Srbija se slama pod hibridnim ratom

Višemesečni pritisci Amerike i njenih evropskih vazala na politički vrh Srbije, kako sada izgleda, počinju da daju za Zapad željene rezultate.

Zvanični Beograd, kako se tvrdi, prihvata takozvani francusko-nemački plan o Kosovu koji, jasno je, znači faktičko priznanje države Kosovo, Srbija uporno u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija glasa za antiruske rezolucije i u javnoj komunikaciji je sve prisutnija prozapadna retorika protiv Rusije.

Sve to budi sumnju da je politička Srbija ipak na putu sloma.

A veliki deo javnosti Srbije je i dalje protiv svega toga što traži Amerika i to i po zapadnim istraživanjima javnog mnjenja. Ali, pritisnut, po nekim informacijama, i ličnim ucenama – vrh Srbije postepeno pristaje na sve što od njega traže zapadni izaslanici.

Dan uoči godišnjice ruske Specijalne vojne operacije u Ukrajini, u Beogradu i Srbiji su osvanuli bilbordi sa posterima zastava Ukrajine i Srbije, jedne pored druge, i porukom „365 dana solidarnosti“. Čije solidarnosti?

Istovremeno, politički vrh poručuje da je „prijatelj Ukrajine ali nije neprijatelj Rusije“.

Istorijski apsurd

Toga dana je i u Kancelariji za vezu Prištine u Beogradu, u kojoj radi samo jedan čovek, održan prijem povodom proglašenja „nezavisnosti Kosova“. Ta kancelarija je smeštena u prostorijama Evropske unije u Beogradu, što sugeriše da je Brisel organizator tog u osnovi provokativnog skupa.

U to vreme je u Generalnoj skupštini UN na inicijativu zapadnih saveznika, čitaj – Amerike, održano glasanje o neobavezujućoj rezoluciji kojom se osuđuje Rusija zbog rata u Ukrajini, traži povlačenje ruske vojske i podržava teritorijalni integritet Ukrajine. Srbija je glasala za tu antirusku rezoluciju.

Drugim rečima, Srbija podržava teritorijalni integritet Ukrajine ali ne podržava svoj integritet, ne podržava teritorijalni integritet Srbije. Jer, podrškom takozvanom francusko-memačkom planu za Kosovo Srbija priznaje tu državu i odriče se svog teritorijalnog integriteta.

Istorijski aspsurd.

Prema dobro upućenima u tajnoviti život političke Srbije, sve što traže Amerikanci je već prihvaćeno i sada je samo preostalo da se da dovoljno vremena da se obmane javnost Srbije.

Taj projekat obmane rade takozvane fokus grupe koje su deo jedne izraelske kompanije koja već dugo radi za vlast u Srbiji, a njihove procene su da je u dogledno vreme moguće obmanuti javnost.

Dva stuba

Projekat je da se kampanja praktično izdaje bazira na dva stuba: da Srbija ne priznaje Kosovo kao državu i da takozvani francusko-nemački sporazum nije priznanje, te da Beograd neće dozvoliti članstvo Kosova u Ujedinjenim nacijama.

To su neverovatne obmane ali bi ih, procenjuju te fokus grupe, javnost u Srbiji mogla da „proguta“.

Iako zvanično nije objavljen, ono do čega su Zapadu bliski mediji doznali o takozvanom francusko-nemačkom prijedlogu je manje više sve tačno, svih deset tačaka, a samo jedanaesta nije poznata. (Predlog je naknadno objavljen javno; prim. NS)

Briselska birokratija saopštava da će taj dokument objaviti tek kad ga prihvate Beograd i Priština a politički vrh Srbije i dalje ga drži tajnim. Čak ga ni poslanici Skupštine Srbije nisu videli iako su navodno o njemu diskutovali.

Zašto je to tajna za narod Srbije a radi se o njihovoj sudbini?

Faktičko priznanje

Prema onome što se zna, prihvatanje takozvanog francusko-nemačkog plana znači faktičko priznanje države Kosovo iako se to direktno ne spominje. Ali se spominju priznavanje državnih simbola, otvaranje diplomatskih misija u Beogradu i Prištini, posebna zastupljenost Kosova u međunarodnim odnosima i sve ono što jednu državu čini državom.

Tvrdnja da Srbija tim sporazumom ne priznaje državu Kosovo liči na obmanu.

Drugi stub kampanje obmane je tvrdnja da Srbija neće dozvoliti da Kosovo bude primljeno u Ujedinjene nacije.

Srbija, i kad bi htela, ne može da utiče na članstvo Kosova u Ujedinjenim nacijama. Odluku o članstvu neke zemlje u UN isključivo donosi Savjet bezbednosti, a Srbija, kao što se zna nije članica tog tela. Uz to, jedini međunarodno pravno važeći dokument o Kosovu je Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti.

To je retka trajno važeća rezolucija Saveta bezbednosti koja definiše Kosovo kao sastavni deo Srbije. Pošto je trajna, njen sadržaj može da promeni samo neka nova rezolucija Saveta bezbednosti.

Američki cilj

To je u osnovi nemoguća misija i to dobro znaju Amerikanci. Ali, to i nije američki cilj. Američki cilj je da Srbija potpiše dokument koji će biti predstavljen kao priznanje Kosova, uostalom – Srbija na žalost ima bogato iskustvo sa naknadnim tumačenjima dogovora. Utoliko pre što ne postoji jasan međunarodni autoritet koji bi garantovao taj dokument. I onda će Kosovo biti ugurano u mnoge međunarodne institucije, ali pre svega u NATO.

Članstvo Kosova u NATO je osnovni američki cilj. Članstvo u UN i nije važno za Ameriku. Uostalom, nisu sve zemlje i članice UN. Glavni operativni instrument prevare je Evropska unija ili kako se to sada zove evropski put.

Prihvatanje takozvanog francusko-nemačkog predloga sporazuma, koji znači faktičko priznanje države Kosovo, čime se Srbija odriče dela svoje državne teritorije, istovremeno simbolizuje potpuno slamanje Srbije i istorijsko poniženje srpskog naroda gde god da je.

To znači da je Srbija konačno slomljena, posle više od trideset godina ratova, sankcija, bombardovanja i mučenja. Nije bila poražena, ali sada je Srbiju bacio na kolena evropski put.

Druga faza

Ali, to nije kraj. To je samo prva faza, a onda sledi uvođenje sankcija Rusiji.

Politička Srbija nikada nije rekla da nikada neće uvoditi sankcije a sada se protura teza da će verovatno uvesti neke sankcije a neke neće. To, međutim, tako ne funkcioniše i to je tipična američka infantilna politika obmane.

Eliminisanjem pre svega Rusije iz dijaloga o ključnom državnom problemu Srbije kakav je Kosovo, stajanjem na stranu Ukrajine i potom uvođenjem sankcija, Srbija se, praktično, stavlja na stranu neprijatelja Rusije. Zvanični Beograd tvrdi da je „prijatelj Ukrajine a da nije neprijatelj Rusije“.

To zvuči atraktivno, ali međunarodni odnosi ne funkcionišu baš tako.

Ako Srbija izda svog jedinog političkog zaštitnika na međunarodnom nivou i pokloni su svojim neprijateljima, što je Kolektivni zapad toliko puta dokazao da jeste, onda koji bi status Srbije u svetu mogao da bude?

Ali, da li je iko svestan da Srbija na taj način postaje deo zapadnog rata protiv Rusije u Ukrajini? Da li su Srbi zaista spremni i da li žele da budu na spisku neprijatelja Rusije?

To se, međutim, potiskuje iz javne komunikacije iako istraživanja javnog mnjenja pokazuju da velika većina ne želi takav status.

Nakon Kosova na redu je Srpska

I onda, prema američkom paketu hibridnog rata protiv srpskog nacionalnog korpusa, dolazi na red slamanje Republike Srpske.

Koliko može da se razazna, i to je bitan deo pritisaka na političku Srbiju i ucena zvaničnog Beograda. U prevodu, i to bi trebalo da odradi Beograd.

Za slamanje Republike Srpske Amerika nije ništa manje zainteresovana od otimanja Kosova i Metohije i sa istom upornošću i bahatošću će ucenjivati zvanični Beograd.

I opet će evropski put biti glavni instrument. To bi, međutim, moglo malo teže da ide.

Naravno, Republika Srpska je prirodno i neraskidivo vezana za Srbiju, ali nije ni sama, ima nekoliko važnih prijatelja uključujući i Rusiju i Kinu. Ali, Rusija je i cilj Amerike pošto se hibridni rat i vodi kako bi se srpski nacionalni korpus odvojio od Rusije.

Ako se Republika Srpska odupre i ne popusti u hibridnom ratu – za Amerikance je, koliko može da se vidi, najvažnije da naprave rascep između Beograda i Banja Luke.

Prema američkim planovima, posle slamanja Srbije i njenog postavljanja na kurs sukoba sa Republikom Srpskom dolazi na red članstvo u NATO savezu.

Ako je verovati američkom ambasadoru u Beogradu Kristoferu Hilu, to bi trebalo da bude rezultat rata u Ukrajini i američka pobeda ruskog tradicionalnog saveznika, Srbije.

Blekrok i okupacija

U tom hibridnom ratu ima i još mnogo drugih, čak daleko važnijih detalja. Najvažniji je dolazak sada već zloglasnog američkog investicionog fonda Blekrok.

Već je otvorena njegova kancelarija u Beogradu. Taj fond, koji jeste najveći na svetu, dolazi u Srbiju, kao što je to uradio u Ukrajini, da pod izgovorom reformi i restruktuiranja preuzme vitalne grane industrije, kao što je elektroprivreda i elektrodistribucija, i poljoprivreda.

Obično se kaže da gde Blekrok dođe, tu trava više ne raste, a uz podršku Međunarodnog monetarnog fonda, sa kojim Srbija ima ugovor, pljačkaške i destruktivne mogućnosti tog privatnog fonda su praktično neograničene.

U tim slučajevima zemlje-žrtve nemaju više mnogo izbora, postaju kolonije. Blekrok za okupaciju Srbije.

Gde je Crkva?

Srpski narod je preživio i opstao kroz vekove tuđinske vlasti zahvaljujući postojanju Srpske pravoslavne crkve i u ovim teškim vremenima većinska nada se polaže baš u Crkvu. Ali, na žalost, Srpska crkva za sada uglavnom ćuti. Štaviše, izdata je instrukcija da niko ne sme da javno govori.

U svemu se ipak nameće pitanje: da li je sve to moguće? Očigledno je da autori tog projekta veruju da je moguće i uzdaju se u mrežu domaćih klijenata i kao da im vreme daje za pravo.

Većinsko raspoloženje srpskog naroda je protiv toga, ali sledeći evropski put aktuelni lideri su brzo naučili da ih mišljenje naroda i ne zanima. Najvažnije je šta kažu fokus grupe za obmanu.

Srbija, u stvari, luta.

Ali, mogla bi to ipak da bude pogrešna procena i Amerikanaca i njihovih srpskih klijenata.

U Srbiji i srpskim zemljama još uvijek postoji narod.

Izvor: Sve o srpskoj/Fakti