volje, ne bi bilo ni razvoja, ni prirasta i najmanji potres bi razrušio svu građevinu državnu. Zar ti misliš da bi ja kao ustavni monarh mogao skrušiti glavu pred revolucionarnom hidrom, koju ste vi sami, sinovi Rusije, othranili za njenu pogibiju? Zar ti misliš da je očaranost samodržavnom vlasti, uručenom mi od Boga, malo uticala na uzdržanje i povinovanje ostatka Garde i obuzdavanju ulične rulje, uvek spremne na nepočinstva, pljačku i nasilje? Ona se nije smela podići protiv mene! Nije smela! Zato što je za nju samodržavni car bio predstavnik Božanske moći i namesnik Boga na zemlji, zato što je ona znala da ja shvatam svu veliku odgovornost svog prizvanja i što ja nisam čovek bez naravi i volje, koga savijaju bure i zastrašuju gromovi“.

Kada je on to govorio, to osećanje sopstvene veličine i moći kao da ga je načinilo gigantom. Njegovo lice je bilo strogo, oči su sevale, no to nisu bile karakteristike gneva, ne, on se u tom trenutku nije gnevio, nego je ispitivao svoju silu, merio je silu suprotstavljanja, misleno se sa njom borio i pobeđivao. On je bio ponosan i istovremeno zadovoljan. No, uskoro je izraz njegovog lica omekšao i oči su se ugasile, on je ponovo prošetao po kabinetu, ponovo se zaustavio preda mnom i rekao: „Ti još nisi sve rekao, ti još nisi potpuno očistio svoju misao od predrasuda i zabluda, možda kod tebe na srcu leži nešto takvo što ga uznemirava i muči? Priznaj smelo, ja hoću da te saslušam i slušam“.

„Vaše Veličanstvo – odgovorio sam ja osećajno – Vi ste srušili glavu revolucionarnoj hidri. Vi ste učinili veliku stvar, ko će ostati da spori? Međutim… postoji i druga hidra, čudovišno strašna i pogibeljna, sa kojom se Vi morate boriti, koju morate uništiti, jer će u suprotnom ona Vas uništiti!“.

„Izražavajte se jasnije – prekinuo je Gospodar, spremajući se da uhvati svaku moju reč“.

„Ta hidra je čudovište – nastavio sam ja – tvrdoglavost administrativnih vlasti, korupcija birokratije i podmitljivost sudova. Rusija stenje pod stiskom te hidre, iznude, nasilja i pljačke, koja se sve do sada izruguje čak i nad višom vlašću. Na celom prostranstvu države nema takvog mesta gde to čudovište nije dospelo, koga se ono nije dotaklo. Javna bezbednost kod nas ničim nije obezbeđena, pravednost je u rukama samovolje! Nad čašću i spokojstvom porodice izruguju se bitange, niko nije siguran ni u svoj prosperitet, ni u svoju slobodu, ni u život. Sudbina svakog visi na dlaci, jer sudbinom svakog upravlja ne zakon, nego fantazija nekog činovnika, nekog žbira, nekog špijuna. Da li je onda čudno, Vaše Visočanstvo, ako su se našli ljudi koji hoće da svrgnu takvo stanje stvari? Šta je čudno ako su oni, zbunjeni gledištem uniženog i stradalnog otečestva, podigli znamenja protivljenja, raspalili oganj meteža, da bi uništili to što postoji i izgradili to što treba da bude: umesto stesnjavanja – slobodu, umesto nasilja – bezbednost, umesto prodaje – moralnost, umesto samovolje pokroviteljstva zakona, koji stoje nad svim i jednaki za sve! Vi, Vaše Veličanstvo, možete osuditi razvoj te misli, nezakonitost sredstava ka njenom ostvarenju, suvišnu drskost preduzetog, no, ne možete ne priznati u njoj porive blagorodnog. Vi ste mogli i imali pravo da kažnjavate krivce, koji su u patriotskom bezumlju hteli da sruše tron Romanovih, no, ja sam uveren da, čak i karajući ih, u dubini duše, Vi niste prema njima izgubili ni saosećanje, ni uvažavanje. Ja sam uveren, da ako je Gospodar karao, onda je čovek praštao!“.

„Smele su tvoje reči – rekao je Gospodar, surovo, no bez gneva – znači, ti odobravaš metež, opravdavaš zaverenike protiv države? Atentat na život monarha?“

„O, ne. Vaše Visočanstvo – viknuo sam ja sa uzbuđenjem – ja opravdavam samo cilj zamisli, a ne i sredstva. Vaše Visočanstvo ume da pronikne u dušu, udostojte me proniknuća u moju i Vi ćete se uveriti da je u njoj sve čisto i jasno. U takvoj duši se ne gnezdi zli poriv, a zločin se u njoj ne skriva!“

„Hoću da verujem da je to zaista tako – rekao je Gospodar, malo mekše – kod tebe nema nedostataka ni u blagorodnim pobudama, ni u osećanjima, no, tebi nedostaje rasuđivanje, iskustvo, čvrstina. Videći zlo, ti se zbunjuješ, zadrhtiš i lakomisleno optužuješ vlast za to što ona odmah nije uništila to zlo i na njegovim razvalinama nije požurila da izgradi zdanje sveopšteg dobra. Znaj da je kritika laka, a da je umetnost teška: za duboke reforme, koje su potrebne Rusiji, malo je samo volja monarha, ma koliko on bio jak i čvrst. Njemu je nužno sadejstvo ljudi i vremena. Nužno je sjedinjenje svih viših duhovnih snaga države u jednoj velikoj naprednoj ideji; nužno je ujediniti sve napore i usrdnost u jednoj pohvalnoj težnji ka podizanju samouprave u narodu i osećanja časti u društvu. Neka se svi dobronamerni, sposobni ljudi ujedine oko mene i poveruju, neka samopožrtvovano i mirno idu tamo kuda ih ja povedem i hidra će biti pobeđena! Gangrena koja razjeda Rusiju će iščeznuti! Jer samo zajedničkim naporom ćemo pobediti, u saglasiju blagorodnih srca je spasenje. Što se tiče tebe Puškin – ti si slobodan. Ja ću zaboraviti prošlo, čak sam već zaboravio. Ne vidim pred sobom državnog zločinca, vidim samo čoveka sa srcem i talentom, vidim pevača narodne slave, na kome leži uzvišeno priznanje da raspali duše večnim dobrima i da rade velike podvige! Sada… možeš ići! Ma gde da se naseliš – jer izbor zavisi od tebe – zapamti šta sam ti rekao, i kako sam sa tobom postupio, služi Otadžbini mišlju, rečju i perom. Piši za savremenike i za potomstvo, piši u svoj punoći nadahnuća i savršene slobode, jer ću tvoj cenzor biti ja“. Ovakva je bila suština Puškinove priče. Najznačajnija mesta koja su se urezala u mom pamćenju, naveo sam skoro doslovno“.

Komentarišući gore navedene odlomke iz uspomena grofa Strutinskog, V. Hodasevič piše: „Bilo bi rizično potpuno se oslanjati na doslovnost teksta Strutinskog, no iz toga ne sledi da mi imamo posla sa izmišljotinama i da je opšti smisao razgovora neistinito prenet. Da primetim da ni sam autor ne pretenduje na bukvalnu tačnost zapisanog, da su najznačajnija mesta sa njegove strane navedena skoro bukvalno. Apsolutno je moguće da su ona bila čak i zapisana od strane Strutinskog uskoro posle razgovora sa Puškinom: biograf i prijatelj Strutinskog, svojevremeno poznati slavista A. Kirkor, kaže da je Strutinski posedovao neuobičajenu memoriju i da je, osim toga, nedugo pre smrti, on spalio nekoliko tomova svojih dnevnika i zapisa. Možda su se među njima nalazile i tačnije reprodukcije, delovi razgovora sa Puškinom zabeleženi po svežim uspomenama, koji su kasnije poslužili kao materijal za ovaj zapis, u kome je suvišna urednost i potpunost, naravno, više nedostatak nego vrlina“. „Još jednom ponavljam – završava B. Hodasevič svoj komentar – zapis zahteva detaljno izučavanje koje bi moglo utvrditi istiniti stepen njegove pouzdanosti. No, u svakom slučaju, prosto ga odbaciti, kao apokrif, nema nikakvih osnova. Da u zaključku istaknemo još jednu okolnost koja govori u korist autora. Puškin je umro 1837. godine. Njegova smrt podigla je veliku buku ne samo u Rusiji, nego i u inostranstvu. Čini se logičnim da, ukoliko je Strutinski bio samo šarlatan i prevarant, koji je pisao samo na osnovu glasina i iz druge ruke – on bi požurio da pri prvoj mogućnosti istupi sa svojom pričom, ako ne u ruskoj štampi, onda u inostranstvu. On to nije uradio i svoju povest o poznanstvu sa Puškinom prikazao je samo u svojim opštim memoarima, koje su publikovane mnogo godina kasnije“.

III

„Moskva – svedoči Puškinov savremenik S. Ševirjev – ga je prihvatila sa oduševljenjem, uvek ga noseći na rukama. Dolazak pesnika predstavljao je događaj u životu našeg društva“.

No, sveopšte ushićenje su uskoro smenili potoci gnusne klevete, čim je u masonskim krugovima društva postao poznat konzervativni karakter pogleda na svet sazrelog Puškina. Volterijanci i masoni nisu oprostili Puškinu što se on okrenuo leđima masonskoj ideji o usavršavanju Rusije revolucionarnim putem, ni toga što se on sa simpatijama izražavao o duhovnom liku gušitelja ustanka dekabrista – Nikolaja I. Shvativši da u liku Puškina oni dobijaju opasnog neprijatelja, volterijanci i masoni pribegavaju svom omiljenom načinu političke borbe – kleveti. U pogon se puštaju spletke da je Puškin kupio raspoloženje Nikolaja I po cenu udvorništva, ulizništva i špijunaže. Kada je Puškin napisao „Stanse“, A.F. Voejkov je sastavio sledeći epigram za njega: „Ranije sam propovedao slobodu/Careve s narodom zvao na sud/No samo što oprobah carsku supu/Stadoh pridvorska ulizica“. U jednom od svojih pisama P. Vjazemskom, Puškin saopštava: „Aleksej Poltorackij je brbljao u Tveri da sam ja špijun, da za to dobijam 2 500 mesečno (koji bi mi tako dobrodošli zbog građevine) i meni se već javlja dalja rodbina za mesta i milost carsku“. Na puštene klevetničke glasine, Puškin je odgovorio izuzetnim stihovima „Prijateljima“. Evo tih stihova:

„Ne, ja nisam laskavac, kada Caru Hvalu slobodnu sastavljam: Ja smelo izražavam osećanja, Jezikom srca govorim. Ja sam Ga jednostavno zavoleo: On bodro i časno vlada nama; On je Rusiju odjednom oživeo Ratom, NADAMA, zalaganjima. O ne, mada mladost u njemu kipi, No nije žestok u njemu duh državni: Onoga koga kara javno, On potajno milost tvori, Tekao je u izgnanstvu život moj, Vukao sam se razdvojen od milih, No, on mi je Carsku ruku Pružio – i ja sam sa vama prijatelji. On me je častio inspiracijom. Oslobodio je misao moju, I zar sada u srdačnom umiljenju, Njemu hvalu da ne ispevam? Ja laskavac? Ne braćo, laskavac je lukav: On će na cara nevolje klicati, On će od njegovih državnih prava Jedino milost ograničiti. On će reći: „Preziri narod, Ugnjetavaj nežni glas prirode!“ On će reći: „Prosvećenost je plod Strasti i volja duha metežnoga!“. Teško zemlji gde su rob i laskavac Jedini bliski prestolu, A pevač od neba izabrani ćuti, obarajući pogled ka zemlji“.

Počinju uznemiravanja od strane policije, koja nisu prekidani do samog ubistva Puškinovog. Istoričari i puškinisti među članovima Reda Ruske Inteligencije, uvek stvar prikazuju na način, da se praćenje odigravalo tako kao da je neko tukao Nikolaja I. Tu masonsku verziju treba odbaciti, jer je u suprotnosti sa činjenicama. Odnosi između Nikolaja I i Puškina, ne daju nam nikakvog osnova da optužimo Nikolaja Prvog za to da je imao želju da progoni genijalnog pesnika i da želi njegovu pogibiju. U predgovoru za rad S. Franka „Puškin, kao politički mislilac“. P. Struve tačno piše, da je: „Među velikim pesnikom i carem bilo ogromno rastojanje u smislu obrazovanosti i kulture uopšte: Puškin je baš u toj epohi bio već veliki čovek, samostalno stečene kulture, što Nikolaj I nikada nije bio. Sa druge strane, kao čovek ogromne delatne volje, Nikolaj I je prevazilazio Puškina u drugim odnosima: njemu je bila svojstvena neobična samodisciplina i najdublje osećanje duga. Svoje obaveze i zadatke Monarha on ne samo da je shvatao, nego ih je i preživljavao. KAO ISTINSKO SLUŽENJE. U mnogome Nikolaj I i Puškin, kao konkretne i empirijske individualnosti, jedan drugog nisu mogli shvatiti i nisu shvatali. No, istovremeno, oni su jedan drugog, kao ljudi, po svim POUZDANIM POKAZATELJIMA I SVEDOČENJIMA, voleli i još više cenili. Za to je bilo mnogo osnova. Nikolaj I je neposredno osećao veličinu Puškinovog genija. Ne treba zaboravljati da je Nikolaj I po sopstvenoj, SVESNOJ ODLUCI, pripojio ruskom kulturnom životu, na ravnopravnoj osnovi sa drugim ruskim obrazovanim ljudima, politički sumnjivog Puškina, koji je zbog toga od njegovog prethodnika i bio postavljen pod nadzor u veoma neprijatnim okolnostima. I čak, kako je izgledalo samom Gospodaru, postavio u tu sredinu pesnika u izuzetno privilegovan položaj. Bolne strane ove privilegije bile su kod Puškina veoma primetne, no za Gospodara potpuno neshvatljive. Da su pesnika izluđivali običaji i tehnika policije, koja je smatrala svojim pravom u sve se petljati, bilo je više nego prirodno – tim stvarima ne manje od strasnog i ponekad neobuzdanog Puškina u ličnim i društvenim odnosima, uzbuđivao se i krotki i tihi Žukovski. No, od tog uzbuđenja do negativne ocene figure samog Nikolaja I bilo je veoma daleko.

Pesnik je dobro znao da je Nikolaй I bio – sa svoje tačke gledišta samodržavnog, to jest, neograničenog, monarha, – do mozga kostiju proniknut svešću ne samo o PRAVU i sili patrijarhalne monarhističke vlasti, nego i njenim OBAVEZAMA“. „Za Puškina Nikolaj I je bio istinski vlastelin, kakav se on pokazao 1831. godine na Senatskom trgu, nateravši snagom svog govora uzbunjeni zbog kolere narod, da padne pred njim na kolena. (Vidi pismo Puškina Osipovoj, od 29. juna 1831. godine). Za autora znamenitih „Stansova“ Nikolaj I je bio Car „surov i moćan“. (19. oktobra 1836. godine). I svoje odnose prema Puškinu Nikolaj I je takođe posmatrao pod tim uglom gledanja“.

IV

Dobre odnose sa Nikolajem I Puškin j sačuvao tokom celog svog života. Kad se posle krunisanja Nikolaj I vratio u Petrograd, Benkendorf je pisao: „Puškin, autor, u Moskvi i svuda govori o Vašem Visočanstvu sa blagodarnošću i velikom odanošću“. Posle nekoliko meseci Benkendorf ponovo piše: „Posle viđenja sa mnom, Puškin je u Engleskom klubu sa ushićenjem govorio o Vašem Visočanstvu i pobudio lica koja su sa njim ručala, da nazdrave za Vaše Visočanstvo“. U oktobru 1827. godine, Fon Kok, činovnik III odeljenja saopštava: „Pesnik Puškin se ponaša veoma otmeno i dobro u političkim odnosima. On nelicemerno voli Gospodara“.

„Vi mi govorite o uspehu „Borisa Godunova“ – piše Puškin E. M. Hitrovo u februaru 1831. godine – uistinu ja ne mogu da verujem u to. Uspeh asolutno nije ulazio u moju računicu kada sam ga pisao. To je bilo 1825. godine – i trebalo je da umre Aleksandar, i neočekivano dobra volja prema meni sadašnjeg Imperatora, NJEGOV ŠIROKI I SLOBODNI POGLED NA STVARI, da bi moja tragedija mogla izaći na svetlost dana“. „Iz novina sam saznao novu funkciju Gnediča – piše Puškin u februaru 1831. godine. – To čini čast Gospodaru, koga ISKRENO VOLIM i za koga se uvek radujem, kada postupa pravo, po carski“. Te iste godine on saopštava P.V. Naščokinu: „Ove jeseni ću se baviti književnošću, a tokom zime ću se zariti u arhive, kuda mi je Car dozvolio pristup. Car je sa mnom veoma milostiv i ljubazan. Možda se desi, upadnem među sezonce, i Zubkov i Pavlov mi se javljaju raširenih ruku“. I neko vreme posle toga, ponovo mu piše: „Car (među nama) me uzeo u službu, to jest, daje mi platu i dozvoljava da kopam po arhivama za sastavljanje istorije o Petru I. Daj Bože zdravlja Caru!“. Godine 1832 pesnik je dobio kao lični poklon Nikolaja I „Polnoe Sobranie Zakonov Rossiйskoй Imperii“. Dana 28. februara 1834. godine, Puškin zapisuje u svoj dnevnik: „Gospodar mi je dozvolio da štampam Pugačova, meni je vraćen rukopis sa njegovim primedbama (vrlo razumnim)… Od 6. marta ima zapis… „Car mi je dao u zajam 20 000 za štampanje Pugačova. Hvala“.

Puškin koji nije voleo Aleksandra I, ne samo da je uvažavao nego je i voleo Imperatora Nikolaja I. Rasrdivši se jednom na Cara (zbog molbe o ostavci) Puškin piše ženi „ne umem da se na njega dugo srdim“. On joj takođe piše 24. aprila 1834. godine: „Video sam tri Cara: prvi je naredio da sa mene skinu kapu i zbog toga kritikovao moju dadilju; drugi me nije uvažavao; treći, iako me pod stare dane uvukao u pridvorsku službu, ne bih ga želeo menjati za četvrtog: dobra od dobra ne tražim“. I ponovo njoj, 16. juna 1834. godine: „Na TOGA sam se ja prestao srditi, zato što on nije kriv za svinjarije onih koji ga okružuju…“. Struve apsolutno ispravno piše da bi se mogao navesti još dugi niz slučajeva ne samo pokroviteljske, nego i direktno ljubazne pažnje Nikolaja I prema Puškinu“. „Rečju, sve činjenice govore o tom uzajamnom odnosu te dvojice velikih ljudi, koji su, svaki na svoj način, stavili pečat na tu čitavu epohu koju sam prethodno prikazao. Oko tih uzajamnih odnosa – pod diktatom političke tendencije i neiskorenjenih strasti ka zlobnim izmišljotinama – splelo se čitavo klupko glupih izmišljotina, niskih sumnjičenja, odvratnih dojava i gnusnih kleveta. Ustrojstvo političkih ideja čak i kod zrelog Puškina, uopšte nije bilo slično političkom pogledu na svet Nikolaja I, no, tim je značajnija neprekidana uzajamna lična veza među njima, zasnovana jednako i na ljudskim osećanjima, i na njihovom državnom smislu. Njih dvojica su voleli Rusiju i cenili njen istorijski lik“. Nikolaj I je cenio um i talenat Puškina, dobrodušno se odnosio prema njemu kao prema velikom, nesvakidašnjem čoveku, blagonaklono je gledao na protivurečne pridvornim etiketama Puškinove ispade, ne jednom ga štiteći od različitih neprijatnosti, materijalno mu pomažući. Evo nekoliko činjenica koje to potvrđuju. Posle razgovora sa Puškinom u Čudovom manastiru, Nikolaй I, – kako saopštava P. I. Bartenev, – „pozvao je k sebi Bludova i rekao mu: «Znaš li da sam sada razgovarao sa najpametnijim čovekom u Rusiji?“ Na upitnu nedoumicu Bludova, Nikolaj Pavlovič je rekao ime Puškina“. (P. I. Bartenev. Russkiй Arhiv. 1865 g.).

Kada su masonski krugovi, ozlojeđeni zbog izdaje masonskih „ideala“ od strane Puškina podigli optužbu protiv njega da je on autor pornografske „Gavrilijade“, Nikolaj I je naredio da Puškinu prenesu sledeće: „…Znajući lično Puškina, ja verujem njegovoj reči. No želim, da on pomogne vladi da otkrije ko je mogao napisati sličnu mrzost i uvrediti Puškina, puštajući to pod njegovim imenom“. Posle slanja pisma Nikolaju I od strane Puškina (čiji je sadržaj ostao tajna čak i za članove Istražne Komisije) po naređenju Nikolaja I, na saslušanja po predmetu o autorstvu „Gavrilijade“ Puškina više nisu pozivali. Na marginama Puškinovog pisma Nikolaju I o podlim aluzijama redaktora „Severne Pčele“ Bulgarina o njegovom crnačkom poreklu, Nikolaj I je napisao, da aluzije Bugarina nisu ništa drugo nego „niske podle uvrede“, koje „ne obeščašćuju onoga na koga se odnose, nego onoga ko ih je napisao“. Ta rezolucija je bila saopštena Puškinu i donela mu je veliku moralnu satisfakciju. Pročitavši u „Severnoj Pčeli“ klevetnički tekst na Puškinovu adresu, Nikolaj I je tog istog dana napisao Benkendorfu: „Ja sam zaboravio da Vam kažem, druže ljubazni, da je u današnjem broju „Pčele“ opet izašao nepravedan i odvratan tekst uperen protiv Puškina; zato Vam predlažem da pozovete Bulgarina i zabranite mu da ubuduće štampa bilo kakve kritike o književnim delima i AKO JE MOGUĆE, ZABRANITI ČASOPIS“. Uporedite ovo pismo Samodršca načelniku tajne policije i razmislite o tome, kako bi u sličnoj situaciji postupila većina vladara – zakonskih naslednika Reda Ruske Inteligencije i vama će biti jasno koliko je bio demokratski način mišljenja Nikolaja I. On ne poziva da se zabrani organ štampe koji mu se ne sviđa, nego samo moli načelnika tajne policije da zabrani njegov izlazak ako se to može uraditi u skladu sa postojećim zakonom o štampi. Benkendorf je, kao i uvek, stao na stranu ne Puškina i Nikolaja I, nego na stranu Bulgarina. On je uverio Nikolaja I, da ne treba zabranjivati izlazak „Severne Pčele“ i da njemu ne treba zabraniti da piše u njoj klevetničke tekstove. Zbog toga je Benkendorf brzo našao povod da zatvori „Literaturnuю Gazetu“ Deljviga, u kojoj je sarađivao Puškin, posle čijeg je zatvaranja ruska slovesnost po Puškinovom opisu bila „s glave predata Bulgarinu i Greču“. Posle zatvaranja „Literaturnoй Gazetы“ Puškin je u više navrata podnosio zahtev za dozvolu izdavanja časopisa književno-političkog karaktera. No, uspostavljanje ravnoteže, pri kome su pisci nacionalnog pravca mogli voditi borbu sa književnim i političkim bitangama tipa Bulgarina i Greča, apsolutno nije bilo u interesu masona koji su se spustili u podzemlje. Benkendorf, koga su očigledno masoni koristili među licima koji pripadaju okolodvorskim krugovima, davao je uvek negativne odgovore povodom zahteva Puškina i nije mu izdavao dozvolu za izdavanje časopisa.

Izvor: Fond Strateške Kulture