Srbi na geopolitičkoj raskrsnici

Makindera i Stepića možete slobodno ostaviti ako ne po strani, sigurno na margini vaših razmatranja. Oni su i dalje bezuslovno relevantni, ali onome ko je obdaren zdravim rasuđivanjem oni nisu neophodni da bi se razumeo geopolitički ćorsokak u koji je srpski narod zapao, zahvaljujući potkupljivosti, slugeranjstvu i nesposobnosti svojih političkih predvodnika.

Lenjin je jednom prilikom rekao da će sistem koji boljševici izgrađuju na kraju biti toliko jednostavan da će, po potrebi, svaka nepismena seljanka moći da upravlja državom. To je možda bila Lenjinova propagandna bajka ili u najmanju ruku politička humoreska. Međutim, što se tiče geostrateškog položaja srpskog naroda u ovom trenutku, to nesumnjivo jeste toliko jednostavno i prosto da bi svaka nepismena seljanka (ako takvih još uvek ima) zaista mogla da ga lako shvati.

Taj u svojoj prostoti nimalo povoljan geostrateški položaj svodi se na nekoliko osnovnih stavki.

Na prvom mestu, to je opstajanje u potpunom okruženju neprijateljskih snaga. Analogija sa prolećem 1941. godine stoji savršeno. Srpski prostor opet je ostrvce u dubokoj pozadini nenaklonjenih sila, bez kontakta sa svojim prirodnim saveznicima, tada pogrešno percipiranim kao Anglo-Amerikanci, sada realno Evroazijskom unijom pod vođstvom Rusije.

Na drugom mestu je masovna opsena, koja se ubrzano osipa, ali je za manipulativne svrhe i dalje veoma moćna, o nikada ispitanom, razmotrenom, raspravljenom ili makar definisanom «evropskom putu.» Ta himera označava ne samo navodno konsenzualnu plovidbu državnog broda, uvek pod komandom nesposobnih kapetana, ka luci koja se izdaleka jasno vidi da je razorena, već u odnosu na jedno od središnjih nacionalnih pitanja – a to je Kosovo – još i nešto više. «Evropski put,» propagiran kao hipotetička budućnost, postalo je quid pro quo u perfidno nametnutoj bezpogovornoj razmeni bescenog za efemerno, metafizičkog blaga za materijalne rite, ili ako baš hoćete da to izrazite materijalnim pojmovima, zlatne poluge za oblutak šljunka. Država i narod koji ne znaju kuda idu i ne pitaju za cenu slepog putovanja nikada neće prispeti na dobro mesto.

Treće, verovatno je da se ubrzano bližavamo fizičkim strahotama Trećeg svetskog rata ali u pravu je onaj koji je rekao da je osamdeset odsto rata koji se trenutno vodi «informativan,» dakle za duše i umove ljudi. Mnogo težim iskušenjima koja slede odoleće jedino narodi sa visokom istorijskom svešću o svom identitetu, nepokolebljivo posvećeni univerzalnim vrednostima kojima verno služe. Narodima-konvertitima, sa vođama koji su sami šarlatani i konvertiti, rđavo se piše. U borbi za opstanak i očuvanje vrednosti čiji istorijski pečat nose, takvi narodi će se pokazati nedorasli i ranjivi. Kako srpski narod stoji u ovom pogledu nešto je što svako može za sebe da rasudi.

Četvrto, i tu analogija sa prolećem 1941. godine nažalost više ne stoji, duh konformizma, kukavičluka i samoživosti koji danas suvereno vlada odbranbene kapacitete nacije urušava na najnižu meru. Narod koji ravnodušno posmatra državno sponzorisano kidnapovanje i prodaju svoje dece, dostavu svojih najnezaštićenijih članova na korišćenje strancima i upotrebu u nepoznate svrhe, prirodno je da se neće preterano angažovati ni u odbrani svoje duhovne, metafizičke ili, ako baš hoćete, «mitološke» baštine. Niti će se makar svojim potpisima, simbolično solidarisati sa inicijativom za njenu odbranu, osim u smešno zanemarljivim razmerama koje ne odražavaju njegovu borbenu odlučnost već razotkrivaju skoro potpunu slomljenost.

Peto, okružen egzistencijalnim  suparnicima (da malo elegantnijom frazom zamenimo istrošenu reč «neprijateljima») narod koji je i na međunarodnom i na unutrašnjem planu nesposoban da racionalno razlikuje one koji mu žele dobro od onih koji mu žele zlo, i da se u skladu sa time intutitivno, jedinstveno i solidarno prema njima postavi, u izgledu nema jasnu i uspešnu budućnost.

Navedenim stavkama treba dodati otvorene naznake najmerodavnijih među nenaklonjenim faktorima o načinu kako srpski narod kao kolektiv posmatraju. Sasvim nedavno, gen. Kertis Skaparoti, komandant NATO snaga u Evropi, javno je položio svoje karte na sto kada je rekao «da Srbija, kao država ali i Republika Srpska i uopšte srpska populacija na Balkanu predstavljaju najveći problem». Po ubedljivom tumačenju ove znakovite i otrežnjujuće izjave od strane gen. Vinka Pandurevića, «dakle, remetilački faktor na Balkanu, prema shvatanjima SAD i njihovih saveznika, koji to često moraju biti i mimo svoje volje, jeste Srbija i srpski narod u celini. Šta je sa njihove strane potrebno uraditi da to ne bude tako? SAD i NATO smatraju da Srbiju treba politički potpuno poraziti, držati je pod stalnim diplomatskim, medijskim i propagandnim pritiskom, ekonomski usloviti, vojno joj zapretiti i držati je neprekidno u mreži hibridnog rata.»

Implikacije svega rečenog po bezbednost i opstanak srpskog naroda Halford Makinder i Milomir Stepić bi bez sumnje umeli izvanredno da izlože i objasne, ali suština je ipak toliko jednostavna da će je i bez njihove stručne pomoći svaka nepismena seljanka nepogrešivo razumeti.

Oh da, samo jedna zaključna beleška, «umesto pogovora» kako ovdašnji autori vole da se nezgrapno izražavaju. Šta god lokalne kompradorske i konvertitske elite radile, i čime god se one bavile, dubokodržavne elite SAD/VB znaju da je njihov program za uspostavljanje potpune svetske hegemonije u škripcu, oni su sve očajniji jer im vreme ističe, privrede im se urušavaju, podanici im postaju sve nemirniji, a Kina i Rusija se privredno i vojno uzdižu. Za njih je ovo sad ili nikad trenutak. Upravo smo ušli u odlučujuću godinu. Oni će upotrebiti svaki trik u svom operativnom priručniku.

Da li će srpski narod imati snage da izdrži i preživi pažnju koju će mu oni neminovno posvetiti?

Izvor: Analitički forum