Šta Srbija postaje pristankom na GMO

“Dvadeset i prvi vek će biti era svetskih
kontrolora koji dolaze iz naučničke kaste
sistema Vrlog Novog Sveta ili Novog
svetskog poretka.”

Oldas Haksli (1958)

Kao i svako zlo koje ne dolazi sa bombama, tako i genetički modifikovani organizmi ulaze lagano i sigurno. I, kao i svako drugo savremeno gubljenje suvereniteta (a ovo je najjezivije), i ovo će biti ispraćeno floskulama o neminovnosti i napretku. Obrazac je već prepoznatljiv; partijski vojnici će raditi ono što im kažu partijske vojvode i komesari, NVO će jurišati sa svojim komandosima ili sve posmatrati sa bezbedne udaljenosti, analitičari će tu i tamo obilaziti front, a verske zajednice neće zauzeti zajednički stav. Na istoj strani će se naći najostrašćeniji zagovornici EU i zastupnici GMO, kao da se radi o istim stvarima. Neće nas više podsećati na to da je Kosovo “završena priča” jer je za Srbiju GMO svejedno početak kraja. S obzirom da nam “bez EU nema života”, pristajanje na GMO se podrazumeva. To se više ne tretira ni kao uslov.

A o demokratičnosti odluka se neće raspravljati jer Srbija nije poseban slučaj na mapi sveta kada se radi o GMO, Codex alimentarius-u, Svetskoj trgovinskoj organizaciji (STO), Monsantu ili drugim sličnim korporacijama i instrumentima kontrole. Ali zaboravljamo da je Srbija ipak izuzetak po tome što je njoj poljoprivredno zemljište najvažniji, ako ne i jedini bitan prirodni resurs, na koji se dugoročno može osloniti celokupna privreda zemlje.

GMO u Srbiju ulazi kroz otvorena vrata na otiraču brišući zabranu prometa ovih proizvoda. Konfuziju unosi činjenica da domaći zvaničnici više govore o zdravstvenoj bezbednosti GM proizvoda nego o najnovijem uslovu za prijem u EU (prijem u STO to jeste), što je zapravo aktuelna tema. Poučeni iskustvom da ološ-elita na kraju potpiše sve što joj se naknadno poturi, za očekivati je da će uskoro uslediti i potpis na saglasnost da označavanje GMO proizvoda ne mora da bude obaveza proizvođača ili trgovaca. A nije daleko ni dan kada će strane firme, registrovane kao domaće, uspostaviti GM proizvodnju na oranicama čiji su vlasnici pre toga postali.

Usvajanjem GMO Srbija će pristati da njome vladaju korporacije. Usvajanjem GMO Srbija pristaje na potiranje ideja slobode i demokratije, pristaje na mehanizme prisile, i potiranje poslednjeg traga državnog suvereniteta. Pristaje na regulacije koje zabranjuju sve što nije dozvoljeno (po Codex alimentarius-u – umesto kao u građanskom pravu: sve što nije zabranjeno je dozvoljeno). Pristaje na potpunu kontrolu svim njenim resursima, podaje i svoje stanovništvo. Pristaje na produbljivanje jaza između bogatih i siromašnih. Pristaje na zatiranje raznolikosti, prirodnog ustrojstva, pristaje na ekocid.

Ipak, i tamo gde nema (ima) demokratije postoje tragovi svesti. Makar se radilo i na njenoj modifikaciji. I zbog te svesti uvođenje GMO ne može biti ići glatko, dobrovoljno. Globalne direktive se moraju nametnuti kroz regulacije, norme i standarde. Više nije reč o monopolu, već o totalitarizmu, na čijoj se strani danas našla i nauka. Nekada nuklearna i industrija oružja, danas biotehnologija, hemijska industrija, farmaceutika. I društvene nauke sve manje prkose totalitarnom umu. Doprinos totalitarizmu daje i umetnost (posebno film), informisanje i zabava (pre svega televizija), ugledni kreatori javnog mnjenja. Sve je podređeno novcu i profitu, a onaj ko bude kontrolisao hranu kontrolisaće svet.

Takva politika ima nekoliko dimenzija. Prva je ekonomska (i ona je najočiglednija). Druga dimenzija je socijalna (produbljivanje jaza između bogatih i siromašnih), a treća je biološka (generacije onih koji sebi neće moći da priušte prirodnu hranu će trpeti danas nesagledive posledice). Na delu je moderna eugenika, nastavak pokreta koji je svoje najmračnije dane imao u vreme nacističke Nemačke. Takav pokret više nema za cilj poboljšanje arijevske rase, ali je izrazito naklonjen novoj kasti koju iznedruje vulgarni i dehumanizujući kapitalizam. Većinu koju će činiti siromašni čeka mračna budućnost, dok ne budu izjednačeni u neku “zadovoljavajuću” klasu koja će se kljukati monsantovskim koncentratima i uživati u doziranom komforu čiju će svakodnevnicu povremeno uveseljavati dileri zdrave hrane.

Srbija ni na koji način ne može profitirati od GMO, čak i da se to ne pokaže kao nezdravo. Umesto da Srbiji poljoprivreda bude strateška industrijska grana koja će pokrenuti i ostale delove privrede (prehrambenu, mašinsku industriju, trgovinu, transport), srpske marionete, svesno ili sa izmenjenim stanjem svesti, pripremaju teren za potpuno uništenje Srbije. Hrane u Srbiji ima dovoljno da se prehrani cela Srbija (baš kao što i na planeti ima dovoljno hrane da ne bude gladnih), o potencijalima da i ne govorimo – ali je Srbiji namenjena uloga proizvođača poljoprivrednih sirovina, čije će se kvote i cene formirati u kancelarijama onih koji i danas stoje iza totalitarističkih planova.

Ovakvu prognozu će dodatno pomračiti i činjenica da masovna GM proizvodnja ne samo da ne podrazumeva masovno zapošljavanje (neznatan broj zaposlenih u proizvodnji će biti angažovan uglavnom na rukovanju i održavanju hi-tech mehanizacije), već otvaranje tržišta GM proizvodima za posledicu ima slom lokalne poljoprivrede i dalju depopulaciju sela i odumiranje zemlje. To je ono što nas čeka vođenjem politike “nemamo kud, pa kako nam bude” (“kud svi Turci tu i mali Mujo”).

Ima li izlaza? Ne pre nego što budemo razumeli da nam je potreban.

Izvor: Novi Standard