„Spektakl“ i „Zakulisa“

Potpisivanje IPAP-a sa NATO paktom od strane Srbije i komentar koji je potom usledio od strane šefa spoljnopolitičkog resora Srbija Ivice Dačića, kako se zemlja tim samim nije “ni za korak” primakla članstvu u Sveroatlanskoj alijansi, ostavlja utisak dobro izrežiranog medijskog spektakla. Tim pre što je i sam Dačić pomenuo spektakl – istina, on je optužio one koji zadaju nerazumna pitanja u vezi dokumenta koji su potpisali Srbija i NATO pakt i optužio ih da teže stvaranju spektakla. “Mi smo neutralni u vojnim pitanjima i nemamo nameru da postanemo član NATO pakta” – uveravao je sve sumnjičave ministar inostranih poslova Srbije.[1]

Međutim, ovo pitanje je isuviše složeno da bi se moglo svoditi na političke tehnologije i pozorišne manire. Radi se o pokušaju sadašnjih vlasti Srbije da sa jedne strane izbegavaju konflikt sa evroatlanskim strukturama, a sa druge strane da maksimalno umanje negativnu rezonansu od pregovora sa Briselom na unutrašnjoj političkoj sceni.

Kakva je unutrašnja logika proizašlog? Poseta srpske vojno-političke delegacije sedištu NATO pakta u Briselu, koja je organizovana sa velikom pompom, važna je za obe strane. Rukovodstvo NATO pakta vidi u jačanju veza sa Srbijom važan element u sopstvenoj antiruskoj geopolitičkoj igri koja je usmerena na maksimalnu međunarodnu izolaciju Rusije i njeno “istiskivanje” iz strateški važnih regiona. Sa te tačke gledišta, Briselu je važno ne samo perspektivno “popunjavanje” pitpisanog dokumenta sa Srbijom, nego i raspirivanje propagande “ovde i sada”. Upravo tim – a nikako iznenadnom ljubavlju u rukovodstvu NATO pakta prema Srbima – može se objasniti tako visok nivo proteklih pregovora, koji su uključili čak i učešće srpske delegacije u zasedanju Severoatlanskog saveta.

Interesi sa strane Srbije su “prizemljeniji” i o njima je veoma otvoreno govorio taj isti ministar Dačić. Glavni smisao IPAP-a sa NATO paktom, šef srpskog spoljnopolitičkog resora vidi u u dobijanju “dodatnih garancija” od strane Severoatlanskog pakta da takozvane “Bezbednosne snage Kosova” ne mogu bez saglasnosti Brisela ući na sever Kosmeta koji je naseljen lokalnim srpskim stanovništvom. Nije slučajno – prema rečima Ivice Dačića – upravo “aktuelna sitacija na Kosovu i Metohiji” predstavljala ključnu tačku svih pregovora koji su vođeni u Briselu – pa tako i sa Generalnim sekretarom NATO pakta Jensom Stoltenbergom.[2]

Čini se da su motivi potpuno pragmatični i da ne stavljaju pod sumnju principe državne neutralnosti koju je 2007. godine proglasila Skupština Srbije u odnosu na sve vojne saveze. Međutim, kao što znamo, vrag se skriva u sitnicama. A sa te tačke gledišta obraćanje vlasti Srbije prema NATO paktu kao glavnom zaštitniku Srba na Kosmetu, predstavlja koliko tužnu toliko i naivnu činjenicu, pošto svedoči o krajnje opasnoj eroziji čitavog sistema evropske bezbednosti. Taj sami sistem čiji su temelji založeni u okvirima pregovora antihitlerovske koalicije iz perioda Drugog svetskog rata i utvrđeni u odlukama Helsinške konferencije o bezbednosti i saradnji u Evropi iz 1975. godine – u jeku “Hladnog rata” i istovremeno u “Pokretu nesvrstanih” čiji je osnivač u “vunenim godinama” između ostalih bila i Jugoslavija.

U skladu sa navedenim temeljima – koje ne mogu u jednostranom poreku ukinuti ni Brisel ni Vašington, a pogotovo ne Beograd – ključnu odgovornost za bezbednost u Evropi snose OUN i OEBS (kao naslednik KEBS-a). Ni NATO, a tim pre ni “specijalni odnosi” Severoatlanske alijanse sa zemljama-partnerima, nema međunarodno-pravnu punomoć za samostalno obezbeđenje bezbednosti država i naroda. Razvoj situacije po čitavom širokom perimetru EU – od Libije i Sirije i Iraka, do Ukrajine – očigledno svedoči o potpunoj pogubnosti natovskog “mirotvorstva” i naivnosti računica onih koji žele da izvuku realnu korist od “zastupništva” Brisela. Upravo OEBS u licu aktuelnog predsedavajućeg Srbije, danas žanje gorke plodove ukrajinske strategije Zapada. Pogotovo se ne sme zaboravljati da su SAD i NATO spremni da svojevoljno žrtvuju interese ne samo Srba na Kosmetu nego i same Srbije, ukoliko to bude zahtevala logika prekomponovanja Ukrjaine i drugih teritorija postsovjetskog prostranstva po zapadnim obrascima i u interesu arhitekti “Novog svetskog poretka”.

Teško je u komentarima koji su se čuli od strane Ivice Dačića ne primetiti i obilan deo lukavstva. On pokušava da srpsku javnost ubedi u to da se zemlja, bez obzira na potpisane dokumente “ni za korak nije približila” članstvu u NATO pakt. Međutim, u zvaničnim dokumentima srpskog spoljnopolitičkog resora, tema “koraka” je tretirana sa principijelno drugačijim tonalitetom. U njima se saopštava da su Srbija i NATO razmotrili “dalji postupni napredak saradnje RS i NATO pakta”. A u ovakvoj formulaciji teško je uočiti “stajanje na mestu” koje je oslikao ministar Dačić. Pored toga, ne može se ne primetiti odsustvo Rusije u spisku “ključnih spoljnopolitičkih prioriteta” Srbije koje je obznanio Ivica Dačić u briselskom sedištu NATO pakta – za razliku od “članstva u EU”, “razvoja regionalne saradnje” i predsedavanja OEBSOM” koje je on pomenuo.

Zbog toga uopšte nije slučajna toliko žestoka reakcija na potpisani od strane Beograda Individualni plan za partnerstvo sa NATO paktom, koju su ispoljile one društveno-političke snage u Srbiji koje natovcima zasluženo otkazuju pravo da se smatraju garantima i pobornicima srpskih nacionalnih interesa. Učesnici protestnih akcija smatraju potpisivanje dokumenata sa NATO paktom kao osnovu za traženje ostavke vlade Aleksandra Vučića.[3] O tome koga zapravo patriotske snage Srbije smatraju za istinskog prijatelja svoje zemlje, svedoči simbolika protestnog mitinga u Beogradu koji je organizovao pokret “Dveri”. Tamo su bile zastave Rusije, Donjecke i Luganske Narodne Republike i portreti ruskog predsednika Vladimira Putina.

________________________________________

[1] http://argumenti.ru/politics/2015/03/393038

[2] http://www.mfa.rs/sr/index.php/pres-servis/saopstenja/14973-2015-03-18-16-07-21?lang=cyr

[3] http://www.novorosinform.org/news/id/25515

Izvor: Fond Strateške Kulture