Sarajevo – deset godina kasnije

Kraj je godine, pa ljudi prave neke interne preglede i revizije. Nije sada da se to ikog posebno tiče osim mene, ali, eto, palo mi je na pamet: 2022. će se navršiti punih deset godina otkad sam se preselio u Beograd. Mala stvar za čovečanstvo, a velika za mene, kako bi se reklo.

Svašta je stalo u tih deset godina. Kad se prisetim 2012, ne samo da sam bio deset godina mlađi, nego sam se tek bližio trideset i petom rođendanu, još sam spadao u one „mlade“ u većini oficijelnih formulara. Možda sam se zato i usudio da pokušam da počnem život ispočetka u sasvim novoj sredini, bez državljanstva, bez posla, bez krova nad glavom, bez ušteđevine, samo sa košuljom na sebi, što u jednoj pesmi reče Brus Springstin.

Dosta se toga promenilo i bilo je istovremeno i lakše i teže nego što sa strane može izgledati. Relativno brzo sam rekao samom sebi da se nipošto neću osvrtati, što reče Springstin u istoj pesmi, pa tako i nisam, mada je bilo ljudi koji su mi govorili da sam otišao sa gotovog na veresiju.

Privlačnost nostalgije

U tih deset godina moj život je išao putanjom kojom je išao. Da nisam prešao u Beograd, išao bi nekom drugom putanjom. Ja, naravno, ne mogu bespogovorno znati kakva bi ta putanja bila. Meni je ova sadašnja iz ove sadašnje perspektive dobra, ali iz neke druge perspektive možda bi i neka druga bila bolja. Ima tu, međutim, jedna važna razlika. U stvarnosti je jedina moguća putanja ova na kojoj se nalazim. U alternativnoj stvarnosti moguće je da paralelno postoje putanje koje bi u stvarnosti jedna drugu isključivale. U eseju o „istoriji večnosti“ Borhes kaže da je lepota nostalgije u tome da u njoj paralelno egzistiraju mogućnosti koje bi u stvarnosti jedna drugu isključivale. Otud i postoji ta neodoljiva privlačnost nostalgije.

A opet hvatam samog sebe da nemam nikakvu nostalgiju za Sarajevom. Nije da mi Sarajevo nije u lepom sećanju. Nije da Sarajevo nije prepuno ljudi koji su mi dragi. Nije da mi je omrzlo petnaest-šesnaest godina koje sam proveo u Sarajevu. Samo što imam osećaj da su svi oni negativni trendovi koji su pre deset godina u tamošnjem javnom životu postojali tek u potencijalu u međuvremenu stigli skoro do vrhunca.

Dok sam još živeo u Sarajevu, pisao sam o tamošnjem „festivalu jednoumlja“, o strašnom društvenom pritisku da sve osobe koje participiraju u javnom životu o ključnim političkim pitanjima misle isto. Ima tamo javnih ličnosti koje drukčije gledaju, primera radi, na poziciju religije u društvenom životu ili o pravima LGBT populacije, ali kad je reč o genezi ratnog raspada Jugoslavije ili prirodi rata u Bosni i Hercegovini, tu se ne toleriše nikakav inokosan stav. Svaka takva izjava priziva reakcije o kakvim je u ponešto drukčijem kontekstu onomad govorio pokojni advokat Srđa Popović: „Histerični ton kojim se reaguje na ovu izjavu – histerični ton u smislu kliničke histerije, to ne kažem u metaforičnom smislu. Kada imate jedan snažan unutrašnji konflikt, onda stalno pazite da neko u to ne pipne, jer ako pipne, reagovaćete napadom i to teatralno, histerično, senzacionalno, iz sveg glasa – to je histerična reakcija“.

I onda mi posebno bude zabavna opsesivna posvećenost mojim javnim nastupima dvojice ljudi koji su bukvalno decenijama žarili i palili sarajevskim javnim životom. Dva imenjaka koja se u doba vlastitih dana ponosa i slave međusobno nisu podnosila, dva urednika koja su od svakog četvrtka popodne određivala smer javnog života u Sarajevu i okolini već godinama su marginine margine margina. Sada jedan uređuje portal manje čitan i popularan od prosečnih blogova iz Čelinca, Maglaja ili Posušja, dok se drugi predstavlja kao advokat, mada zlobnici tvrde da su mu osnovne studije trajale toliko da se zaglavlje fakultetskog indeksa menjalo najmanje tri puta. Jedan piše neke tužne ispovesti koje liče na terapiju u duševnoj bolnici, a tepa samom sebi da su žanrovski to kolumne, dok drugi vileni po Tviteru. Od muke su jedan drugog zavoleli, a obojici jako idem na živce.

Pogled u ogledalo

Nisam tu važan ja kao ja, nego sam tek neko ko u javnosti negira njihove fantazmagorije. Ti ljudi i njihova klika bez imalo ironije pišu o Sarajevu kao gradu „organske tolerancije“. Taj spoj prideva i imenice sugeriše zapravo da su i oni barem podsvesno u stanju prepoznati kakva je to budalaština. Izvan konteksta prehrane, pridev „organski“ se najtipičnije koristi u frazi kad neko za nekog kaže da njega ili nju „organski ne podnosi“. Kad uz imenicu „tolerancija“ lepiš pridev „organski“, to je, u najmanju ruku, vrlo indikativno.

Ima nečeg u sarajevskom javnom životu što podseća na sektu u smislu da ne postoji ništa što može da ih poljulja u njihovom osećanju da su najveće nevine žrtve u zapamćenoj istoriji. I kao što u literaturi postoje primeri sekti gde su članovi ubeđeni da tačno određenog datuma dolaze vanzemaljci da ih spasu od apokalipse, pa kad se ne pojave, to njihovu veru samo uvećava, pošto su ubedili sebe da su upravo svojom molitvom sprečili apokalipsu, tako ni očigledne geopolitičke promene ne mogu da navedu „političko Sarajevo“ da odustane od vlastitih zabluda.

I pre deset godina su me moji stavovi činili drastičnom manjinom u Sarajevu, ali do danas su skoro svi ljudi koji su tada slično javno razmišljali takođe otišli iz Sarajeva. I to je u redu i to u nekim drugim okolnostima ne bi trebalo mistifikovati niti tome pridavati preveliku važnost. Problem je, međutim, što sarajevska javnost nije u stanju da se pomiri s tim odlascima. Pre desetak godina mi se činilo da Miljenko Jergović, recimo, preteruje kad kaže da se povukao iz Sarajeva, da je celi tamošnji literarni „ring“ prepustio svojim protivnicima, ali da njima to nije dovoljno, nego da mu iz tog praznog ringa dobacuju i prozivaju ga. Jer oni znaju da njima nema pobede ako potpuno ne izbrišu prošlost. Sada vidim da je tu posve u pravu.

Ljudi koji opravdavaju atmosferu u kojoj je normalizovano da jedan Nele Karajlić, koji se nikakvim angažmanom i nikakvim huškačkim izjavama nije ni o kog ogrešio, u svom rodnom gradu ne može ni kafu da popije popuju drugim gradovima o otvorenosti i toleranciji. Bilo bi korisno, prvenstveno za njih same, da se pošteno pogledaju u ogledalo. Nije još uvek problem pronaći nove naivne strance koji će verovati u bajku o „evropskom Jerusalimu“, problem je ta bizarna uverenost da je biti replika „neuralgične tačke planete, grada (…) u kome svakodnevno neko gine zbog pogrešne religije“ (Tarik Haverić) nešto dobro i zavisti vredno.

Izvor: Glas Srpske