Rahmetli Alija deceniju kasnije

Čime je to Alija Izetbegović za života zadužio svoje sunarodnike pa da ga i danas toliko hvale i slave? Na nedavnim komemorativnim manifestacijama povodom deset godina od smrti (19.10.) čule su se ode o osnivaču SDA, vođi nacionalnog pokreta, komandantu u ratu, predsedniku u miru… Naravno, o mrtvima sve najbolje, ali šta bi pokazala objektivna analiza Alijinog političkog učinka?

Kao „veliki državnik“ koji je stvorio nezavisnu BiH, što mu se pripisuje kao najveći politički uspeh, Alija je zapravo izvršio američki nalog ambasadora Cimermana i odstupio od svog inicijalnog nauma. Umesto realnog plana da „muslimani uzmu onoliko BiH koliko mogu prosperitetno kontrolisati“, ušao je u nerealan projekat stvaranja „jedinstvene i celovite građanske države u kojoj će njegovi sunarodnici dominirati kao većina“. Inostrani sponzori mu jesu pribavili međunarodno priznanje i dejtonski okvirni sporazum, ali nisu mogli i dogovor sa druga dva konstitutivna naroda i unutrašnje priznanje. Alijin politički i biološki naslednik Bakir i njegovi sunarodnici i dalje uzaludno iščekuju da će neko spolja naterati Srbe i Hrvate da zavole tu državnu fikciju. A dokle su stigli, pokazuje da desetogodišnjicu smrti „prvog predsednika zajedničke države BiH“ u RS i Herceg-Bosni niko nije ni pomenuo.

Kao „veliki vojni strateg“, Alija je zaratio sa dva jača protivnika, a oni isti mentori koji su ga u rat uvalili spasli su ga sa ruba kapitulacije. Herojska odbrana Sarajeva svodila se praktično na bezuspešne pokušaje ABiH da probije obruč neprijatelja koji nije ni pokušavao da ga osvoji i uspešne borbe Juke, Cace, Ćele i kompanije protiv unutrašnjeg neprijatelja iliti srpskih civila. Da bi mu, posle poraza u svim bitkama protiv VRS i HVO, spasli obraz, inostrani mentori su mu namestili da na kraju postigne počasni gol u hrvatskoj ofanzivi na Bosansku Krajinu. Objektivno, jedina vojna pobeda muslimanske ABiH ostvarena je protiv svojih sunarodnika u Cazinskoj Krajini i proslavila generale Aliju, Delića i Dudakovića kao vojskovođe. Na kraju rata, u toj defakto poraženoj vojsci koja se zvala Armija BiH, bilo je manje Srba i Hrvata nego mudžahedina, pa je više asocirala na međunarodni islamski terorizam nego na zajedničku modernu armiju sva tri naroda, kako se predstavljala.

Kao „osnivač i lider SDA“, Izetbegović je stvorio islamsku partiju čiju bazu je predstavljala mreža džamija rasuta po BiH, a rukovodstvo – grupa verskih fanatika koji su zajedno sa njim robijali zbog „Islamske deklaracije“. SDA je formirana kao nastavak ilegalne organizacije „Mladi muslimani“ i u ideološkom (verski pokret) i u personalnom (Behmen, Izetbegović, Kasumagić i dr.) smislu. Lider stranke je u početku javno govorio da uopšte nema nacionalno osećanje, a da kao braću jednako oseća sve muslimane u svetu. Veliki uticaj u njoj i danas drže hodže, hafizi, derviši, šerijatske sudije, službenici Bakija i profesori Islamskog fakulteta. A aktuelni potpredsednik i budući lider stranke Bakir naglašava da mu je politički program babina knjiga u kojoj piše da „nema koegzistencije između islama i drugih religija“ i da „muslimani kada postanu većina treba da nametnu islamsku teokratiju i šerijat“. I pri svemu tome, Izetbegovići već drugu generaciju reklamiraju SDA kao građansku, multietničku i proevropsku.

Kao „vođa nacionalnog pokreta“, Izetbegović je od slabosti pokušao da napravi vrlinu. Pošto njegov narod, prema raspoloživim resursima, nije mogao da bude pobednik u građanskom ratu, razvio je „strategiju konstruisane nevine žrtve“, po kojoj „stradalnik apriori ne može da bude i krivac“, pa je čitav svet moralno dužan da stane na njegovu stranu. Ništa originalno, jer isti recept, prilikom raspada SFRJ, primenile su i Slovenija i Hrvatska, ali je u žrtvovanju svog naroda Alija otišao mnogo dalje. General UN Mekenzi je još početkom rata obznanio da muslimanski snajperi pucaju i po svojima, a balističke ekspertize na haškom sudu egzaktno su pokazale da granate – masovne ubice u Sarajevu, nisu mogle doći sa srpske strane. Podmetanje i preuveličavanje žrtava i apeli za pomoć od evropskog do američkog Zapada, od Bliskog do Dalekog istoka, ipak nisu dali očekivani rezultat. Bošnjaci nisu dobili ni jedinstvenu BiH ni svoj entitet.

Naravno, ne može se reći da je Izetbegović bio samo majstor političke iluzije koji je umeo svoje neuspehe da prikaže kao uspehe. On jeste bio virtouz dvorskih marifetluka kojima je izbacio iz igre i moćnijeg Adila Zulfikarpašića, i iskusnijeg Muhameda Filipovića, i popularnijeg Fikreta Abdića, i ambicioznijeg Harisa Silajdžića. Uspeo je i da, mimo zakona, postane prvi predsednik BiH (umesto Abdića) i to ostane deset godina (umesto jednu plus jednu) te obezbedi tron i za sina. Ali, ima i velikih ciljeva koje je ostvario, a nisu ni lične ni porodične prirode.

Prvo, Izetbegović je uspeo da izvrši islamizaciju muslimana. To je zapravo i bio intimni životni i politički prioritet dubokog vernika i borca za islam, aktiviste mladomuslimanskog pokreta i pisca dva priznata islamistička dela, muslimana koji je godinama robijao za islam i duboko prezirao od vlasti korumpiranu hijerarhiju Islamske zajednice BiH. Drugo, Izetbegović je islamizacijom uspeo da kod muslimana Bošnjaka, frustriranih konvertitstvom predaka i izolacijom u hrišćanskoj Evropi, razvije svest o pripadnosti „velikoj zajednici od 700 miliona muslimana od Maroka do Indonezije“. Njegov prvi politički čin kao predsedavajućeg BiH bio je odlazak na sastanak u Istanbul kako bi, bez znanja Plavšićeve i Koljevića, aplicirao za članstvo u Organizaciji islamske konferencije. Treće, Izetbegović je svoje sledbenike, sa tako naraslom nacionalno-verskom samosvesti, lako gurnuo u nerealne političke projekte (isključivo bošnjačka Bosna) i ratne avanture (protiv jačih suseda) kao kolektivnu žrtvu na odar istorijskog potvrđivanja nesigurnog identiteta. Bošnjaci su sa Srebrenicom dobili naš Kosovski boj i hrvatski Križni put. Četvrto, Izetbegović je svojim istovernicima i sunarodnicima ostavio „Islamsku deklaraciju“ kao dugoročan politički program, koji na radnom stolu ne drži samo sin mu Bakir. Malo li je?

Pored Genjca, Kebe, sina Bakira i drugih lokalnih dužnosnika, međunarodnu dimenziju brojnim komemoracijama dali su neizbežni Stipe Mesić i Bernard Anri Levi. Potonji su o Izetbegoviću zborili kao o „istinskom Evropljaninu“, „inkarnaciji evropske kulture“ i „lideru sa vizijom Bosne u Evropi“. Alija možda i jeste hteo da Bosnu uvede u EU, ali ne zato da bi evropeizirao Bošnjake, nego da bi islam proširio po Evropi. Negde na početku političke karijere i sam je u jednom intervjuu iskreno rekao: „Voleo bih da mujezin zakuiše sa Ajfelove kule.“

Izvor: Press