Putin u Versaju – povod i poruke

Objašnjenje za iznenadni poziv novog francuskog predsednika, Emanuela Makrona, ruskom predsedniku da 29. maja poseti Pariz, svako treba tražiti u ishodu Trampove tek završene evropske turneje.

Utisak lidera iz zemalja EU posle susreta sa novim američkim predsednikom na samitu NATO i G7 najupečatljivije je sažela najmoćnija od njih – kancelarka Merkel. Ona je u izjavi za „Špigl” izjavila kako su „prošla vremena kada smo mi mogli u potpunosti da se oslonimo na druge. Ja sam se lično u to uverila poslednjih dana”.(1) Prema navodu „Njujork tajmsa” Merkelova je izjavila kako „Evropljani moraju da uzmu svoju sudbinu u sopstvene ruke – svakako, da pri tom budu u prijateljskim odnosima sa SAD i Velikom Britanijom i u dobrosusedskim odnosima, kada je to moguće, i sa drugim zemljama, čak i sa Rusijom”.(2) Ovo samo znači da su transatlantski odnosi, kako primećuje nemačka štampa, za Nemačku i EU prestali da budu „posao koji se odvija prema uobičajenim pravilima”.(3) Italijanski premijer Paolo Đenitiloni bio je još otvoreniji od Merkelove, pa je u svojoj izjavi ukazao na uzročnika promene u transatlantskoj saradnji: „Tokom naših pregovora sa SAD razlike u stavovima su se pokazale odveć jasno”, ali Tramp je izbor američkog naroda i „Evropa će sa njim raditi”.(4)

Do razlaza između lidera iz EU i Donalda Trampa došlo je zbog toga što je američki predsednik tokom evropske turneje odbio da javno i bezuslovno podrži NATO doktrinu o kolektivnoj odbrani, nemačku i briselsku poziciju kada je u pitanju sloboda trgovine (Tramp je demonstrirao čvrst stav u pogledu zaštite američke privrede, navodeći kako nemačke automobilske kompanije proizvode automobile u Meksiku da bi ih, koristeći povlastice NAFTA sporazuma, prodavale u SAD), kao i stav Brisela prema klimatskim promenama i globalnom zagrevanju (Tramp je stavio do znanja da će se SAD povući iz Pariskog sporazuma).(5)

Pozicija koju je Tramp zastupao tokom susreta sa evropskim partnerima, prema Ivu Daalderu (bivši predstavnik SAD u NATO-u, sada direktor čikaškog Saveta za globalne odnose) pokazuje jasno da su SAD sada „manje zainteresovane za svetsko liderstvo, nego tokom poslednjih sedamdeset godina”.(6) Sve su to razlozi zbog kojih je, prema pisanju „Njujork tajmsa”, Angela Merkel morala da zaključi kako je za Nemačku i Evropu Tramp „nepouzdani partner”. Autori analize u „Njujork tajmsu”, kao glasilu globalne plutokratije sa Vol strita, ne samo da upozoravaju Merkelovu da ne treba da se oslanja na transatlantsko partnerstvo dok je Tramp u Beloj kući, već u savetima nemačkoj kancelarki idu i korak dalje. Po njima će u meri u kojoj SAD ne budu bile spremne da vode politiku međunarodnog intervencionizma, „Nemačka, u partnerstvu sa Francuskom, postati sve više dominantna država ”.(7)

Da ovakvo objašnjenje uloge Nemačke prevazilazi jednu novinsku analizu, i moguću jednokratnu apanažu nepoznatog naručioca, pokazao je intervju Fransisa Fukujame italijanskoj „Republici” o tek završenom samitu G7. Po rečima ovog službenog neoliberalnog i korporativnog istoriosofa „odnosi između SAD i Evrope nalaze se na besprimerno niskoj tački i za sve to je kriv Donald Tramp, kao što smo videli na G7 u Taurmini”. Ukratko, Trampova krivica se sastoji u tome što je u Taurmini gestovima i rečima svima stavio do znanja da američku spoljnu politiku želi da oslobodi od balasta neoliberalnog ideološke legitimacije i sadržaja. Prema predsednicima i premijerima iz EU on se ophodio ne kao sa „evropskim demokratskim liderima”, već „kao sa autokratama”, pokazujući istovremeno da se „mnogo bolje osećao u teokratskoj Saudiskoj Arabiji, isto tako i sa Putinom ili sa liderom Egipta El Sisijem”. Fukujama naročito zamera Trampu što „na velikoj sedmorki ništa nije rekao o demokratiji, pravima čoveka, zajedničkoj odgovornosti u odnosu na probleme Zapada”. Bez neoliberalnih vrednosti, Zapad kao jedinstvena civilizacijska zajednica i njeni formalni pojavni oblici kakav je i G7, po Fukujami nema razloga ni da postoje. Posledica će biti razbijanje sadašnjeg političkog jedinstva zapadne civilizacije i „vraćanje multipolarnom svetu, koji će biti najsličniji onom koji je postojao krajem XIX veka”.(8)

Sve ovo ukazuje na nameru globalne plutokratije i njene plaćeničke intelektualne pseudoelite da Evropskoj uniji, na čelu sa Nemačkom i Francuskom, dodele ulogu poslednjeg dežurnog policajaca koji će čuvati duhovnog mrtvaca neoliberalne ideologije. I dok anglosaksonski svet bude prebivao van EU u svetu real-politike, rukovodeći se sopstvenim interesima, Evropljani sa kontinenta će biti zatočenci jedne ideološke tvrđave. Toj ideološkoj tvrđavi su globalni planeri predodredili da u nametnutim ekonomskim, kulturnim, ideološkim, pa i onim pravim ratovima, potroši poslednje materijalne resurse starog kontinenta, kao i poslednja duhovna opravdanja evropske civilizacije. Jer Fukujamino vraćanje međunarodnih odnosa na model iz druge polovine XIX veka nužno podrazumeva i njihovu nestabilnost.

Istovremeno, povratak na multipolarne međunarodne odnose po modelu druge polovine XIX veka neminovno bi u zapadnoj politici otvorio pitanje uključenja Rusije u neki od veliki savezničkih tabora. Jer, istorija XIX veka pokazuje da London najviše strahuje od situacije u kojoj bi se Rusija, vodeći politiku po svojoj, a ne evropskoj ideološkoj i bezbedonosnoj meri, našla van konfrontirajućih saveza. Uostalom, istupanje Pavla I iz koalicije protiv Napoleona, motivisano željom da Rusiju sačuva od nepotrebnih gubitaka u unutrašnjem zapadnom sukobu, bilo je razlog da ga 1801. godine u Petrogradu ubije engleski špijun.

Oba ova elementa, i potreba da se EU, odnosno Francuska i Nemačka, predstave kao poslednji zatočnici jedne ideologije i namera da se Rusija utopi u format zajedničke evropske (nemačko-francuske) politike, jasno su manifestovani od strane domaćina tokom tek završene Putinove posete Francuskoj.

Izbor mesta i povoda za organizovanje susreta šalju snažnu ideološko poruku. Prijem je organizovan u Versaju, simbolu francuske i evropske apsolutne monarhije, koja je prvi oblik moderne države zapadnog tipa. Formalni razlog za posetu bilo je obeležavanje tristogodišnjice posete Petra Velikog Versaju, što se uzima kao početak novovekovnih diplomatskih odnosa između dve države. Međutim, Makron je na konferenciji za štampu posebno insistirao na činjenici da se pre trista godina u Versaju ruski car upoznao sa najboljim predstavnicima evropskog prosvetiteljstva i tehničkog progresa.9) Ovim je hteo da stavi do znanja kako predstavnici stare Evrope, okupljeni u Briselu, očekuju od Putina da po ugledu na Petra I odabere put na kome će Rusija postati podražavalac zapadne civilizacije, kao najsuperiornijeg od svih civilizacijskih modela.

Dok je Putinov nastup na versajskoj konferenciji za štampu prema izboru teme i načinu elaboracije bio trezven i realističan, Makronovo izlaganje je bilo upadljivo ideološki obojeno. Sledeći Fukujaminu preporuku o prioritetu odbrane neoliberalne ideologije nad rešavanjem real-političkih problema, Makron je u svom govoru pred novinarima u isti rang stavio probleme Sirije i Ukrajine, s jedne strane, i narušavanje prava homoseksualaca u ruskoj Čečeniji, s druge strane. Uostalom, o prioritetima u sadašnjoj spoljnoj politici Pete Republike najbolje svedoči način izveštavanja Radija frans internacionala na ruskom jeziku o Putinovoj poseti Parizu. Centralno mesto u opisu razgovora Putina i Makrona, koje je na sajtu ovog radija daleko potisnulo druge informacije o njihovom dijalogu, zauzelo je „obećanje Makrona da će zajedno sa Putinom pratiti situaciju sa LGBT populacijom u Čečeniji”. Uz to, prva vest na glavnom radiju francuske propagande tog 29. maja je bila ona u kojoj se govorilo kako je Francuska na dan Putinovog dolaska u Pariz primila prvog Čečena koji je emigrirao zbog homoseksualnosti, kako bi učestvovao u LGTB protestu koji je povodom Putinove posete organizovao Amnesty Internacional.10) Ova vest je na sajtu Radija frans internacionala propraćena velikom fotografijom na kojoj se dva homoseksualca ljube ispred Ajfelovog tornja, držeći natpis „Stop homofobiji u Čečeniji”, čime se valjda šalje poruka da je Francuska zemlja progresa i slobode. U neposrednoj vezi sa ideologijom bili su i Makronovi predlozi da se francusko-ruska saradnja proširi u sferi kulture, razmene studenata i zajedničkom radu društvenih organizacija. Tačnije, sva pitanja bilateralne saradnje Makron je ograničio na navedene teme, dok je samo Putin govorio o privrednoj saradnji.

Da autor plana francuske (=neoliberalne) kulturno-ideološke, naučne i NVO infiltracije u rusko društvo nije mlađani Makron, potvrđuje sadržaj intervjua koji je jednom francuskom listu uoči Putinovog dolaska u Francusku dao poznati bankar i mason – Žak Atali.(11) U ovom intervjuu Atali se predstavio kao vatreni zagovornik bliske francusko-ruske saradnje, pri tom insistirajući na značaju „širenja kulturne i naučne razmene između zemalja”. Po njemu bi posebno „bilo dobro pokrenuti francusko-rusku inicijativu za mlade, neku vrstu Erazmusa”. Da bi novo francusko-rusko savezništvo trebalo da podseća na ono s kraja XIX i početka XX veka, kada se na leđima francusko-ruske saradnje čuvao evropski mir, pokazuje Atalijeva tvrdnja da „Francuzi treba da shvate da je Rusija, saveznik tokom vekova – faktor mira”. Rusi su po njemu „evropska nacija i danas je u interesu Rusije i Francuske da zajednički rade i napreduju”. Tako se Atalijev pogled na francusko-ruske odnose nadovezuje na Fukujamino prizivanje uspostavljanja multipolarnog međunarodnog poretka s kraja XIX i s njim čini jednu sliku, iza koje stoji isti motiv i autor.

Nadajući se da je Putinu laskao „kraljevski prijem” u Versaju,(12) domaćin je zvaničnoj Moskvi ponudio ekskluzivno savezništvo sa establišmentom stare Evrope, pod uslovom da Rusija prihvati da deli vrednosne stavove Brisela kada su u pitanju, primera radi, prava homoseksualca u Rusiji, a posebno u Čečeniji i demokratska tranzicija vlasti u Siriji. Jednom rečju, Rusija bi trebala da se zbog gejova sukobi sa svojim muslimanima, a da zbog demokratskog „ukusa” Brisela izda Asada i tako pošalje poruku o svojoj verolomnosti svim potencijalnim saveznicima. Ovakva ponuda svedoči da je Zapadna Evropa u opštoj dekadentnosti izgubila i najelementarniji trgovački osećaj za makar i prividnu srazmernost između ponuđene usluge i cene koju traži. Tako je u versajskoj starinarnici bankrotirali antikvar jednom iskusnom trgovcu pokušao da „uvali” eksponate čije je sumnjivo poreklo nameravao da prikrije visokom cenom. Jer u Makronovoj (i Atalijevoj) ponudi Moskvi nema ničeg novog što već nije viđeno tokom XIX veka.

Naime, Rusiji su sankcije uvedene onog trenutka kada je emancipovala svoju spoljnu politiku, počevši da se samostalno, u skladu sa svojim nacionalnim interesima, uključuje i rešava pojedina pitanja međunarodnih odnosa. Shodno tome, ukidanje sankcija se uslovljava vraćanjem ruske spoljne politike pod patronat međunarodne zajednice, što je zapravo savremeni eufemizam za stari klub zapadnih velikih sila. Ovakav povratak bi značio da Rusija nije izvukla nikakvu pouku iz istorije XIX veka, u kome je, prema izuzetnom uvidu E. Spektorskog, svoje učešće u zajedničkoj evropskoj politici platila nepojmljivim ljudskim i materijalnim trošenjem, koje je na kraju moralo da dovede do careubistva i gubitka nacionalne državnosti.(13) Istovremeno, utapanje ruske spoljne politike u opšteevropsku politiku (npr. u formatu jedinstvenog bezbedonosnog prostora od Lisabona do Vladivostoka) nužno bi dovelo i do novog talasa kulturne vesternizacije Rusija, za koju se zalažu mlađani Makron i ostareli Atali, čija bi posledica bila gubitak svake vrste uticaja Moskve u evroazijskom prostranstvu. Zato bi bilo neshvatljivo da Moskva da prednost francusko-ruskoj saradnji, dok joj u „mekom trbuhu”, zbog njene sadašnje kulturološke defanzive, Kazahstan uvodi latinično pismo, a Kirgizija u školama potiskuje ruski jezik engleskim.

U poznatoj emisiji prvog programa ruske državne televizije „Veče sa Vladimirom Solovjevim”,(14) uoči samog Putinovog susreta sa Makronom, Jevgenij Satanovski (direktor Instituta za Bliski Istok) je konstatovao kako Moskva ne prihvata da rešava probleme na Bliskom Istoku ni u jednom formatu dijaloga koji ima oblik trougla – EU, SAD, Rusija, već da Moskva sa svakim od regionalnih i svetskih igrača vodi pojedinačne, bilateralne razgovore, potpuno nevezanih ruku i rukovodeći se svojim interesima. Ulaskom u prozapadnu koaliciju, Rusija ne bi mogla da kontroliše minuse svog angažmana na Bliskom Istoku, pa bi se zapadni igrači svojski potrudili da najveći račun za antislamističku politiku bude ispostavljen Moskvi; kao što su u XIX veku skoro svi troškovi antinapoleonovskih koalicija bili proknjiženi na računu Petrograda, a ne na računu Londona.

Uostalom, ko još može da poveruje da Vladimir Vladimirovič 2017. godine gaji ono oduševljenje prema Zapadu koje je Petar Veliki imao 1717. godine. Posle svih iskustava sa politikom Zapada, od bivše Jugoslavije, Iraka, Libije, Sirije, Ukrajine, Putin je danas, kako je s pravom primetio novinar V. Solovjev, mnogo bliži caru Aleksandra I (pokajniku i povratniku iz evropske u rusku civilizaciju) nego Petru I. Trista godina posle Petrove posete, prestonica evropske kulture se pred Putinom jedino predstavila kao dosledni branilac slobodne sodomije. Za razliku od izazova nepregledne, nepredvidive, izvorno bogate i slobodne Evroazije, čija iskušenja su dostojna sposobnosti jednog ruskog bogatira, u memli, mraku i teskobi Versajskog dvorca Putinu je mlađani šegrt evropske masonerije, Makron, mogao samo da ponudi odavno pročitane ideološke skaske o evropskim vrednostima i jedinstvu, koje više ne govore o evropskoj superiornosti, već o njenoj starosti i potrošenosti. Pokušaj da se dijalog EU sa Rusijom uslovi prihvatanjem od strane Moskve nakazne ideologije Brisela najbolji je dokaz činjenice da je starica podetinjila. Jer, Putin je u Versaju povodom pitanja o ruskim hakerima jasno poručio da on želi da razgovara sa evropskim zvaničnicima samo na ozbiljne teme, a da neozbiljni razgovori ne vode nikuda.(15)

____________________________________

1) – www.inopressa.ru/article/29May2017/spiegel/merkel_01.html

2) – www.nytimes.com/2017/05/28/world/europe/angela-merkel-trump-alliances-g7-leaders.html?smid=tw-nytimesworld&smtyp=cur&_r=1; www.inopressa.ru/article/29May2017/nytimes/merkel_03.html www.inopressa.ru/article/29May2017/nytimes/merkel_03.html
3) – www.inopressa.ru/article/29May2017/tagesspiegel/merkel_02.html

4) – www.inopressa.ru/article/29May2017/inotheme/merkel_trump_obzor.html

5) – www.inopressa.ru/article/29May2017/nytimes/merkel_03.html

6) – www.nytimes.com/2017/05/28/world/europe/angela-merkel-trump-alliances-g7-leaders.html?smid=tw-nytimesworld&smtyp=cur&_r=1
7) – www.nytimes.com/2017/05/28/world/europe/angela-merkel-trump-alliances-g7-leaders.html?smid=tw-nytimesworld&smtyp=cur&_r=1
8) – www.inopressa.ru/article/29May2017/repubblica/fukuyama.html; ricerca.repubblica.it/repubblica/archivio/repubblica/2017/05/29/fukuyama-donald-distrugge-tutto-ma-gli-europei-non-devono-mollare06.html?ref=search
9) – ria.ru/politics/20170529/1495314126.html
10) – ru.rfi.fr/rossiya/20170529-frantsiya-prinyala-pervogo-chechenskogo-bezhentsa-geya-v-den-vizita-putina

11) – www.inopressa.ru/article/29May2017/lesechos/attali.html
12) – www.inopressa.ru/article/30May2017/handelsblatt/macron.html

13) – E. V. Spektorskiй, Principы evropeйskoй politiki Rossii v XIX i XX vekah, Lюblяna, 1936; Z. Čvorović, Šta je zapadna Realpolitik: od „Milosrdnog anđela” do Njemcova?, www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/autorski-tekstovi/sta-je-zapadna-realpolitik-od-milosrdnog-andjela-do-njemcova/.
14) – russia.tv/video/show/brand_id/21385/episode_id/1506348/video_id/1633136/
15) – ria.ru/politics/20170529/1495342491.html

Izvor: Fond Strateške Kulture