Srpska opozicija i evroazijske integracije

Jedan od osnovnih razloga sadašnjeg političkog jednoumlja u Srbiji nisu samo kontrolisani mediji već i nedostatak ozbiljnog opozicionog koncepta koji bi odgovornim nacionalnim pristupom i argumentovanom kritikom konstantno ukazivao na sve promašaje vlasti i koristio ih za osvajanje političkog prostora. Prosto je neverovatno da, uz svo zlo koje čini sopstvenom narodu, sadašnja vlast pravi toliko političkih propusta i promašaja, a da reakcija u biračkom telu bude jedino povećanje biračke apstinencije, koje stvara iluziju povećanja rejtinga SNS-a, budući da on ima infrastrukturu za disciplinovanje biračkog tela.

U takvoj situaciji čak i pojam „opozicija“ gubi uobičajeni smisao jer ako Aleksandar Vučić i Ivica Dačić kao simboli vlasti ostvaruju programske ciljeve Čedomira Jovanovića i Vesne Pešić, kao simbola nekakve opozicije, onda je jasno zašto Srbija ide putem u sopstvenu propast. Zato što svi oni sprovode jedan isti, evro-atlanski, koncept koji je, nema sumnje, poguban po Srbiju, a sa druge strane nema jasnog odgovora.

Ovih dana u Srbiji se dogodilo nešto što ukazuje da se na tom polju situacija menja i da napokon počinje profilisanje koncepta kojim će se prava, antirežimska, opozicija suprostaviti evro-atlanskom sahranjivanju Srbije. Radi se o autorskom tekstu Vojislava Koštunice „Srbija između evrofanatizma i političke neutralnosti“ objavljenog u beogradskom „Nedeljniku“ i sjajnog teksta Boška Obradovića, jednog od lidera Dveri, kratkog naziva „Odgovor Vojislavu Koštunici“ kojim je još uvek stidljivo, ali dovoljno jasno, najavio da Dveri budućnost Srbije vide u evroazijskim integracijama.

Pre nego se pozabavimo i jednim i drugim tekstom i time šta oni simbolizuju u ovom trenutku, želim da istaknem da su Dveri i DSS dve najozbiljnije opozicione stranke nacionalnog usmerenja, a da se SRS odlučila da relativno pasivizirana iščekuje povratak Vojislava Šešelja iz haškog kazamata. Do tada, evidentno je da ova stranka neće imati neophodnu političku težinu.

Kao parlamentarna stranka DSS svakako ima jače instrumente delovanja, ali očigledno je da stranka preživljava krizu identiteta uslovljenu neodlučnošću i sporošću njenog lidera da se odredi prema veoma jasnim događanjima u Srbiji od poslednjih izbora naovamo. Kao čovek koji za Koštunicu glasa od kada se odvojio od DS-a, dajem sebi za pravo da kažem kako je njegovo dozirano „opozicioniranje“ u ovom periodu davalo Vučiću vetar u leđa gotovo isto onoliko koliko i zapadni faktor. Nadam se da je sjajna manifestacija u Sava-centru, kojom je DSS najavio kampanju protiv izlazka na Tači-Dačićeve izbore, uvod u oštrije i angažovanije opoziciono delovanje. No, to nije tema ovog teksta.

Ovde ćemo se pozabaviti konceptom „političke neutralnosti“ koji je Koštunica proklamovao nakon napuštanja svoje pro-evropske orijentacije i koji Srbiju vidi kao u svemu neutralnu zemlju slobodnu da samostalno bira svoj put, pri čemu interese drugih, pa i onih moćnih, prima k znanju ali se mnogo na njih ne obazire.

Ovom konceptu ne može se ništa ozbiljnije prigovoriti, osim da je u sadašnjim uslovima jednostavno neostvariv. Ako je ikada i bio ostvariv bilo je to neposredno posle peto-oktobarskog puča kada je Srbija bila dovoljno daleko od Zapada, a Zapad imao određeni respekt za čoveka koji je uspeo ono što njegovi plaćenici godinama nisu mogli – da sruši Miloševića. Ali, tada je Koštunica verovao u zapadnu demokratiju i evropsku ideju, pa je ta prilika (ponavljam, ako je i postojala!) zauvek propuštena. Njegovo vajkanje da je Evropa prevarila i nas i njega, koga ima i u pomenutom tekstu u „Nedeljniku“, slaba je uteha njemu, a nama nikakva.

Uostalom, osnovni problem sa Koštunicom uvek je i bio, što je kao političar gotovo uvek radio prave stvari, ali gotovo nikada u pravom trenutku.

Evidentno je da se ta praksa nastavila i sa konceptom „političke neutralnosti“ na kome lider DSS-a insistira, uprkos hladnom prijemu ove ideje u biračkom telu. Tako je i njegov tekst u „Nedeljniku“ posvećen iznošenju prednosti koje bi pozicija političke neutralnosti imala za Srbiju i kritici sadašnjeg stanja, ali bez jasne ideje kako da se ona ostvari. Potpuno ignorišući stepen implementiranosti evro-atlantizma u sve društvene i državne pore, on u tom tekstu političku neutralnost posmatra kao nekakav sveti gral koji će, kada do njega dođemo, odagnati većinu nevolja koje nam je priredila evro-atlantska linija kretanja.

Pitanje je samo gde je taj gral? Po njemu, on je u svesti građana koji moraju sazreti i prihvatiti spasonosni koncept „političke neutralnosti“ koji su do sada u dva navrata jasno odbacili na izborima. Da li je tako nešto moguće u današnjoj Srbiji? Nije, naravno!

Da li postoji makar i jedan pokazatelj koji bi ukazivao da je broj pobornika ideje „političke neutralnosti“ danas veći nego u vreme njene promocije? Ko je sve od intelektualaca koji podržavaju nacionalnu dimenziju Koštuničine politike javno podržao ovu ideju?  I da li li je danas, u vreme agresivnog globalističkog prekrajanja sveta, princip „političke neutralnosti“ uopšte moguć bilo gde? Odgovori na ova, ali i druga pitanja na ovu temu, ne idu baš u prilog konceptu „političke neutralnosti“.

Na ovo se nadovezuje, bez ikakve smisaone potrebe, u tekst ubačena Koštuničina opaska o nekakvoj „petooktobarskoj pobedi“. I to je, izgleda, posebno „iziritiralo“ Obradovića. S razlogom! Jer, posle svega što nam se dogodilo posle tog nesrećnog petog oktobra, o pobedi mogu govoriti samo oni koje sam Koštunica, s razlogom, naziva evro-fanaticima.

Ako se ovo izuzme, sam tekst je, inače, veoma kvalitetna analiza sadašnjeg stanja i uzroka koji su do njega doveli i tu Koštunica deluje mnogo ubedljivije i jasnije nego kada o istim stvarima priča u živim emisijama.

Pa, ipak, čini mi se da će ovaj Koštuničin tekst biti upamćen pre svega po tome što je inspirisao sjajan politički odgovor mladog Obradovića. Vaspitano i odmereno, ali jasno i beskompromisno Obradović, u tekstu jasnog naziva „Odgovor Vojislavu Koštunici“, ukazaje na besperspektivnost koncepta „političke neutralnosti“, potrebu raskida sa peto-oktobarskim fetišima i okretanja istinskim nacionalnim vrednostima. Ono što je posebno bitno, jeste jasna poruka da stranka kojoj pripada budućnost Srbije vidi u evroazijskim integracijama.

Dakle, Dveri su napokon povukle koncepcijsku liniju razgraničenja i stavile do znanja da koncept „političke neutralnosti“ ne može biti platforma nekakvog budućeg opozicionog bloka. S razlogom.

Nema nikakve dileme da politička neutralnost ovako kako je vidi Koštunica predstavlja jedan projekat koji nema šanse da zaživi u današnjoj Srbiji čak i slučaju značajnijeg geostrateškog slabljenja evro-atlantizma. Kako sam o odnosu srpskog biračkog tela prema ovom konceptu napred govorio, ovde ću navesti nekoliko strateških razloga.

Pre svega, evidentno je da kada Koštunica govori o političkoj neutralnosti on prenebregava da je ona nemoguća bez privredne, ekonomske, energetske ili finansijske neutralnosti, odnosno samostalnosti. Šta od toga ima Srbija danas? Kakvu političku neutralnost može imati zemlja koja je svoje prirodne resurse već rasprodala zapadnom korporativnom kapitalu, čije novčane tokove kontrolišu filijale globalističkog bankarskog sistema, a stepen zaduženosti privrede i stanovništva vrtoglavo raste?!

Drugo, evro-atlantske strukture su izgradile čvrsta politička uporišta u postojećim strankama i NVO koje se direktno ili indirektno (kroz razne programe i subvencije) finansiraju iz njihovih fondova, kroz uhodane sisteme. Bez demontiranja tih sistema, naravno, nema govora o bilo kakvoj neutralnosti, a oni su direktno utkani u postojeće privredne i novčane tokove sa Zapadom.

Treće, evro-atlantski procesi danas, deo su globalističkog prekrajanja sveta i verovati da će Imperija status osvojene teritorije prepustiti samo volji biračkog tela, iza koje ne stoji neka druga sila, pokazuje ili nepoznavanje prave prirode i metodologije globalizma ili nešto drugo.

Čak i običan čovek, na svojoj koži, jasno oseća da je Srbija zemlja u dubokom vazalnom statusu na svim nivoima, te da je taj proces daleko odmakao u svakom smislu. Srpski narod je na izborima radio ono što je mogao i u par navrata glasao za one koji su ga, po preuzimanju vlasti, prevarili. Prevarili su i Koštunicu (Nikolić kao poslednji primer) pa je njegovo verovanje da se samo kroz izborni proces može ostvariti „politička neutralnost“ utoliko čudnije.

No, ako on i veruje u tako nešto, očigledno je da to verovanje ne uspeva da prenese narodu, jer nema drugog objašnjenja za to da ubedljiva većina građana ne želi u EU, posebnone  po cenu Kosmeta, da podržava Koštuničin nacionalni pristup politici, a da DSS loše prolazi na izborima.

Građani Srbije osećaju da su pritisnuti velikom silom i izdajom i jasno im je da u ovom trenutku promene ne mogu izvršiti sami, bez neke druge sile koja stoji iza njihove volje da očuvaju svoju teritoriju, veru i nacionalni identitet. Ta sila, danas, može biti samo Rusija, odnosno proces evroazijskih integracija koji je inicirala. Samo njena ekonomska i energetska snaga može obezbediti preživljavanje posrnule srpske ekonomije, samo njena vojna snaga može garantovati da se neće ponoviti „Milosrdni Anđeo“ u trenutku kada Srbija skrene sa pogibeljnog evropskog puta. Narod zna da neutralnost ne štiti od krstarećih projektila i bombardera, ali S-300 štiti i te kako!

Otuda se na jačanje Putinove Rusije u Srbiji gleda sa toliko ljubavi i nade. Hemija koja se stvorila između prethodnog ruskog ambasadora, gospodina Aleksandra Konuzina, i srpskih građana, nakon njegove rečenice „Ima li Srba u ovoj dvorani“  najbolja je manifestacija onoga šta Srbi očekuju od Rusije, ali i neraskidivih veza koje neće moći pokidati ni sadašnji vlastodršci ni zapadni plaćenici poput Vejvode, Pribićevića, Lihtove i ostalih.

Ono što je nedostajalo jeste politička opcija koja će otvoreno i jasno stati iza procesa evroazijskih integracija i to postaviti kao temelj svoje politike u odnosu na geopolitičku budućnost Srbije. Izgleda da Obradovićev „Odgovor Vojislavu Koštunici“ najavljuje da Dveri kreću ovim putem. I to je dobra vest za Srbe i Srbiju. Mada, još bolja vest bila bi i Koštuničino jače otvaranje za ovu ideju.

Proširena verzija teksta objavljenog na sajtu pokreta „Evroazijska Srbija“

Izvor: CEOPOM-Istina