Радоване, сиђи са тапете, прекоманду имаш међу свете…

Као писац збирке приповедака Интервју са Радованом Караџићем, имам готово личан однос према човеку који већ одавно више живи у легенди, него на јави.

И Србија и Српска су биле под ужасним притисцима, зато што се Радован Караџић није предавао шоумејкерском, хоштаплерском квазисуду у Холандији. Његов живот у бјекству је узрастао у оправдање за већ безочно злостављање српског народа у целини. Ужасна неправда која нам се наносила, од Призрена до Глине, правдана је преко медија преуморном плебсу Караџићем и Младићем. Ето, само да се њих двојица предају, па ће НАТО закопчати шлиц.

Омамљено кметство није се знало побунити ни кад су члановима Радованове породице одузимани лични документи. Људска права која би могли сутра одузети и њима. Само ако им дође.

И тако, док је дане проводио под именом Драган Дабић, на крају трамвајских линија 7, 9 и 11, на Новом Београду, један мој колега, Србијанац, не знајући да је ту негде међу нама, узвикнуо је за кафанским столом:

— Ушао си, бре, у песму! Шта више човек може да очекује од живота? Пуцај себи у главу, или узми онај појас са експлозивом и предај им се!

Овакав став, да чудовишном змају који мучи село не требамо жртвовати девицу, краљеву кћер, већ бившег краља главом; била је веома раширена у непрепознатљиво разглављеном српском идеолошком бићу. Такав ханибалски порив за преживљавањем већине, дугорочно, као историјска чињеница, растаче самопоуздање. Оног ко је у будућности буде водио, и нације у целини. Остаје као срамота, коју смо на прелазу векова урадили превише пута.

Ликови свих оних официра, генерала, министара и председника, које смо предали непријатељу као да им шаљемо одсечене главе у ћуповима за Стамбол, исто ће тако бити упамћени у српској историји. Као мученици и праведници. Ововековне главе за Ћеле-кулу, којој смо грађевински материјал обезбедили добровољно.

Младића се добро и уживо сећам из рата, док ми је Радован свежије урезан у послератном памћењу. Као биће иза стакла. Изложбени експонат, на које западноевропске екскурзије у Хаг клинцима уперују прстом. Показују како изгледа зли, зли чика. Геноцидер и непослушник.

Тако ће проћи свако ко не буде слушао.

Шта год да је неко, лично или објективно, имао против Радована Караџића – данас то престаје.

Пресудом ће бити изречена завршна реч у претварању истог у свеца.

Наравно, не његовом кривицом и заслугама. Већ одавно он више нема права на сопствени живот. С које год сране да се погледа, Радован више није појединац са јединственим матичним бројем, већ симбол једног покрета, времена и циља. Иста ствар се десила и са Слободаном Милошевићем и Војиславом Шешељем, као естрадно најексплоатисанијим личностима у хашкој представи за децу до пет година. Дата им је прилика за искупљење греха пред сопственим народом. То је основни резулат лажног суда у Хагу.

Пресуда Караџићу ће завршити на ђубришту историје као аргумент у међунационалној препирци, који једној страни звучи као „земља је равна плоча, пресудио Хашки трибунал“.

Мало је ова развучена тема данас и досадна. Повећава се само број година у песми која Рашу позива да сиђе са планине. Све друго је речено, што се рећи могло. Позиције су непомерљиве и, заправо, изрицањем праворијека од непријатељске стране у сукобима деведесетих, која је врло расположено убијала Србе готово читаву деценију, плански их протерујући осиромешеним уранијумом са њихових етничких територија, неће се десити ништа ново.

Сањају шовинистички романтици да ће новим медијским Маркалама и Васе Мишкина, заталасати озбиљнију инситуционалну и међународну расправу о државно-правном статусу Републике Српске. Нема од тих сватова ништа. Као што и 09.01. остаје Дан Републике. Проглашен 1992. године, док је у позадини позорнице била окачена српска застава и југословенска тробојка са петокраком.

Треба, евентуално, мало спремити желудац. Прегрмети медијску онанију из Ефбиха и Енерха. Њихово тровање млађих нараштаја неискреном и мржњотворачком визијом почетка и тока рата у бившој Социјалистичкој Републици БиХ.

За три дана ће осванути нови.

Извор: Фронтал

Коментари

Један коментар на Радоване, сиђи са тапете, прекоманду имаш међу свете…