Srpski zetovi i političko-obaveštajne igre

Nedavno je jedan zapadni diplomata tokom posete Beogradu izjavio da se više od svega raduje ručku kod tašte i čuvenoj srpskoj kuhinji. Čovek je hteo dati do znanja da je srpski zet pa to podrazumeva da nam je blagonaklon. Bez namere da dovodim u sumnju dobre namere našeg zeta, izneću jedan interesantan događaj koji pripada obaveštajnom miljeu, a na određen način se tiče naših, srpskih zetova.

Pad Zapadne Slavonije prvih dana maja 1995. godine bio je praćen talasom izbeglica, koje su se mahom zadržale u Novoj Topoli kod Gradiške, dok se deo odmah uputio ka Srbiji. Banjalučki centar Službe državne bezbednosti postavio je mobilne prislušne punktove u Gradišci i na planini Motajici, kako bi bio u toku namera i planova protivnika koji je u Okučanima imao jake vojne snage.

Radio-telefoni koji su u to vreme bili poslednje čudo tehnike, a imali su ih samo važniji ljudi u politici i policiji, nama su bili koristan izvor informacija. Čudo je šta može domaća pamet da improvizuje i napravi u situaciji kada se nema kud. Tako smo i mi koristeći vlastitu tehniku saznali za dešavanja koja su prethodila hrvatskoj vojnoj akciji, i bili u toku pometnje koja je nastala nakon što se u Ujedinjenim nacijama razmatrala mogućnost uvođenja sankcija Hrvatskoj.

Informacije su se prenosile političkom vrhu i svi su panično tražili „Peru”, odnosno Pitera Galbrajta, američkog ambasadora u Hrvatskoj, da spreči najgore. „Pero” je Tuđmana i ubedio da vojno interveniše protiv Srba, naširoko mu objašnjavajući da treba delovati brzo i svet dovesti pred svršen čin.

Tako su vojno pali Okučani, odnosno Zapadna Slavonija, teritorija pod srpskom upravom, a kolone izbeglica preko Save ušle u Republiku Srpsku. Vlada Srpske se potrudila da izbegle smesti i pruži neophodnu pomoć u hrani i lekovima. Vojska Republike Srpske brižno je motrila šta se dešava na drugoj obali Save.

Iz Knina, odnosno iz Službe državne bezbednosti Republike Srpske Krajine zamolili su nas za uslugu. Naime, tražili su da prihvatimo jednu njihovu ‘poziciju’, inače službenika UN, i pomognemo mu u prikupljanju informacija o zločinima Vojske Hrvatske nad Srbima. Radilo se o državljaninu jedne od skandinavskih zemalja, koji je bio srpski zet, odnosno oženjen Srpkinjom, što je trebalo da glasi kao garancija da „radi za nas”.

„Zeta” smo prihvatili i omogućili mu pristup izbegličkom kampu. Ubrzo smo shvatili da ga izbeglice preterano ne interesuju, jer se uputio ka Banjaluci i svojim pravim ciljevima. Nije trebalo dugo da uvidimo da kontaktira osobe i zalazi u objekte pod paskom naše Službe. Kao da je imao spisak lica i objekata koje treba posetiti i kontaktirati. Naleteo je i na našu tehniku.

Sve nam je postalo sumnjivo te smo mu ozvučili hotelsku sobu i toplo preporučili prevodioca, inače našu poziciju. I tada smo zaista imali šta čuti. „Zeta” je sve zanimalo više od srpskih stradanja. Banjalučkoj operativi, „naoštrenoj” tokom raščišćavanja sa paraobaveštajnom grupom „Tajfun”, nije trebalo puno.

„Zetu” je saopšteno da će biti specijalni gost DB-a, oduzeti su mu laptop i flopi disk, tada pouzdan medij za skladištenje podataka. I dok se zet „kiselio” u hotelskoj sobi pod budnim okom dvojice operativaca, analitički tim je čitao izveštaje koje je naš zet slao, ko zna kome.

Vrlo precizne analize političke i bezbednosne situacije u Banjaluci bile su jedino čime se bavio. Informacije je prikupljao brzo i išao prema od nekoga postavljenim ciljevima. Radilo se o ozbiljnoj službi. Nismo trošili vreme na njegovo ispitivanje. Ono što smo mu u računaru pronašli bilo je dovoljno da vidimo šta je i za koga je radio. O diletantizmu kolega iz Knina ne treba trošiti reči. Državu više od vojske čuva ozbiljna i organizovana obaveštajna služba.

Velika Britanija je u svim svojim kolonijalnim posedima formirala policiju, a u policijske redove regrutovala lokalno stanovništvo. Britancima je bilo logično da policajac mora biti čovek istog mentaliteta i iste boje kože. Ne boli manje udarac pendrekom kada te tuče tvoj a ne stranac, ali je to politički bezbolnije.

Međutim, jedna druga logika bila je prisutna kada je reč o obaveštajnim službama. Ni u jednoj koloniji Britanci u obaveštajne strukture nisu uvodili lokalce, a pogotovo nisu stvarali obaveštajnu službu koja bi domaćim, kooperativnim vlastima bila na usluzi. Jer, posao obaveštajaca je da otkriju skrivene namere protivnika i upozore na njih.

Naš zet je bio zbunjen negostoljubivošću na koju je u Banjaluci naišao. U Kninu je izgleda sve bilo na „izvolte”. Međutim, svojima je bio veoma važan. Već sutradan protestovali su iz UN-a povodom hapšenja njihovog službenika u Banjaluci.

Procenili smo da će se oko našeg zeta podići velika „dreka” te smo kontaktirali kolege iz Knina i zamolili da dođu po „svoju poziciju”. Kada ih je video, prvi put se nasmejao. Mi smo tada shvatili da je Knin izgubljen i da će i Banjaluka biti napadnuta. Ubrzo se Jasuši Akaši, generalni sekretar UN, javno oglasio i rekao da je njihov službenik pušten na slobodu i da se već nalazi na putu za Knin.

Jedan drugi naš zet, svojevremeno visokopozicioniran u OHR-u, krio je da je oženjen Srpkinjom. Dan uoči povratka u domovinu i odlaska sa pozicije na kojoj se nije proslavio, s obzirom na to da mu je glavni posao bio sastavljanje liste Srba koje treba politički sankcionisati i ukloniti, u pravoslavnoj crkvi je krstio sina i otišao ne pozdravivši se ni sa kim.

U Sarajevu valjda nije popularno biti srpski zet niti imati bilo kakve veze sa Srbima.

Bez namere da stvari generalizujem, želim samo ukazati da kada zapadni diplomata ističe da je srpski zet i da to nešto treba da nam znači – to treba da nam bude samo razlog da u ophođenju sa njim budemo dodatno oprezni i da se ništa ne podrazumeva. Jer, njegovi znaju zašto ga šalju u tazbinu – on treba da pokaže lojalnost svojoj zemlji, a ne našoj.

E sad, to što Srbi drže da ona narodna „odakle si – odakle mi je žena” u geopolitici može pomoći – to je već druga priča.

Izvor: Sve o Srpskoj