Rusija uoči 2015.

Pad kursa rublje posle pada cene nafte nakratko nam je odvukao pažnju od Ukrajine. Glavna tema u 2014. godini svima nam je malo dosadila. No nemojte trčati pred rudu – i dalje će biti jedna od najvažnijih u 2015. godini.

Pre nego što počnemo da nazdravljamo, predlažem da sumiramo događaje u godini koja je za nama. U 2014. godini uspeli smo da izgubimo Ukrajinu, vratimo Krim, održimo Olimpijadu (i pobedimo na njoj). Nismo uspeli da sačuvamo kurs rublje, našli smo se na ivici rata sa Zapadom (u krajnjoj meri, hladnog), spasavali smo i uspeli da spasimo Donbas, potpisali smo „uvogor veka” sa Kinom i prekinuli Južni tok.

Po broju globalnih događaja i njihovih posledica po našu zemlju, prethodna godina može konkurisati bilo kojoj iz 21. veka. Sada ćemo probati da se detaljnije pozabavimo svakom od pomenutih stavki.

Izgubili smo Ukrajinu. Verujem da se mnogi neće složiti sa ovom izjavom, ali zbog toga ona neće biti manje istinita. Od prvog Majdana prošlo je devet godina i, ako postoji nešto što je naša elita naučila za to vreme, onda je to još veći politički cinizam. Umesto da se sistematski bavimo formiranjem javnog mnenja u zemlji razočarani „narandžastim predsednikom“, rusko rukovodstvo nastavilo je da ispoveda sveti princip nemešanja u unutrašnje stvari naših partnera. Pa, gospodo, zaigrali ste se u nemešanju. Rezerve koje ste u poslednji momenat dobacili u pomoć Janukoviču, koji je grcao u sopstvenoj igri, objektivno nisu mogle učiniti ništa osim da postave dijagnozu političke smrti pacijenta.

IZGUBILI SMO UKRAJINU?

Objektivno gledano, Ukrajinu smo izgubili, i to ne na kratak period. Složićete se, đaci koji rastu na pričama o „herojima ATO“ (antiteroristička jedinica), u odeskim suši-barovima jedu „pržene kolorade“ (pogrdan naziv za simpatizere svega što je rusko) ili piju kompot pod nazivom „krv ruskih beba“ teško da će postati prijatelji Rusije, čak i ako oni i njihove porodice govore ruski.

Godina 2014. otkrila nam je nešto strašno – ruskojezične rusomrzce. Ispostavilo se da se mogu sresti oko ruske ambasade u Kijevu ili pored odeskog Doma sindikata. Minimalni rok koji treba da prođe od momenta smrti mržnje, je 10 godina. Još tolko da se Ukrajinci osveste. Setite se posleratne Nemačke. A sa Ukrajinom ćemo ispiti još mnoge čaše žuči u predstojećim godinama. Na to treba biti spreman.

Povratak Krima kao i pobedonosna Olimpijada postali su za nas novi Simbol Vere – možemo, ako hoćemo! U pravu je bio predsednik Putin, poredeći Herson sa Hramskom gorom.

Ispiti izdržljivosti koji su pali na leđa domaće ekonomije nisu mogli i neće moći da slome duh naroda koji se probudio sa povratkom Tauride (jedno od istorijskih naziva za Krim). Da, moraćemo da se strpimo. Da, živećemo lošije. Bićemo ne samo bez parmezana i španske pršute nego i bez koječega svakodnevnog. Sve ima svoju cenu, ali, kada je platiš, ti postaješ jedini vlasnik. Kao i većina, ni ja ne verujem da je narodu Rusije važnija potrošačka korpa od ponosa sopstvenom zemljom.

Razume se da ćemo izvući dvomilionski Krim, ali će obezbeđivanje sedmomilionskog (do rata) Donbasa postati težak teret za izvozno orijentisanu rusku ekonomiju. Tu dilemu trebalo bi rešavati, ali ne na račun i način puštanja Donbasa niz vodu. Sama konjunktura tržišta i ekonomska situacija govore nam da se treba što brže preorijentisati na razvoj unutrašnjeg tržišta, otvaranje novih radnih mesta, da treba investirati iz svih mogućih nacionalnih i privatnih fondova u realni sektor – fabrike, preduzeća, infrastrukturu. Taj novac bi svakako propao na Zapadu i bolje ga je upotrebiti za dobrobit zemlje, a ne zapadnih banaka u kojima leži.

Postoji još jedno veliko pitanje na koje naša vlast godinama ne daje odgovor: kakav model sveta Rusija može da ponudi? Drugačije rečeno, gradimo li alternativu Zapadu? Ako priznamo naglas da mi nismo nikakva imperija nego jednostavno regionalna (super) sila, kako predlažu mnogi eksperti, biće poštenije i prema narodu i prema svetu koji nas okružuje. Niko niša posebno neće tražiti od regionalne sile, nikakvo evroazijsko liderstvo. Ali mi insistiramo na svojoj civilizacijskoj ulozi. Kao takva, ona uvek mora biti potkrepljena ne samo rečima, kojih u nas ima previše, nego i delom.

MORAMO SPONZORISATI SAVEZNIKE

Na primer, ukidanje kontinentalnog gasnog projekta Južni tok uzdrmalo je reputaciju Rusije na Balkanu, a o Gaspromu da i ne govorimo. Vlasti Srbije i Mađarske, koje su podržavale našu politiku, našle su se, blago govoreći, u nezgodnom položaju – kako da objasne svojim građanima da je veliki ruski brat „uzeo pa ostavio“? U početku, za dokazivanje važnosti tog projekta potrošeno je mnogo vremena i milionskih sredstava, da bi sad dokazivali pomoću cifara i činjenica da je njegova realizacija nemoguća (kategoričan stav Evropske komisije i suspenzija učešća Bugarske).

Znajući da je sve to tačno, ipak ne mogu da se otrgnem utisku o, blago govoreći, loše izabranom načinu objavljivanja te informacije. Zamislite, bez ikakve najave, posle sastanka u Istambulu, predsednik Rusije objavljuje zatvaranje projekta koji je imao strateški značaj za Balkan. Projekat sa kojim su bile povezane praktično sve investicije, od Gaspromove kupovine srpske Naftne industrije, ulaska VTB i Sberbanke u Beograd do programa velikih razmera kao što je modernizacija srpske železnice. Desetine hiljada nezaposlenih u Srbiji i Mađarskoj ne predstavljaju samo gubitak reputacije, oni predstavljaju realan problem koji može dovesti do gubitka nama odanih saveznika u Evropi, a kojih je ostalo tako malo. Recept postoji: ako hoćemo uticaj, tada moramo sponzorisati naše saveznike, obazirući se na „zajedničke interese“.

Uopšteno gledajući, status regionalnog lidera nije tako loš – manje je odgovornosti. Kina je regionalni lider, sa tihom tendencijom da preraste u svetskog lidera. Složićete se, to je bolje od glasnog deficita. A mi?

Ugovor potpisan u Pekingu dozvoljava da preusmerimo naš celokupi izvoz energije u Kinu, i samim tim Rusija postaje manje zavisna od zapadnih zemalja, koje su joj uvele sankcije. Tu postoji samo jedan problem: za izgradnju cevovoda do Kine potrebno je mnogo više sredstava nego za Južni tok i ono što je najvažnije – pet godina mirne gradnje. Mi ih imamo?

Godinu 2014. obeležio je sasvim jasan, ali nikad izgovoren slogan – „samo da rata ne bude“. Svakodnevno granatiranje Donbasa od strane regularne ukrajinske vojske teralo nas je da se setimo sličnih dešavanja u Jugoslaviji. Stotine hiljada izbeglica našlo je utočište u Rusiji a Ministarstvo za vanredne situacije slalo je u Donjeck brojne humanitarne konvoje. U međuvremenu, vlasti samoproglašenih republika dobile su legitimitet na izborima i sad mogu zvanično da predstavljaju svoju teritoriju na bilo kojim pregovorima. Postavlja se drugo pitanje – šta Moskva planira u pogledu ovih republika? Postoje varijante kao što su Krim, Abhazija ili Republika Srpska. Ono što je najvažnije, za bilo koju od opcija jeste da Belokamena (stari naziv za Moskvu) mora biti donator na ovaj ili onaj način. Tu se ponovo postavlja pitanje potencijala i odgovornosti.

Ulazeći u novu godinu, važno je da shvatimo šta su naši prioriteti. Na kraju krajeva, prirodna želja za očuvanjem masnih naslaga kod ljudi u našoj zemlji neminovno se sudara sa potrebom za aktivnošću van granica. Drugim rečima – prosperitet ruskog naroda nije moguć bez aktivne ekspanzionističke spoljne politike. Takva politika nije moguća bez strategije mobilizacionog razvoja koja će svima biti jasna. I na njoj se odmah mora raditi. Tada će i rublja biti snažna i ciljevi jasni. To su zadaci za 2015. godinu.

Izvor: Izvestiя, Novi Standard