Školokaust i dalje traje

POBUNA PROTIV APSURDA

Kraj maja 2016. doneo je još jedan od mnogobrojnih prekida nastave u Srbiji, u kojoj se ove godine navršava dve decenije od prvog velikog štrajka prosvetara, kada su škole u Srbiji bile u obustavi rada tri meseca. Ovoga puta, to se desilo u Čačku.

Kolektivi Gimnazije, Ekonomske i Mašinsko-saobraćajne škole odbile su, 26. i 27. maja, po treći put eksternu evaluaciju ( na srbskom – „spoljašnje vrednovanje“) koju je poslalo Ministarstvo prosvete, zbog čega nije održana nastava u ove tri škole.

Predsednik Sindikata obrazovanja Čačak Vladimir Adžić, koji je 27. maja govorio na protestu ispred Gimnazije, u izjavi za „Ozon pres“ istakao je:“Na osnovu odluka Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije i Sindikata obrazovanja Čačak, Gimnazija, Ekonomska i Mašinsko-saobraćajna škola u Čačku su ponovo odbili tzv. eksternu evaluaciju. Pored odluka viših organa sindikata i sindikalnih organizacija ovih škola, koje su blagovremeno dostavljene nadležnim organima, oni su ipak došli u ove škole i pokušali da pored svega „posmatraju“ časove, remeteći pri tome nastavni proces. /…/Samo da se zna, ove škole imaju sjajne rezultate na takmičenjima i visok procenat upisa na budžetske studije, što govori o njihovom kvalitetu, rekao je predsednik SOČ-a Vladimir Adžić, podsećajući da je ministar prosvete Srđan Verbić prošle godine u OŠ „Milica Pavlović“ u Čačku takođe rekao da ovakav način vrednovanja ne valja i da će ga promeniti, što do sada nije učinio.

Adžić ponavlja da se prosvetni radnici ne protive nadzoru i kontroli svog rada, ali zahtevaju da to bude predmetni nadzor, da stariji nastavnik iz istog predmeta kontroliše rad mlađeg i da daje sugestije ako je to potrebno da bi se unapredila nastava. Prosvetni radnici se protive ovakvom načinu evaluacije, gde nastavnik srpskog jezika kontroliše profesora iz matematike, ili nastavnik biologije profesora fizičkog.

Ovo je, naravno, samo vrh ledenog brega.

ILUZIJE INKLUZIJE

Srbija je, donedavno, imala odličan sistem za rad sa decom sa posebnim potrebama, kojom su se bavile specijalne škole i stručnjaci za tu vrstu pedagoškog posla.

Kakvo je stanje sada?

U izjavi za časopis „Forum beogradskih gimnazija“, profesor Milorad Antić, čelnik Foruma srednjih stručnih škola, govori o razaranju školskog istema u nas: “Uveli su nam inkluziju 2008. na Soroševu ideju i inicijativu Tinde Kovač, pa smo poslednjih godina u velikom problemu. Evropa je svojevremeno ukinula specijalne škole i blago retardiranu decu uputila u obične razrede, a mi ekeprimentišemo evo već 13 godina. Vi tako uništavate sposobnu decu, uskraćujete im vreme jer se bavite decom koja ne znaju da pišu, koja ustaju na deset minuta i šetaju, viču, svaki čas pitaju nastavnika kako je i šta radi. Treba da napišemo specijalni program rada za njih, a mi nismo defektolozi koji se za to školuju na fakuletetu.“

Jedna profesorka o svom iskustvu inkluzije kaže:“Svakih pet minuta pita:“Mogu li da idem u klozet, mogu li da pijem vodu, da li znate da sam juče bio na svinjokolju, a da Vam pokažem slike kako koljem svinju?“ On je inače osmi razred, ima disleksiju. Odbija da uči pošto mu to zakonom omogućava, a roditelji mu čak kažu da ne može da dobije jedinicu šta god da uradi i šta god da ne zna“.

Deca sa posebnim potrebama zahtevaju posebnu brigu. Društvo je dužno da im je obezbedi. Međutim, cilj Soroša i njegove domaće perjanice, Tinde Kovač – Cerović, nije bio briga za decu sa posebnim potrebama, nego razaranje školskog sistema Srbije.

Za sada, dobro im ide.

O ČEMU JE OVDE REČ?

I tako, po ko zna koji put, dolazimo do teme tragičnog stanja našeg školstva. Kao što se „eksterna evaluacija“ škola ne bavi se realnom pomoći školama i prosvetarima, tako i ideologe inkluzije baš briga za decu s posebnim potrebama. Cilj je drugačiji: da srbska škola bude oblikovana po američkom modelu tzv. „public schools“, gde se učenici ne uče i ne vaspitavaju, nego dresiraju za poželjne oblike ponašanja u neoliberalnom  kapitalizmu.

Jovan Marković, profesor matematike iz Kraljeva, na jednom protestnom skupu tokom štrajka prosvetara 2014/2015. istakao je:“Citiraću gospodina Pasija Salberga ( finskog pedagoga, nap. V.D. ) sa jednog skupa u Beogradu. On kaže: „Zamislite da ispod jednog drveta „stoje” majmun, mačka, ris i riba i svi moraju da se popenju na drvo kako bi pokazali koliko su pametni. Riba, normalno, neće uspeti da se popenje na drvo, pa će zato misliti da je glupa. Ako ovu, i sve druge ribe shvatimo kao obrazovne sisteme a ne kao pojedince, onda je naš obrazovni sistem upravo ta riba koja ne uspeva da se popenje na drvo, bez obzira da li je ona finska, britanska, švajcarska ili srpska; jer joj, jednostavno, tamo nije mesto!”“

Pametnom dosta.

TUŽBALICA NAD SRBSKOM ŠKOLOM

A sad, jedno opštije naricanje nad sudbinom naše škole. Jer, ima razloga za plač.

U Srbiji se za obrazovanje izdvaja najniži procenat BDP u Evropi i on, umesto da u skladu sa usvojenom Strategijom razvoja obrazovnog sistema raste, sve više pada; Srbija je zemlja sa najnepismenijem stanovništvom u Evropi; obrazovanje se u Srbiji tretira kao trošak, a ne kao investicija; demografska politika u Srbiji je poražavajuća, što govori i podatak da je u poslednjih 15 godina broj učenika smanjen za preko 300 hiljada;u Srbiji se, nasuprot sve manjem broju učenika, beleži rast zaposlenih, a naročito je zabrinjavajući broj od tridesetak hiljada nastavnika bez pune norme časova-to je šteta za budžet, jer mnogi od njih imaju manje zarade nego što su porezi i doprinosi; mreža škola je previše razuđena i neracionalna; školski objekti su u proseku stariji od 50 godina i u veoma su lošem stanju – nedostaje preko 40% fiskulturnih sala i mokrih čvorova; škole su vrlo loše opremljene savremenim učilima i nastavnim sredstvima; sistem finansiranja je takođe loše osmišljen, pa su zbog neizvršavanja svojih obaveza od strane jedinice lokalne samouprave, škole često u blokadi koje traju godinama; prava, suštinska reforma obrazovnog sistema nikada nije sprovedena; nastavni planovi i programi su često preobimni i zastareli; škole rade u dve, pa i tri smene, zbog čega često nema uslova za vannastavne oblike rada;kriterijumi ocenjivanja vrlo su neujednačeni od škole do škole, što dovodi do enormnog broja odličnih učenika i vukovaca; sistem izbora i distribucija udžbenika je neodrživ; maturski ispit posle osnovnog obrazovanja ne treba položiti, već samo izaći na ispit; maturski ispiti u srednjim školama nisu adekvatno uređeni; nema donjeg praga znanja iz pojedinih predmeta kao uslov za upis u pojedine škole; prosvetni radnici su zatrpani administriranjem, što im umanjuje prostora za bolji rad; nedeljni fond časova učenika je previsok; veliki je upliv politike u upravljanju radom škola pri izboru direktora i školskih odbora; stručno usavršavanje nastavnika daleko je ispod potrebnog nivoa; srednje obrazovanje u Srbiji još uvek nije obavezno; obrazovanjem odraslih, prekvalifikacijom i dokvalifikacijom bave se razne agencije i univerziteti sa nestručnim licima, a ne prevashodno škole; nije zaustavljena kupovina diploma i doktorata; favorizuju se privatne škole i fakulteti; prosvetne inspekcija ne radi svoj posao, pa mnogo neakreditovanih programa i dalje nesmetano rade, dok neki nemaju čak ni dozvole za rad; upisna politika nije u skladu sa potrebama društva, jer se gase često tražena zanimanja, a otvaraju ona za kojim nema potreba na tržištu rada; nije adekvatno uređen sistem verifikacija i nostrifikacija diploma; nije usklađen sistem zvanja sa bolonjskim procesom ( u koji se ušlo navrat – nanos i  bez ozbiljnosti ) i potrebama tržišta rada; ispiti za licencu polažu se na neodgovarajućim mestima i pred nekompetentnim licima; nije urađen registar licenci; nije uređen sistem sticanja zvanja i napredovanja nastavnika i stručnih saradnika na osnovu stručnog usavršavanja i rezultata rada; eksternu evaluaciju škola sprovode nestručni i nekompetentni ljudi obučeni na kursevima; previše je zaposlenih u Ministarstvu prosvete i zavodima za obrazovanje, a rezultati su poražavajući; troše se ogromna sredstva za razne projekte, od kojih niko nema koristi osim nosioca projekta; školske uprave su se pretvorile u agencije za zapošljavanje nepotrebnih, partijskih i drugih kadrova; zbog loših zakonskih rešenja, sve je manje uspešnih direktora škola; stručne službe u Ministarstvu prosvete često daju tumačenja koja su dvosmislena ili oprečna; odnos učenika i njihovih roditelja prema školi i nastavnom osoblju je sve neadekvatniji, što podrazumeva sve prisutniju agresivnost i pretnje prosvetarima; prevoz i ishrana učenika nisu na potrebom nivou; školski prostor se izdaje pod sumnjivim uslovima, a tokovi novca se ne znaju; rekreativna nastava i ekskurzije nisu programski dobro osmišljene, pa je malo koristi od njih; Ministarsvo prosvete dozvoljava naknadni upis učenika u atraktivne škole, koje se zbog loših rezultata upisuju u drugim gradovima, što dovodi do enormnog broja učenika u pojedinim odeljenjima; Ministarstvo uporno odbija da zakonom reguliše broj učenika u odeljenju u skladu sa evropskim standardima; za izgubljene sudske sporove sa prosvetarima, država godišnje izdvaja na stotine miliona dinara, umesto da disciplinuje direktore koji ne poštuju zakon i druga pravna akta; u školama u Srbiji ima mnogo neraspoređnih nastavnika koji su veliki trošak za državu, umesto da se bave obrazovanjem odraslih, prekvalifikacijama i dokvalifikacijama, umesto raznih agencija i privtanih univerziteta; nastavu u Srbiji mogu da izvode i lica sa trećim stepenom stručnosti, a država ne čini ništa da se obezbedi visoko obrazovani kadar; zbog najnižih prosečnih zarada i pored najviše obrazovne strukture, nastavnici nisu motivisani. Ako se tome doda, već pomenuto, nepripremljeno uvođenje dece sa posebnim potrebama u školski sistem, ili najnovija odluka o pozitivnoj diskriminaciji Roma prilikom upisa u srednje škole, za koju nije dato nikakvo ozbiljno obrazloženje (ako je reč o njihovom socijalnom statusu, zašto isti kriterijum ne važi za svu siromašnu decu Srbije?), onda je jasno da je stanje naše škole, od koga zavisi budućnost ove zemlje, više nego jadno.

Koliko je stanje u školstvu Srbije katastrofalno, govori podatak Svetskog ekonomskog foruma u kome se navodi da je, od 144 države u kojima je rađeno istraživanje, Srbija na 141. mestu po brizi za talente, a po kvalitetu na 106. mestu.

I JOŠ, I JOŠ…

Nije to sve. Štrajk 2014-2015, najduži u istoriji naše prosvete, okončan je sporazumom u kome je ministar Srđan Verbić, u ime Vlade, obećao popravljanje materijalnog statusa prosvetnih radnika,  kao i izmene Zakona o obrazovanju koje će poboljšati stanje u školam, a koje su načelno dogovorene sa prosvetnim sindikatima. Takođe, obećano je da će među one koji primaju novac iz budžeta biti uvedeni platni razredi (i to od početka 2016), pa će sistem raspodele biti pravedniji.

Nijedno od obećanja koje je dao, Verbić nije ispunio. Čak  je izjavio da je čvrsto uveren kako za novu kandidaturu na mesto ministra prosvete ima podršku svih sindikata, što je naišlo na različite reakcije sindikalaca, od gneva do podsmeha.

IMA LI NADE?

Premijer Aleksandar Vučić je, posle prekida štrajka u proleće 2015, javno i svečano obećao da će prosvetari biti prvi koji će osetiti pozitivne posledice budžetske štednje, dodavši:“Danas, na dan kada su svi sindikati doneli odluku o obustavljanju štrajka, imam obavezu, ali i čast da svakom prosvetnom radniku, onima koji jedu taj težak i suv učiteljski, nastavnički i profesorski hleb, u ime Srbije, u ime njene dece, kažem jedno veliko hvala. Hvala zato što razumete, hvala zbog žrtve koju ste podneli, i hvala zbog lekcije kojoj ste nas naučili./…/ Hoću, i to će biti moj prvi zadatak, da svakom učitelju, profesoru, nastavniku u Srbiji vratimo i pravo i razlog za dostojanstvo, u istoj onoj meri u kojoj su ga oni danas dali svojoj zemlji.“

Ako u novoj Vladi Republike Srbije ministar prosvete bude ozbiljan i odgovoran čovek, koji će nastojati da za naše školstvo uradi nešto što će ga konačno učiniti investicijom u budućnost, smatraćemo da je  premijerovo obećanje na putu da bude ispunjeno.       

Izvor: Fond Strateške Kulture