SIRIZA, rezime

1.

Pošto je Aleksis Cipras kapitulirao pred poveriocima, samo još lažovi i ludaci se hvale kako mogu da vide ishod grče tragedije. U trenutnoj fazi, međutim, ona je porediva, kako lucidno primećuje Vilijam Engdal, samo sa jednim slučajem iz moderne istorije. Sa versajskim obavezama Nemačke posle poraza u Prvom svetskom ratu. Naime, Nemačka je tada – isto kao i Grčka danas – ostala bez kontrole nad svojim najvažnijim resursima, uz obavezu plaćanja ratnih reparacija. Posle pet godina plaćanja prema planu bankara i kasnijeg potpredsednika SAD Čarlsa Douza, Nemačka je 1929 – isto kao i Grčka danas – bila dužna više nego 1924. godine. Ali, dok je Nemačka plaćala reparacije u ratu koji je izazvala, Grčka plaća reparacije u finansijkom ratu u kome nije ni učestvovala. Ostalo je posle versajskih obaveza, bar kad je o Nemačkoj reč, istorija; a, kad se o današnjoj Grčkoj radi – mrak.

2.

Da li je za Grčku bilo boljih rešenja? Ne u okviru postojećeg finasijskog poretka, dakle, ne unutar pregovora vođenih sa poveriocima. Objašnjenje za to jedva da su doticale brojne ekonomske polemike, u kojima je dominiralo sučeljavanje neoliberala – koji godinama horski urlaju: zadužio si se, vrati pare! – i pripadnika raznih ekonomskih komunitarnih škola, koji su zahtevali prevlast načela da je pravo zajednice (Grčke) na život iznad prava poverilaca da joj naplate dug. Teške ekonomske rasprave, kako se pokazalo na kraju, služile su svim sukobljenim stranama kao dimna zavesa u jednoj teškoj geopolitičkoj borbi. U njoj je američki finansijski kapital štitio svoje interese; nemački svoje; samo su grčki lideri odbijali da igraju geopolitičku igru ili su je, bolje rečeno, igrali, ali ne za interese svoje zemlje.

Velike sile, međutim, često ne priznaju da vode geopolitičke igre, posebno kad im to dozvoljava uticaj u globalnim medijima. Moć SAD u globalnoj mreži bila je dovoljna da ostanu gotovo neprimetne u pripremama grčke tragedije. Iza sedam zavesa ostale su naročito kad su fokus prebacile na polje emocija, slikajući Angelu Merkel u nacističkoj uniformi i poredeći njeno iznurivanje Grčke sa nemačkom okupacijom te zemlje iz 1941. godine. Takva slika mogla se braniti unutar različitih tipova diskursa; jedino nije mogla unutar onog u kome se sukob zaista događao. Podsećam, o geopolitici je reč. A, geopolitički gledano, Nemačka je u Grčkoj branila svoju i poziciju Evrope; Amerikanci su u Grčkoj Evropu i nemačku žestoko napadali; jedino su potezi Grčke od samog početka bili izvan svake odbrane svog geopolitičkog interesa. Koga su, dakle, branili Grci?

3.

Ni mesec dana od referenduma na kome je uspravio Grčku, doduše samo na dva dana, Aleksis Cipras se, rezimirajući rezultate svog mandata, pohvalio da je napravio „prve pukotine u Evropi neoliberalne hegemonije“. „Sada se mora dati odgovor na pitanje da li levičarske vlade mogu da opstanu u liberalnoj konzervativnoj Evropi“, rekao je Cipras.

On je u pravu, pukotine su napravljene. Berlin i Pariz ostali su na različitim stranama grčke krize; Mateo Renci je, strahujući da će dogovor propasti, prema Merkelovoj i Šojbleu nastupao kao da je bio član grčke delegacije. I to nije sporno; međutim, Cipras nije dva puta za pola godine dobio mandat grčkog naroda da pravi pukotine u Evropi, već da spasava Grčku, a, ako usput iza sebe ostavi i neku otvorenu ranu na telu svojih protivnika, još bolje. Cena tih rana na telu Nemačke i Evrope nije, međutim, Grčka koja se izborila za pravo da preživi, već zemlja kojoj je ostalo najmanje suvereniteta od nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu.

4.

Da Ciprasova izjava o pukotinama u Evropi nije slučajan gaf, potvrdio je njegov politički partner Janis Varufakis. Naime, Varufakis je tri nedelje posle svoje ostavke u grčkoj vladi objavio da će, zajedno sa nemačkim levičarom Oskarom Lafontenom, formirati politički pokret Alijansa za Evropu. Očigledno, trebalo bi da bude reč o panevropskom pokretu, u kome će, kako kaže Varufakis, svoje mesto naći oni koji „zaista evropski misle i žele da ožive demokratiju u Evropi“.

Sjajno, demokratija i evropejstvo jesu u postmastrihtskoj Evropi deficitarne vrednosti, i ne može biti sumnje da je Varufakis izabrao teme zbog kojih će mu budućnost dati za pravo. Prethodno se, naravno, dokazao u Grčkoj – koju je vratio na put demokratije, razbistrivši njenu evropsku ideju – i sada pred njim puca široko polje celog kontinenta. Nema nikakve sumnje ni da će mu na tom poslu pomoći status svetske pop-ikone, brižno pakovan u retortama globalnih medija, istih onih koji beleže veći demokratski deficit od severnokorejske narodne armije.

5.

I tu su Cipras i Varufakis već na liniji istinske revolucionarne levice. Samo što su podigli Grčku, probudili joj otpor, udahnuli nadu i ostavili je na nemilost finansijskim kaznenim ekspedicijama, oni već žure na nova žarišta krize, gde će njihova revolucija postati svetska ili – da budem sasvim precizan – evropska. Uostalom, kad Cipras kaže da je naneo „prve pukotine u Evropi neoliberalne hegemonije“, ima li nekoga da mu kaže da baščelikovo srce te „neoliberalne hegemonije“ nije ni u Bundesbanci, ni u kabinetu Marija Dragija, čak ni u lavirintima bezlične briselske administracije? To srce je na Volstritu, u Federalnim rezervama i u MMF, odakle su mu proteklih meseci stizali aplauzi i podrška kad god bi udario po Angeli Merkel.

Uostalom, nije li sva medijska podrška Ciprasu za to vreme stizala sa linije London – Njujork; nije li, što je od njegovih poteza više strepeo evro, tim istim potezima bio zadovoljniji dolar. Naravno, ne sme se padati u banalne zaključke o Sirizi kao američkom projektu, ali to ne znači ni da se sme bežati od činjenica da je potezima Ciprasa i Varufakisa kudikamo bio zadovoljniji američki geopolitički interes nego evropski. Gde ne treba ispustiti iz vida najvažnije – da je Grčka u Evropi, a ne u Americi.

6.

Zato se vredi vratiti Varufakisovoj ideji o formiranju pokreta koji bi odbranio demokratiju u Evropi. Od koga će je braniti? Od SAD, koje sporazumom o prekookeanskoj trgovini od Evrope prave svoju ekonomsku koloniju? Ni reči! Od Amerike, koja je ukrajinskim ratom od Centralne i Istočne Evrope napravila najveću kasarnu na svetu, gurajući te regione na ivicu rata sa vojno superiornom Rusijom? Ni pomena! Od Angele Merkel, koja, što se Nemačka više potčinjava Americi, to više potčinjava i kolonizuje ceo pojas od evropskog juga do istoka? Ni od nje neće braniti Evropu, štaviše Varufakis poziva i Merkeline nemačke konzervativce da u njegovom pokretu Alijansa za Evropu zajedno brane kontinent.

Pa od koga će ga braniti, dođavola? Njega, kaže, „brine da bi evropski kontinent mogao da padne u ruke antievropljana, poput Marin le Pen“. Gaf? Izleteo se? Možda, ali hajde da vidimo kako je Pablo Iglesijas, šef Podemosa, Sirizinog španskog blizanca, opravdao Ciprasovu kapitulaciju pred poveriocima. „Ono što se dogodilo u Grčkoj je realnost vladanja“, kaže Iglesijas, uveren da je prilika za promene u tome da u Evropi bude što više vlada sa kejnezijanskom politikom, pa da one „pritisnu uza zid“ sistemske stranke. „Inače će“, Iglesijas preti katastrofološkim scenarijem, „doći Marin le Pen, čiji je glavni saveznik Rusija, a ne EU i NATO“. Evropa se dakle ima braniti od nove evropske desnice i Putina, kažu novolevičari. Znam da je slučajnost, ali to isto misle i Volstrit i Stejt department.

7.

Južnoevropska levica dakle ne brani kontinent ni od SAD ni od Brisela, već od Le Penove i Rusije. A pomalo i od Pravoslavne crkve, kojoj je Siriza u sklopu mera štednje ukinula većinu ranijih privilegija. Upravo tu se vidi smisao zašto se u Južnoj Evropi na fonu nesistemskih stranaka probijala radikalna levica, a u Zapadnoj Evropi desnica. Naime, Grčka, Italija, Španija, Portugalija svoj radikalni opozicioni diskurs formirali su naspram Merkelinog Berlina, dok su Le Penova, Vilders, Štrahe, pa i Orban nastajali naspram Vašingtona. Na stranu sad što SAD imaju dugu posleratnu tradiciju u formiranju evropskih stranaka radikalne levice, pa i terorističkih grupa tog profila, radi se o tome da se nova levica bori protiv subkontinentalne hegemonije Nemačke, pa samim tim za američki geopolitički interes, dok nova evropska desnica „srce tame“ vidi u kontinentalnoj hegeminiji SAD. Otuda nova levica ima parcijalni politički pristup, koji je, već po kompatibilnosti sa interesom SAD, duboko antievropski, dok nova desnica stvari posmatra geopolitički i, tretirajući stvari tako, ne može izbeći simpatije za Rusiju, koja je uz Kinu, danas jedini uspešan geopolitički takmac SAD.

8.

Zato je Siriza pala, zato što je poverovala da je pitanje Grčke pitanje finanijske i političke krize, a ne nove geopolitičke podele u svetu. Verujući da će, delujući na liniji američkog geopolitičkog interesa, moći da proizvede pritisak Amerikanaca na Berlin, intenzivno koketirajući sa Putinom kako bi Vašingtonu pokazao da se ne šali, Cipras je očekivao da će Obama narediti Merkelovoj da plati ostanak Grčke u NATO. Koliko god da je time precrtala 11 miliona Grka, Merkelova je nemačke i evropske interese svakako branila tvrđe nego kad je Rusiji uvodila sankcije.

Izgubili su, nažalost, Grci; ozbiljno je načeta, nažalost, evropska nemačka, pobedila je, opet nažalost, nemačka Evropa. Grčki trockisti pokušaće svoju pobunu da izvezu u ostatak Evrope, ne hajući što će svaku njihovu pobedu platiti grčki narod. Ispošćena evropska zemlja čekala je kišu, a dobila grad. Nije svaka pobuna na polzu narodu.

Izvor: Novi Standard