Ruski svedok srpske odbrane

Predmet generala Ratka Mladića u MTBJ došao je u svoju završnu fazu. Svoje svedočenje izneo je poslednji svedok odbrane. Bio je to ruski pukovnik Andrej Vladimirovič Demurenko.

A.V. Demurenko nije prvi put svedočio kao svedok odbrane srpskih generala i političara. I uvek su ta svedočenja izazivala kako nervozu u samom tribunalu, tako i histeriju u “svetskim” medijima. Razlog je dobro poznat: A. Demurenko daje svedočenja koja razobličavaju poznatu bošnjačko-zapadnu teoriju o granatiranju pijace Markale 28. avgusta 1995. godine kao zločin koji je navodno počinila srpska strana. I to se ne prašta: ova “epizoda” bosanskog rata ne samo da je postala, nego se i zamišlja kao važan deo informativnog rata Zapada protiv Srbije i Srba. Štaviše: “Markale” imaju i ozbiljniji značaj za otkrivanje namere za rasplamasavanje rata za Zapad u celini. Padnu li “Markale” – pašće i mit o bošnjacima kao žrtvama, no, najvažnije je – pada mit o Zapadu kao o mirotvorcu u bosanskom sukobu. Pritom bi pad Markala značio da je postojala umisao za činjenje međunarodnih zločina – raspirivanje rata i opravdanje spoljne agresije. Podsećamo da je pukovnik Andrej Vladimirovič Demurenko davao svedočenja u MTBJ tri puta: na procesima generalu Dragomiru Miloševiću, predsedniku Republike Srpske Radovanu Karadžiću i generalu Ratku Mladiću. Na procesu “Tužilac protiv generala Ratka Mladića” Andrej Demurenko je svedočio 14 i 15. juna. Na procesu Radovanu Karadžiću Demurenko je nastupio u svojstvu svedoka odbrane, a na procesu R. Mladiću on je svedočio u svojstvu poslednjeg svedoka.

Za vreme svog svedočenja kao svedoka odbrane Ratka Mladića, pukovnik Demurenko je govorio o realnoj ulozi armije Bosne i Hercegovine za vreme rata u BiH, a naročito u Sarajevu. On je svedočio da je armija BiH sistematski granatirala položaje personala sektora misije OUN u Sarajevu – posebno ruskih mirotvoraca. U to isto vreme, premda ne tako često i ne tako žestoko, gađali su i druge jedinice, posebno francuske. Demurenko je pokazao da je rukovodstvo Misije OUN u BiH “sumnjalo da bosanska strana gađa svoje sopstveno stanovništvo, međutim, nešto više vlasti su im zabranile da sprovode dopunsku istragu.[1] Demurenko je svedočio da je veliki deo armije BiH bio razmešten u civilnim objektima. On lično je posmatrao taktiku te armije gde bi se grantirala srpska strana kako bi se na taj način isprovocirao vatreni odgovor po civilnim objektima. Pritom su same armijske jedinice odmah posle granatiranja brzo bežale iz tih objekata.[2]

Što se tiče granatiranja Markala u avgustu 1995. godine, A. Demurenko je svedočio da je izjava sekretara za medije iz Velike Britanije o tome da je grantiranje izvršila srpska strana, bila data u trenutku kada je istraga još uvek trajala i nije bilo nikakvih osnova da se zaključuje o krivici ni jedne ni druge strane. Ova činjenica koju je predočio svedok Demurenko ima važan značaj jer takođe postoje svedočenja o tome da je šef Misije OUN u BiH odbio da publikuje izveštaj završne istrage iz čijeg se rezultata očigledno videlo da Srbi nisu mogli izvršiti ovo granatiranje, upravo zato što je to “u protivurečnosti sa izjavom pres-sekretara”.

Međutim, rezultati istrage su bili toliko ubedljivi da su prinudili bosanske vlasti da izdaju nalog za likvidaciju A. Demurenka, o čemu ga je izvestio rođak premijera BiH. Veliki deo svedočenja pukovnika A. Demurenka, naravno, ticao se tehničkih detalja njegove istrage samog granatiranja Markala. Ta svedočenja ne ostavljaju nikakvu sumnju da Srbi nisu izvršili i nisu mogli izvršiti to granatiranje

Mi smo već istakli tu činjenicu posebne mržnje prema A. Demurenku od strane MTBJ. Njegova svedočenja nailazila su na žestoka protivljenja od strane sudija. Tako je u presudi MTBJ u predmetu generala Dragomira Miloševića, pretresno veće prosto zanemarilo svedočenja A. Demurenka izjavivši da ona nisu dovoljno ubedljiva. U presudi MTBJ u predmetu Radovana Karadžića, pretresno veće se takođe ponelo prema svedočenjima A. Demurenka izuzetno nemarno, iako su ih citirali u nizu delova presude ali im ne priznajući dokaznu moć. Kao što se vidi iz teksta svih odluka, sudije ne mogu objektivno da objasne zašto za sud nisu dovoljno ubedljiva svedočenja A. Demurenka. Više nego jasno se vidi da zadatak sudija nije da ta svedočenja iskoriste radi otkrivanja istine, nego je njihov zadatak da nađu bilo kakvo objašnjenje kako bi se ta svedočenja diskreditovala. Sudije jednostavno traže povod da bi se izbavile od neugodnog svedočenja svedoka odbrane. A za vreme svedočenja pukovnika Demurenka na procesu Radovanu Karadžiću, tužilaštvo je pokušalo da torpeduje davanje svedočenja sakrivši od odbrane stotine važnih dokumenata koje su imali na raspolaganju, a koje je potpisao Demurenko (u svojstvu zamenika šefa Misije OUN u Sarajevu) i koje je tužilaštvo bilo u obavezi da uruči odbrani. Te obaveze je haško tužilaštvo na kraju ispunilo, no… tek pošto je Demurenko dao svoja svedočenja. Usled toga, odbrana nije mogla predočiti te dokumente u svojstvu dokaza.[3] A važnost tih dokumenata je od naročitog značaja. Ipak, čak i ako uzmemo u obzir sabotažu od strane tužilaštva, odbrana Radovana Karadžića je predala sudu više od 60 dokumenata u svojstvu takvih dokaza (exibits).[4]

Na taj način je pozicija tribunala u odnosu prema ruskom svedoku odavno poznata i takva pozicija se sprovodi ciljano i sistematski. Nije slučajno da je iznenadni odlazak A.V. Demurenka iz Haga pre završetka unakrsnog ispitivanja tužioca na procesu generalu Mladiću, postao tako ukusan zalogaj kako za same sudije, tako posebno za profesionalne propagandiste koji ga obslužuju, poput sajta sense-agency i drugih. Mediji su se svojski potrudili da odlazak A. Demurenka prikažu kao bekstvo od unakrsnog ispitivanja, kao neuspeh sopstvenog svedočenja, i kao, navodno, osnovu da se njegovo svedočenje izbaci iz sudskog protokola. Da ti pokušaji predstavljaju svesnu provokaciju koja dolazi iz samog suda, potvrđuje se time da su objašnjenja odlaska A. Demurenka bila skrivena od strane sekretarijata MTBJ! Pritom je to prikrivanje učinjeno uprkos zahtevu odbrane da se javno obelodane razlozi odlaska Demurenka! Ta prljava igra rukovodstva MTBJ direktno govori o tome da u tom tribunalu nisu sposobni za častan proces. Ti “najbolji pravnici na svetu” ne znaju šta da rade sa svedočenjem samo jednog svedoka!

Uprkos svemu, svedočenja A. Demurenka su data. Nezavisno od toga da li će ih tribunal prihvatiti ili ne – ona će ostati zapisana u istoriji. Kao uostalom i prljave igre samog tribunala…

________________________________

[1] Vidi stenogram svedočenja pukovnika Demurenka na procesu geenrala Ratka Mladića 14. juna 2016. godine. Stranica 44030.

[2] Vidi stenogram svedočenja pukovnika Demurenka na procesu geenrala Ratka Mladića 14. juna 2016. godine. Stranica 44031

[3] U Međunarodnom tribunalu postoji pravilo po kome strane u procesu mogu predati sudu dokumenta u svojstvu dokaza samo preko odgovarajućih svedoka, koji se ispituju po datim dokumentima za vreme zasedanja suda.

[4] Vidi: ICTY Document: Internal Memorandum «Defence Exhibit List following the Testimony of Witness Andrey Demurenko» of 18 October 2012. IT-95-5/18-T – D67435 – D67429

Izvor: Fond Strateške Kulture