Rusiji je objavljen rat, Moskva mora da odgovori …

Rusiji su objavili rat. Zasad je to „rat sankcijama“. Ekonomska omča se sa svakim mesecom koji protekne steže sve više. Koliko će taj rat potrajati?

Optimisti tvrde: do marta naredne godine, do samita Evropske unije. Ministarstva ekonomskog razvoja RF je objavilo prognozu: sankcije će potrajati celu 2015. godinu. Predsednik Vladimir Putin je rekao ekonomistima da se treba pripremati za „deceniju sankcija“.

Ali, to nije krajnja granica. Ministar spoljnih poslova Nemačke Frank-Valter Štajnmajer rekao je televiziji ZDF da „kriza između Zapada i Rusije može potrajati duže od decenije“. Predsednik SAD je raspoložen još oštrije. Barak Obama je već izjavio da će pritisak na Rusiju biti nastavljen čak i ako to bude negativno uticalo na evropsku ekonomiju.

Dakle: Vašington je spreman da se sa Rusijom bori do poslednjeg Evropljanina.

Amerikanci ništa ne rizikuju – oni su daleko od evropskog kontinenta. Oni čak imaju nameru ni da izvuku korist iz sankcija.

Udeo Rusije u trgovinskoj razmeni SAD u prošloj godini bio je samo jedan odsto. Po tom pokazatelju, Rusija je za Amerikance na 24-om mestu. Sasvim obrnuto, Evropska unija je za Rusiju osnovni trgovinski partner jer polovina ukupne ruske trgovinske razmene otpada na evropska tržišta. Rusija je među tri vodeća partnera Evropske unije (posle SAD i Kine). Ekonomska blokada Rusije omogućiće SAD da finansije i ekonomiju Evropske unije preorijentišu na svoj ekonomski rast i rešavanje unutrašnjih problema Amerike.

Zbog toga se i formira slobodna zona transatlantske trgovine.

Zapadne sankcije će se pooštravati. Treba pošteno priznati da je Rusiji objavljen totalni rat do uništenja. Logika totalnog rata je neumoljiva. Ona traži, kako je pisao Karl Šmit, da protivnik bude proglašen za nešto zločinačko i neljudsko, za potpuno ništavilo.

Nedavno je američki predsednik označio novu „osovinu zla“. Rusija je proglašena za jednu od glavnih pretnji SAD – uporedo sa bojovnicima Islamske države i virusom ebola. Nas su, dakle, uporedili sa beskrajno malim ali smrtonosnim virusom da bi potom mogli da oko Rusije postave sanitarni kordon, da nas izoluju i surovo istrebe.

Rat pomoću sankcija – to je samo prva etapa novog velikog rata.

Odmah posle godišnje poslanice Vladimira Putina – Kongres SAD izglasao je rezoluciju 758 usmerenu na izolovanje Rusije i pojačavanje instrumenata informacionog uticaja na nas. Ta rezolucija jednaka je objavi Rusiji novog hladnog rata. A to znači da Amerikanci nemaju nameru da se zadrže samo na Krimu, Ukrajini i gasu.

Da bi se shvatilo ovo što se događa, treba istorijski film vratiti unazad, ali ne do „krimskog proleća“, već četvrt veka unazad. U vreme kada se raspadao SSSR, a zajedno sa njim rušio bipolarni svetski poredak. Istok i Zapad su dotad mnogo godina držali jedan drugog „za kosu“, plašeći se međusobno nuklearnim uništenjem. Da, to je bila famozna ravnoteža straha. Ali, sa nestankom SSSR kao jednog od svetskih polova – mir nije postao održiviji. Raspad Sovjetskog Saveza razvezao je ruke američkim neokonzervativcima sa njihovom iluzornom idejom o svetskoj hegemoniji SAD.

Početkom 90-tih godina pojavila se geopolitička raskrsnica. Ljudi koji se bave strategijom pokušavali su da odrede kuda kreće Zemlja. Jedni su prognozirali trijumf Pax Americana i planetarnu dominaciju jednog imperijalnog centra, što bi bila situacija kakvu ne poznaje istorija čovečanstva. Drugi su govorili o višepolarnom svetu koji su predstavljali kao složni svetski parlament, predviđajući i neprijateljstvo međusobno jednakih polova.

Međutim, Samjuel Hantington, pisac bestselera „Sukob civilizacija“ ubrzo je promenio mišljenje. Počeo je da govori o uni-multipolar-world, što u prevodu znači jedan-i-po-polarni svet. Smisao te koncepcije je prost: SAD i njihovi saveznici iz NATO dominiraju sa svojom celokupnom moći, a ostalim „nedoraslim“ igračima namenjena je samo uloga „mlađih partnera Amerike“ ili statista u masovnim scenama. Samo toliko. Po toj šemi smo živeli u vreme dok je predsednik Rusije bio Jeljcin, a šef diplomatije Kozirjev. Rusiji su tada dali pomoćnu stolicu u G-7 i mnogo raznih obećanja – od raspuštanja NATO do ekonomskog čuda. Ali, sve se završilo difoltom 1998, izvozom naših strateških resursa i sistemom PRO u Evropi.

Sa dolaskom Vladimira Putina na vlast Rusija je počela da jača i da stvara svoj sopstveni pol – Evroazijski savez. Mi sa svojim saveznicima – Belorusijom i Kazahstanom – ne pravimo vojnu reinkarnaciju SSSR-2, već mirnodopski ekonomski most između EU i Kine. Bazični principi tog saveza su – ravnopravnost, pragmatizam i uzajamno uvažavanje. Naš savez garantuje očuvanje nacionalne samobitnosti i državnog suvereniteta svih zemalja-članica“.

Ali, iz Vašingtona su odmah podviknuli. Tadašnji državni sekretar Hilari Klinton izjavila je: „Nećemo dozvoliti da vaskrsne SSSR pod imenom „Evroazijski savez“. Pokušavamo da nađemo efikasan način da usporimo ili sprečimo taj proces“. Čim je Evroazijski savez bio formiran, Amerikanci su našli taj „efikasni način“ – potpalili su Ukrajinu.

Još fundamentalniji uzrok svemu je to što su novi samostalni centri sile – Rusija na čelu sa Putinom, Kina i Iran – jedine prepreke na putu SAD ka svetskoj dominaciji.

Zato je naš zadatak danas: da se ojačamo po svaku cenu. Kako to možemo da uradimo?

Jasno je da Rusija ne može da se preko noći – sa svojih 130 miliona stanovnika – tako „razmnoži“ da dostigne Kinu sa njenih preko milijardu duša. Rusija ne može da postane ni takva vojna supersila kao što su SAD čiji realni vojni budžet je 25 puta veći od našeg. Zato Rusija mora koristiti sve vrste asimetričnih koraka za obuzdavanje agresije i nove strategije za brzo uvećavanje sopstvene snage.

Odgovor može da bude u formiranju – već danas – ne više polarnog, već – kontrapolarnog sveta. To je novi geopolitički zadatak koji Rusija treba da ostvari. „Jedan-i-po-polarni“ svet može se razvijati u raznim pravcima – od monopolarnosti (kada imperijalni Centar drži pod čvrstom kontrolom sve subcentre) ka više polarnosti.

Jasno je da će SAD svim sredstvima braniti postojanje svetskog poretka sa jednim centrom sile. Računice se svode na to da se realna višepolarnost tek formira. Amerikanci se, zajedno sa svojim saveznicima, nadaju da će im ukupna vojna, tehnološka i ekonomska moć omogućiti da zauvek uspostave svoju nadmoć i da naprave neopozivi „antropološki raskid“. Da sve subcentre na planeti pretvore u mase „nedorađenih ljudi“ ili naprosto u defektna stvorenja koja neće biti šteta i naprosto uništiti.

Amerikanci u načelu odbijaju da priznaju za posebne polove i Rusiju, i Iran, i Kinu, čak im poriču pravo na realni suverenitet. Oni u nama ne vide čak ni neprijatelje, nego travu koju treba da „pase“ njihova ekonomija, dakle – gledaju na nas kao na jedan od nivoa u lancu ishrane. Da bi naterali druge da ih priznaju i poštuju – Rusija i ostali novi centri sile moraće da preko kontrapolarnog sveta pređu teški put od monopolarnog ka višepolarnom svetskom poretku.

U novijoj istoriji, realiziaciji strategije „kontrapolarnog sveta“ najviše se bio približio de Gol. Veliki Francuz je rešio zadatak jačanja realnog suvereniteta Pete republike u veoma složenim geopolitičkim uslovima – između sovjetskog čekića i NATO nakovnja. Pritom je izbegao da se njegova zemlja nađe u zamci: nije dopustio rat između bogatih i sveta sirotinje. De Gol je svojoj zemlji predložio projekat „francuskog nacionalizma“ sa svima shvatljivom težnjom da se živi i radi „za sebe“, a ne za nekog drugog. Radi toga je preduzeo nekoliko međusobno povezanih koraka.

De Gol je najpre objedinio naciju oko jakog predsednika, neke vrste „nekrunisanog monarha“. Zatim je počeo da vodi politiku „kulturnog nacionalizma“ – osnažio je pozicije francuskog jezika kao svetskog i ograničio prisustvo u svojoj zemlji američkoj masovnoj kulturi. U ekonomiji je realizovao projekat forsirane industrijalizacije i energetskog nacionalizma“. Sagradio je mrežu atomskih električnih centrala koje i danas daju 75 odsto energije koju troši Francuska, pa se njima i danas koriste njegovi potomci.

Konačno, general je u sferi odbrane predložio program „atomskog nacionalizma“. Zajedno sa snagama atomskog obuzdavanja, koje je stvorio od nule, razradio je novu doktrinu „nanošenja neprihvaljivih gubitaka“. Sve to je de Golu omogućilo ono na šta sve dosad nisu sposobne vlade Nemačke, Engleske i Švajcarske.

On je iz SAD povukao francuske rezerve zlata, zamenivši ih za dolare. Razume se da generalu sve ovo nisu oprostili. On je postao žrtva državnog prevrata – prve u istoriji „obojene revolucije“ koja se dogodila maja 1968. godine.

Savremena Rusija je dosta toga uzela od degolovske Francuske – od osnova ustavnog poretka do slobodoljubivog duha Pete republike. Ali, glavna je ipak – težnja ka suverenitetu. Na ovo je u svojoj godišnjoj poslanici posebno ukazao predsednik Putin: „Ili ćemo biti suvereni – ili ćemo se rastvoriti i izgubiti u svetu“.

Mi imamo mnogo pluseva u poređenju sa vremenom de Gola: sigurni nuklearni štit, energetske resurse i jedinstvo nacije. Na gorkom iskustvu suseda koje su razorili talasi „obojenih revolucija“ naučili smo lekciju i zato znamo protivotrov za tu epidemiju.

Rusija u savremenom svetu ima mnogo saveznika. Oni su i u našem Evroazijskom ekonomskom savezu, tu je i strateški savez sa Kinom koja postaje ekonomska sila broj jedan. Naši saveznici su i mnoge zemlje u Evropi, Aziji i Latinskoj Americi koje saosećaju sa Rusijom u „ratu sankcijama“.

„Druge zemlje ne žele da budu deo sistema u kojem ih većina može ovako uspešno izolovati od osnovnih i životno važnih tokova i pretvoriti u žrtvu“ – ukazao je analitičar Endrju Kačus u intervju „Glasu Amerike“. Sve više naroda shvata da se nalaze u nepravednom svetskom poretku koji ih može iznenada odvojiti od „aparata za disanje“, koji ih može odseći od finansijskih tokova i oduzeti im ekonomska dobra. To veoma plaši mnoge zemlje sveta.

Zato one sa nadom gledaju u Rusiju i spremne su da se udruže na temeljima kontrapolarnog sveta.

Izvor: Fakti