Srbija se može prekombinovati u gasnim igrama

Regionalno nadmetanje država srednje i jugoistočne Evrope oko dobijanja i tranzita ruskog gasa, ulazi u novu fazu. Poseta premijera Slovačke Roberta Frica Moskvi pokazala je da njegova zemlja, kao i Bugarska, Rumunija i Mađarska, namerava da realizuje krupni međunarodni projekat osmišljen za povezivanje infrastrukture rusko-turskog projekta “Turski tok”. To će omogućiti “oživljavanje” u novim uslovima maršrute koja prolazi kroz Bugarsku (“Južni tok 2”), ali istovremeno i izbaciti iz igre zemlje bivše Jugoslavije na čelu sa Srbijom, koje će verovatno moći računati samo na lokalne ogranke glavne naftne cevi. I, takav ishod je potpuno logičan – imajući u vidu permanentnu nestabilnost u Makedoniji, protivurečne pozicije vlasti u Skoplju, kao i Beograda, koji demonstrira težnju da sedi na dve stolice.

“Ukoliko mi ne budemo tranziteri gasa, onda će naš budžet pretrpeti veliku štetu” – objasnio je inicijativu Bratislave slovački premijer Robert Frico, posle razgovora sa ruskim kolegom Dmitrijem Medvedevim.[1] Prema njegovim rečima, Vlada Slovačke u potpunosti je svesna toga da će odustajanje Rusije od toga da tranzit gasa, posle 2019. godine, ide preko Ukrajine, dovesti do smanjenja prihoda Slovačke, kroz koju se ruski gas koji stiže iz Ukrajine pumpa dalje u Evropu. Upravo zbog toga slovačke vlasti stavljaju do znanja da nameravaju da preduzmu aktivne napore kako bi “očuvali ključnu ulogu zemlje u ruskom tranzitu gasa u EU”.

Odlučujuću ulogu u sprovođenju energetske politike Slovačke i njenih suseda u regionu može odigrati projekat Eastring, koji je dizajniran da objedini gasno-transportne sisteme Slovačke, Bugarske, Mađarske i Rumunije i da ih priključi infrastrukturi “Turskog toka”. “Ovakve projekte mi možemo realizovati samo na osnovu postizanja sporazuma između četiri zemlje, a takođe i uz učešće Rusije. Odgovornost nas tera da tražimo takve alternativne puteve za rešavanje ovoga pitanja” – istakao je Robert Frico i dodao da će “aktuelnost projekta rasti sa stepenom realizovanja Turskog toka”. Premijer Rusije Dmitrij Medvedev je sa svoje strane obećao da će Moskva razmotriti inicijativu Slovačke i realizaciju tih mogućnosti posle trenutka kada ruski gas po novom gasovodu “stigne do granice Grčke. Održani pregovori su još jednom potvrdili našu želju da aktivno razvijamo našu bilateralnu saradnju, nezavisno od ovih ili onih konjukturnih okolnosti” – podvukao je šef ruske vlade.[2]

Usaglašenost Rusije i Turske o preliminarnoj maršruti “Turskog toka” predviđa izgradnju gasovoda kapaciteta od 63 milijarde kubnih metara gasa godišnje. Pretpostavlja se da će on proći od kompresorske stanice “Ruskaja” u oblasti Anape po dnu Crnog mora do naselja Kijikej u evropskom delu Turske i dalje preko mesta Ljuleburgas do mestašca Ipsala na tursko-grčkoj granici. Projektovano čvorište u toj oblasti proračunato je na prijem i distribuciju dalje u Evropu otprilike 50 milijardi kubnih metara gasa godišnje.

Uz sve to, ruska strana je već stavila do znanja svojim partnerima da je spremna da razmotri varijante svog učešća u izgradnji potrebne gasnotransportne infrastrukture, u krajnjem slučaju, na teritoriji Grčke. Ta pitanja su proteklih dana razmatrali predsednik Upravnog odbora “Gazproma” Aleksej Miler i Panajotis Lafazanis, ministar za industrijsku rekonstrukciju, životnu sredinu i energetiku Grčke. Posle pregovora, dve strane su istakle da je “Gazprom” spreman da razmotri varijante učešća u izgradnji gorenavedene infrastrukture uz “obostranu korist”.[3]

Šta to u praksi može značiti za Srbiju, Makedoniju i druge republike bivše Jugoslavije, koje su još u periodu razrade projekta “Južni tok” računale na to da mogu biti ključna tranzitna maršruta za transport ruskog gasa u Evropu, sa svim finansijskim i političkim privilegijama koje iz toga proističu? Pre svega to, da zemlje centralne i jugoistočne Evrope – u krajnjem slučaju na ovoj etapi – izgledaju kao preduzimljivije, odgovornije i spremnije za dogovor od vlada balkanskih zemalja. To se u potpunosti odnosi i na Srbiju, čije su vlasti sada ozbiljno narušile svoj imidž iniciranjem istrage (ne bez učešća Zapada) o okolnostima potpisivanja međuvladinog rusko-srpskog sporazuma o saradnji u energetskoj oblasti iz 2008. godine. Taj sporazum trebalo je da bude kamen temeljac u procesima priključivanja Srbije ruskim gasnotransportnim projektima. Da li se mogu smatrati konstruktivnim i mnogobrojne izjave srpskih vođa o privrženosti naredbama Evropske komisije? Da li te izjave odgovaraju fundamentalnim nacionalnim interesima zemlje u tako važnoj oblasti kao što je energetika? “Srbija čini opasne ustupke Zapadu”, ukazuje u vezi sa tim austrijsko izdanje časopisa WirtschaftsBlatt i ironično primećuje da se “ona sada dopada Sjedinjenim Američkim Državama”.[4] Sa svoje strane da dodamo – Srbija će se posebno dopadati američkim energetskim kompanijama koje su spremne da snabdevaju Srbe gasom iz uljnih škriljaca po povećanim monopolskim cenama.

Razume se, Rusija ne odustaje od saradnje sa Srbijom  po pitanjima energetike. Dokaz tome je i radni susret Alekseja Milera sa šefom srpske vlade Aleksandrom Vučićem koji je održan u Beogradu 28. maja. Na tom susretu, učesnici su razmotrili perspektive isporuka u Srbiju ruskog gasa iz gasovoda, kao i zajedničku realizaciju projekata u gasnoj sferi. U vezi s tim, treba podsetiti da dugoročni sporazum između Moskve i Beograda koji je potpisan 2013. godine predviđa isporuke ruskog gasa Srbiji u obimu do 1,5 milijardi kubnih metara gasa godišnje tokom 10 godina. I ruska strana je tokom 2014. godine – bez obzira na nepovoljnu spoljnopolitičku i finansijsku situaciju – u potpunosti ispunila sve obaveze u dogovorenim parametrima. Uspešno funkcioniše i podzemno skladište gasa “Banatski Dvor”, koje je stvoreno u okvirima gorepomenutog međuvladinog sporazuma iz 2008. godine. To skladište predstavlja jedan od najvećih objekata za čuvanje gasa u jugoistočnoj Evropi. Aktivni kapaciteti čuvanja gasa u njemu iznose 450 miliona kubnih metara, a maksimalna količina visokokvalitetnog gasa proračunata je na iznos od 5 miliona kubnih metara.[5]

Međutim, današnji, brzo promenljivi uslovi energetske konkurencije, zahtevaju od svih učesnika veću aktivnost i, što je najvažnije – odlučnost u odbrani sopstvenih interesa. I po tom pitanju, u toj istoj Srbiji, postoje nemale rezerve. Kako pokazuje iskustvo Slovačke i njenih regionalnih suseda, čak ni članstvo u EU i NATO paktu ih ne sprečava da razrađuju projekte uzajamno korisne saradnje sa Rusijom. Naravno – uz uslov objektivnog i samostalnog shvatanja nacionalno-državnih interesa.

____________________________________________

[1] http://top.rbc.ru/economics/02/06/2015/556dafa29a79470fb4135f84

[2] http://government.ru/news/18331/

[3] http://www.gazprom.ru/press/news/2015/may/article228277/

[4] http://inosmi.ru/world/20150530/228305655.html

[5]  http://www.gazprom.ru/press/news/2015/may/article228114/

Izvor: Fond Strateške Kulture