Srećna 2015. Srbijo!

1.

„Morali smo da pošaljemo vojsku“, opisao je zadovoljni Majkl Kirbi američki ulog za srećan Balkan, „ali zaista smo želeli da stvorimo situaciju kakvu danas sve više i više vidimo“. Kako ovaj postmoderni Pontije Pilat žrtvu vidi u slanju onih koji su na bezbednoj visini nad Srbijom stiskali džojstik, a ne u patnji onih kojima su na zemlji razarani porodice, životi i egzistencije, tako nema ni logičkog raskoraka u tome što se uspeh te 15-godišnje operacije u Srbiji meri rezultatom američkih pilota i njihovih kasnijih diplomatskih epigona, a ne kvalitetom života Srba. I zato, kad Kirbi egzaltirao poruči Srbima „ja bih voleo da vidim vaš uspeh“, treba mu verovati, s tim što on „naš“ uspeh ne meri realizacijom naših već sopstvenih ciljeva, ne prezajući da pomene kako zbog toga i sami treba da osećamo zadovoljstvo bar koliko i on.

2.

Potreba Rusije da uticaj proširi od svojih granica i Ukrajinska kriza fokusirali su balkanske ciljeve Imperije – još jedne u kojoj sunce nikada ne zalazi, od Honolulua do Kijeva – kao nikad u prethodnih četvrt veka. Naravno, važno im je Kosovo, važno im je da Srbija ne zaluta u ekonomski model koji bi mogao da obnovi njenu moć, važno im je da nijedan Srbin svoj i uspeh svoje porodice ne vezuje za uspeh Srbije, već, naprotiv, cilj je uspeh uprkos Srbiji i protiv nje.

Važno im je da Srbiju liše njenog osnovnog svojstva – da ne bude onaj (ruski) virus slobode na Balkanu, koji bi mogao da se širi opustelim gradovima i nesrećnim zemljama položenim na leđa, bez imalo sopstvene energije da se podignu. Zaoštravanje Ukrajinske krize, kojoj se ne vidi kraj, i svaki američki tenk dovezen u Pribaltik sužava srpsku formulu „i Rusija i EU“, koja, koliko god virtuelna u svom osnovnom značenju, jeste akutna formula srpskog mira u kući.

3.

Petog oktobra, šta god o njemu mislili, Srbija je kupila neodređeno vreme mira. Ne, nije ga ni osvojila, ni zaradila, ni platila, jer nije razrešila konflikt, bez obzira da li izvor tog konflikta gledali sa zapadne strane – postojanje Srbije kao relativno jakog prostornog faktora između Bosfora i Beča – ili sa naše – kao rešavanje nacionalnog pitanja naroda Centralnog Balkana po cenu zauvek otvorenog i nerešenog srpskog pitanja. Zato se za vlade posle Petog oktobra pre može reći da su iz neizvesne budućnosti posuđivale mir, isto onako kao što su, u bescenje prodavši porodično srebro, za preživljavanje posuđivali imetak nerođenih naraštaja.

Zato je svaka sledeća petooktobarska vlada i mir i egzisenciju održavala teže od prethodne; zato je svaka posle Koštuničine bila više prozapadna od prethodne, tek koliko da se zna odakle su ugroženi srpski mir i egzistencija.

4.

U 2015. godinu, još više nego u dve prethodne, Srbija ulazi sa zebnjom da troši poslednje zalihe i mira i novca posuđenih iz budućnosti. Naravno, svaka od vlada od Đinđićeve naovamo imala je medeni mesec sa Imperijom, dovoljno dug da zakratko pomisli kako bi baš ona mogla biti ta koja će osvojiti razumevanje ili milost Imperije, ili bar kako će debelo platiti sopstvenim telom i dušom da zemlja bude ostavljena na miru da se osovi na noge. Nije se dogodilo.

Zato nije moguće da Vučić danas veruje kako će onim što zove reformama na bilo koji način ojačati Srbiju ili joj produžiti život, kao što Tadić nije mogao verovati da će izmeštanjem kosovskog pitanja iz Ujedinjenih nacija u Brisel učiniti Srbiju snažnijom. Obojica su samo iz budućnosti posuđivali mir, kako to biva u toj vrsti transakcija, svaki put sve manje, svaki put po sve višoj ceni.

5.

Prethodne vlade, u kojima je – što zbog manje rđavih svetskih prilika, što zbog manje našeg ukupnog nacionalnog iskustva, što zbog naših tada još nepotrošenih resursa – imale su više prostora za dobru veru u to da odlaganje raspleta može da nas zauvek udalji od tog trenutka suočavanja, u kome biva ono što biti ne može. Vreme ove vlade, u njenom trajanju ili kao njen legat, ostaviće nam saznanje da smo ponešto mogli da odložimo, ali da ništa što nam sleduje nećemo izbeći.

Mudri Milorad Ekmečić, možda poslednji od naših staraca sa sposobnošću velike istorijske sinteze, proriče da Srbi „nisu stigli još ni do polovice svog penjanja uz Golgotu“. Naravno, jedva da će ga danas čuti iko od onih koji to već ne slute. Ali čudni su i krivudavi putevi velikih ideja, tek one uvek završe taman tamo gde treba.

6.

Rečju, neko će u Srbiji reći da ga svi čuju: „Sve smo pokušali, i ništa nije vredelo“. Ne možemo znati kad će to biti, ali onako kako danas iz budućnosti posuđujemo mir – na sate i minute – ne verujem da ćemo čekati dugo. Ne znamo ni ko će to biti, ni kakav će biti, tek znamo de će biti, kao što smo u periodnom sistemu elemenata, na osnovu postojećih i poznatih, mogli sve da znamo o elementima koje još nismo pronašli u prirodi.

7.

Kada u javnoj svesti, umesto dosadašnjih mantri, preovlada da smo sve pokušali sa Zapadom i EU i da nije vredelo, kada spoznamo da ne možemo izbeći ono od čega smo 15 godina bežali, nećemo moći da ostanemo isti kao danas.

Ali kakvi ćemo biti? Jači? Plašljiviji? Borbeniji? Mudriji? To danas ne možemo znati. Toga je svestan i Majkl Kirbi, koji nam osvetljava put velikodušno nudeći da sopstvenu sreću potražimo u njegovoj. Možemo mu biti zahvalni za to, a možemo biti i besni što je, kao i toliki pre njega, zatvorio vrata našim umnicima i otvorio vrata našim junacima.

Eto, tako ja vidim 2015. Srećno!

Izvor: Novi Standard