Rezolucija o Siriji kao odraz promene snaga u svetu

Jednoglasno usvajanje rezolucije u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija o okončanju rata i rešenju krize u Siriji – što je prava retkost kada je reč o rezolucijama o Bliskom istoku – još je jedna potvrda da je došlo do temeljnih promena u odnosu snaga na međunarodnoj sceni. Naravno, ako se ima u vidu istorija efikasnosti bezbrojnih rezolucija Saveta bezbednosti, još uvek je neizvesno kakve će rezultate doneti i ova jednoglasno usvojena, ali ona je, uprkos toj neizvesnosti, svedočanstvo promena u odnosima snaga ne samo između Rusije i Amerike nego i velikih sila generalno. Istovremeno, ta rezolucija svedoči i o potpunoj marginalizaciji Evropske unije i njenih članica na međunarodnoj sceni.

Ali očigledne promene odnosa snaga ne znače, međutim, automatski i promenu politike. Učešće Amerike u rezoluciji o Siriji ne znači i promenu njene politike prema Rusiji ili Kini. U američkoj politici nema promena, samo taktičkih ustupanja, i to tamo gde bi se političkim procesom mogao ublažiti očigledni poraz. To je slučaj sa Sirijom.

Hroničari međunarodnih odnosa, uglavnom oni na Zapadu, ovih dana ocenjuju da je sirijska rezolucija „poraz Amerike“ i njena „kapitulacija pred Rusijom“. To su ipak preterane ocene, jer je reč o znatno širem procesu, koji će dugo trajati, kao i taktičkim potezima Amerike, čije namere se mogu naslutiti, ali se rezultati teško mogu predvideti. Činjenica je, međutim, da je u Siriji do priznanja promene odnosa snaga došlo tek posle direktnog uključivanja Rusije u sirijsku krizu i akcija njenih oružanih snaga kao i da su ključni elementi rezolucije Saveta bezbednosti upravo oni koje Rusija odavno zagovara i koje je ona formulisala. Nije reč samo o sudbini sirijskog predsednika Asada, koja se uopšte ne spominje u tekstu rezolucije, nego pre svega o političkoj tranziciji i priznatom pravu da sama Sirija na kraju odlučuje o svojoj sudbini. Iz tog ugla gledano, moglo bi se zaista govoriti o nekoj vrsti pobede Rusije, ali veoma je važno zašto je Amerika pristala ili bila primorana na te taktičke ustupke. Istovremeno, ne bi trebalo zaboraviti da je destruktivni kapacitet Amerike još uvek veliki i da ga i sama Amerika ne može tako lako eliminisati. Sve će to u Siriji potrajati iako je dogovoreno da za šest meseci bude formirana prelazna vlada, a za 18 novi izbori po novom ustavu. To je dug rok u politici, pa je ipak sve neizvesno.

AMERIČKO SUOČAVANJE SA PORAZOM

Amerika već više od četiri godine podržava i finansira – a i direktno je upletena kroz prisustvo nepoznatog broja vojnika specijalnih snaga na strani pobunjenika – one koji se bore protiv vlasti u Damasku kako bi dovela „svoje ljude“ na vlast. Nije, međutim, uspela u tome. To jeste poraz, ali iz američkog ugla i nije jer cilj je nestabilnost i haos, a ne rešenje. Posle vojnog uključenja Rusije došlo je do suštinskog obrta, i Amerika se suočila sa porazom ne samo pobunjenika koje podržava nego i sopstvenim. Imala je dva izbora. Ili da preko pobunjenika i terorističkih organizacija koje direktno pomaže intenzivira rat u Siriji i tako na kraju dovede sebe u direktan sukob sa Rusijom ili da prihvati politički proces u kojem će jače karte imati Rusija. Prvi izbor je podrazumevao i slanje kopnenih snaga, znači invaziju na Siriju i takav plan je već postojao. Vreme odlučne ruske intervencije se podudara sa planiranom realizaciojom tog plana. Ali pokazalo se i bez ruske intervencije da za tako nešto Amerika sama nema dovoljno snage, nema dovoljno vojnika. Vašington je onda pokušao da vojnike obezbedi preko saveznika, pre svega onih u NATO paktu, ali nije uspeo. Niko nije voljan da šalje svoje vojnike, a oni koji su i voljni, kao Velika Britanija na primer, nemaju dovoljno vojnika ni za svoje osnovne potrebe.

Onda je došlo tursko obaranje ruskog aviona, koje je stvorilo novu realnost definisanu odlučnošću Rusije i njenom spremnošću i na daleko ozbiljnije izazove nego što je Islamska država. Za takav sukob Amerika i Zapad nisu spremni, posebno Amerika, koja ipak, barem dok je predsednik Barak Obama, ne želi direktnu konfrontaciju sa Rusijom. Istovremeno, sve je više postajalo javno ono čega se Amerika pribojavala od samog početka dolaska Rusa, a to su otkrića prljavog veša, razotkrivanja Zapada i njegovih saveznika u „misiji“ Islamske države i islamskog terorizma. Tačnije, više se nije moglo prikriti da je Zapad, koristeći Tursku, direktni zaštitnik Islamske države i terorističke mreže takozvanog radikalnog islama. Preostao je onda samo politički proces i tako je došlo do rezolucije Saveta bezbednosti. Još će, doduše, tu biti iznenađenja, jer rezolucijom je predviđeno da se bombardovanja položaja Islamske države, koju sada i političari i mediji zovu onako kako je zovu Arapi – DAEŠ. Sirijsko nebo je postalo tesno i ko zna šta tu sve još može da bude.

SAD SELE EKSTREMISTE U LIBIJU

Amerika ustvari kupuje vreme. Kako izgleda, potrebno joj je vreme za spasavanje svojih klijenata u sirijskom ratu, ali i stvaranje nove mreže za diverzije i destrukciju kada mirovni proces zaista krene. Potrebno joj je vreme i za uništavanje dokaza, zato su konačno tamo američki i britanski specijalci, kao i za evakuaciju ratnika Islamske države jer od tog instrumenta svoje politike Vašington ne odustaje. Evakuacija se obavlja uglavnom preko Turske. Prvobitni plan je uključivao i Jemen kao novu bazu Islamske države, ali tu nešto ne ide prema planu i sada je ključno mesto Libija. Američke procene, verovatno tačne, su da Rusija nema nameru da se meša u događaje u toj zemlji, pa bi Libija mogla da postane „sigurna kuća“. Istovremeno, Amerika promenom pozicije u Siriji pokušava da obezbedi svoj ostanak na Bliskom istoku. Vašingtonu je odavno jasno da je izgubio dominantnu poziciju na Bliskom istoku a sada mu je stalo da ostane prisutan. Posle svega što se dešavalo od invazije na Irak do Arapskog proleća, Americi je takođe postalo jasno da svoj ostanak ne može sama da obezbedi, nego samo uz podršku Rusije i Irana. I upravo smo svedoci tog procesa. U jednom času je izgledalo da bi tu ambiciju Amerika mogla da ostvari i preko formiranja Kurdske države na delovima Iraka, gde već faktički postoji država Kurda, samo se tako ne zove, i Sirije, ali izgleda da je ta ideja propala i preostali su samo Rusija i Kina.

Tako stvari sada izgledaju, a u međuvremenu će se još svašta događati. Pre svega, zanimljiv je razvoj događaja u Libiji, koja postaje nova baza i relativno lak plen Islamske države. Amerika ima interes da ojača Islamsku državu u Libiji kako bi odatle nastavila da širi svoje stare ideje, a to se pre svega odnosi na Alžir, koji je već dugo sa svojim prirodnim bogatstvima i nezavisnom politikom trn u oku Amerikancima, i na Egipat, koji se izmiče američkoj kontroli. Egipat ima nerešeno pitanje granice sa Libijom, i lako bi se pronašao izgovor za sukobe. To bi onda bili daleko veći problemi od haosa u islamističkoj Libiji. Kroz strah od takvog razvoja događaja bi trebalo gledati i na inicijative nekoliko evropskih zemalja da se hitno vojno interveniše u Libiji, to bi trebalo da bude evropska vojna misija. Širenje krize na Alžir i Egipat, zemlje koje su interesno i ugovorima povezane sa Rusijom, neminovno bi u sukobe uvuklo i Moskvu.

KAKVA ĆE BITI BUDUĆA SIRIJA?

Dok se u senci bezbrojnih sastanaka i kontradiktornih izjava takav razvoj situacije ubrzava, mada niko pouzdano ne zna do čega će na kraju dovesti, u ovoj fazi su se već iskristalisali prvi gubitnici. Najveći gubitnik je Turska, koja je dokazala da je pre svega američki vazal i od čega je ona mnogo očekivala. Umesto suočavanja sa tom realnošću, Turska je izabrala stvaranje novih problema, od intenziviranja lokalnog rata sa Kurdima turskim državljanima, zaoštravanja odnosa sa Rusijom pa do vojnih izleta u Irak. Ta zemlja, međutim, ulazi u dugi period nestabilnosti, čije posledice je u ovom trenutku teško sagledati i predvideti. Uz Tursku gubitnik je i Evropska unija, koja je najnovijim razvojem oko Sirije postala potpuno marginalizovana mada neke zemlje pokušavaju da ostanu uključene ali bez ikakvog značaja. Velika Britanija je unutar američke bombaške koalicije preduzela, kako se to u Engleskoj već naziva, „rekreativno bombardovanje“ sa četiri aviona, ali bez jasnih informacija o čemu se zapravo radi. Nestala je i inicijativa Francuske da se formira široka koalicija protiv Islamske države, što je poražavajuće za Francuze. Njihovi avioni su bombardovali položaje Islamske države u saradnji sa Rusijom, ali izgleda da je sve to propalo i francuski nosač aviona Šarl de Gol se iz blizine sirijskih obala premešta u Persijski zaliv. Nemačka je poslala dva izviđačka aviona i pokušava samostalno da, kao prva zemlja Zapada, uspostavi saradnju sa vlašću Bašara Asada i u planu je otvaranje obaveštajnog centra u Damasku kao i obnova rada nemačke ambasade. Istovremeno, kao znak solidarnosti sa Turskom, EU je zatvorila svoje nebo za ruske vojne avione koji učestvuju u operacijama u Siriji, što je jedna od najnerazumnijih evropskih odluka. EU sve više liči na podizvođača američkih radova, i to ne na onoga stalno angažovanog, nego samo po potrebi, na poziv.

U takvom razvoju događaja Amerika će verovatno na kraju podržati politički proces u Siriji barem da se reši tog problema i prikrije neuspeh. Verovatno će u tom procesu uticaj Amerike biti mnogo manji nego što neki očekuju. Bez ISIS i ekstremista snaga Amerike u Siriji je veoma slaba, a one koje će Amerikanci predstavljati, takozvana umerena opozicija, toliko su podeljeni i slabi da neće biti od velike pomoći. A ni Kurdi, koji će procenjivati od teme do teme, od dana do dana, ko im je saveznik. S druge strane, Rusija već mesecima organizuje jedan deo sirijske opozicije, koja bi mogla biti značajnija snaga na tom političkom spektru, prvo što je bolje organizovana i što uz podršku Rusije može da bude više i direktnije uključena u političke procese.

I, naravno, nameće se pitanje kakva će to Sirija onda da bude. Ima raznih ideja. Sa Zapada stižu uglavnom ideje o federalizaciji, stvaranju zasebnih entiteta, nešto po modelu Bosne i Hercegovine. Izuzev verovatne autonomije za nešto manje od tri miliona Kurda u Siriji, koja već postoji, nije izvesno da bi neki drugi entiteti mogli biti formirani. U odnosu na Bosnu i Hercegovinu, gde su sve zaraćene strane bile pod kontrolom jedne sile, Amerike, ili su se samo u nju i uzdale, u Siriji ima i druga strana – Rusija – i to kao presudan igrač.

Drugim rečima, rezolucija Saveta bezbednosti i ruska vojna akcija samo su početak jednog dugog i neizvesnog procesa na celom Bliskom istoku i u međunarodnim odnosima, pa nije primereno već sada govoriti o pobedi i porazu. U Siriji se situacija donekle menja, ali političkih promena u odnosima velikih sila još nema, a na Zapadu, koji je izvorište savremene svetske krize, ne vidi se ni malo spremnosti da se promene prihvate.

Izvor: Novi Standard