Srpsko-Albanski film ili Vlajkovićeva režija lobotomije

Masovna kultura je izuzetno važna u modernom svetu, štaviše igra presudnu ulogu iako mnogi potcenjuju njen značaj u konstrukciji mišljenja većine. Masovna kultura služi globalističkim ciljevima i uniformnosti mišljenja kako bismo konačno svi zaličili na sve druge, samo ne na nas same. Film, sa druge strane, jeste najuticajnije sredstvo konstruisanja nove istine. On je tu da na vizuelni način dočara događaj i većini populacije ne ostavi sumnju u njegovu verodostojnost. Sa imperijalne tačke gledišta, film je sredstvo vizuelnog uticaja na mase kojim se menjaju stavovi i uvrežena mišljenja u zavisnosti od interesa zvanične politike onoga koji film finansira ili pomaže. Film služi kako bi se prenela politička ideja, i Holivud je najbolji primer kako nekad eksplicitne, a nekad subliminalne poruke deluju na mase.

U eri autošovinizma, koju i dalje živimo, Srbija je narodnim parama snimila – čast retkim izuzecima – sve same autošovinističke filmove, i sve u cilju tzv. „suočavanja sa prošlošću“. Bilo je neverovatnih scenarija, neverovatnih zapleta, ali je iživljavanje ipak dostiglo vrhunac tek nakon čitanja pisma zamenika direktora Kancelarije za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu Aleksandra Vlajkovića  upućenog Slobodanu Petroviću, zameniku predsednika tzv. „vlade Kosova“.  U pismu ga Vlajković moli da se obrati za pomoć gospodinu premijeru Tačiju u cilju snimanja zajedničkog srpsko-albanskog filma. O čemu se zapravo radi?

Radi se o ispunjavanju nemačkih zahteva o dobrosusedskim odnosima i suočavanju sa prošlošću. I, taman kad pomislite da ste sve videli i čuli, naiđete na ovaj scenario: „…priča o prijateljstvu i ljubavi iz studentskih dana, kojom bi bilo pokazano da su veze među dobrim ljudima jače od političkih i nacionalističkih brutalnosti, da humanost i tolerancija trijumfuju nad silom, ma s koje strane dolazila“. Prema Vlajkovićevim navodima, „u filmu je mladi uspešni violinista, Makedonac Angel, zaljubljen u mladu i lepu lekarku, Albanku Dritu, kojom se ženi. Njihov najbolji drug, mladi hirurg, Beograđanin Nikola potajno voli Dritu, ali to ne pokazuje. Izbijanje rata na Kosovu 90-tih godina drastično se odražava na njihove sudbine. Nikola, koji je na Dritin nagovor prihvatio posao hirurga u prištinskoj bolnici, i njegov drugar Angel bivaju mobilisani u JNA i poslati u akciju. Angel, povređen, upada u rečicu usred zimskog mraza. Grupa boraca OVK ga pronalazi smrznutog i smešta ga u imprivizovanu bolnicu, gde mu stari lekar, profesor, amputira tri promrzla prsta leve ruke. Posle nekoliko nedelja ispostavlja se da je zbog rana Angelov život i dalje ugrožen. Jedini spas je u specijalnom antibiotiku koga nema u provizornoj vojnoj bolnici. Drita, angažovana kao lekar u jedinici OVK, preuzima rizik da se crnim mercedesom probije do Prištine gde dobija lek od hirurga Nikole. Međutim, dobija trudove i Nikola je porodi. Nemajući drugog izbora, Nikola preobučen u albanskog seljaka kreće crnim mercedesom na teritoriju pod kontrolom OVK, noseći lek za Angela. Pošto je doturio lek rizikujući život, biva u povratku presretnut od srpske policije, koja puca u ‘albanskog seljaka’, sumnjajući da je kurir… Apsurd rata: Srbin gine od srpske ruke. U finalu makedonsko-albanska porodica je na okupu, ali seli se u inostranstvo jer je Drita dobila stipendiju za specijalizaciju.“

Samo pogledajte te konstrukcije – albanski teroristi koji su ubijali i vadili organe smeštaju povređenog neprijateljskog vojnika u vojnu bolnicu, a mlada Albanka se „probija do Prištine“ kako bi otišla tetki, ovaj, svom Angelu, po lek. Tamo je čeka jedini normalan Srbin koji zbog velike ljubavi prema njoj izdaje svoj narod i, preobučen u albanskog seljaka, biva streljan od strane ludih Srba, koji streljaju albanske seljake bez suđenja. Triput ura za sjajnog gospodina Vlajkovića i filmografe Srbije koji žele da snime ovakvo remek delo, ovaj hit u najavi, koji ponovo „zaostali Srbi“ neće shvatiti na pravi način i neće uvideti veličinu reformatora Vlajkovića koji jedino želi da pomogne „srpsko-kosovske odnose“ i doprinese pomirenju dva napaćena naroda koji su donedavno ratovali a koji zaslužuju da zajedno krenu u srećnu budućnost.

Naravno, umesto istinitog filma, recimo o silovanjima srpskih devojaka, otmicama i vađenju organa, dobićemo jedan pomiriteljski film. Ustvari, takav film je već snimljen, samo u njemu Srbi vade organe Albancima. Kako samo ovo podseća na 1945. i zaborav ustaških zločina zarad lepše budućnosti, kako samo ovo podseća na tezu da se zaboravom istine i krvi kupuje carstvo zemaljsko, ali je to carstvo samo za odabrane, za prometeje, za one koji vide ispred svog vremena, kao što je to Vlajković. On ponosno ističe da je sve ovo plod želje za normalizacijom odnosa.

„Aleksandar Vlajković potvrdio je za Vesti da je poslao dopis Tačijevom zameniku Petroviću. Dodao je da u tome ne vidi ništa sporno i napomenuo da ‘pismo nije za javnu upotrebu, već u funkciji ispitivanja terena da li Priština želi saradnju’. ‘Ako je Vlada Republike Srbije rekla da treba da se radi na normalizaciji odnosa, kultura je most saradnje i film bi mogao da doprinese pomirenju. Zato sam podržao ideju mojih prijatelja filmadžija i poslao dopis Slobodanu Petroviću, zameniku predsednika kosovske vlade. Ako se Tači saglasi, onda bi i njihovi filmski radnici uzeli učešće u projektu, a naši bi mogli da rade na filmu i na teritoriji Kosova’, rekao nam je Vlajković.“

Pogledajte samo tu njegovu ushićenost idejom da pomaže pomirenje i njegove neimenovane „prijatelje filmadžije“ u pokušaju da spasu srpsko-albanske odnose, kao što su spasili srpsko-hrvatske. I ne samo to, pogledajte samo kako se srpski državni funkcioner obraća Tačiju zvanom „Zmija“. „Visoko ceneći mirovne napore koje čine Vlada Srbije i gospodin Tači sa svojim saradnicima, duboko sam uveren da bi ovakva saradnja mogla da bude uvod i u druge oblike saradnje i da posluži unapređenju sveukupnih odnosa Albanaca, Srba i Makedonaca, odnosno boljem životu naših ljudi… Najlepše Vas molim da sa ovom inicijativom lično upoznate premijera g. Hašima Tačija, jer bi njegova podrška bila od presudnog značaja u ovom trenutku i mogla bi da bude garant realizacije filma. U filmu bi bili angažovani najistaknutiji stvaraoci regiona, a mogli bi biti obuhvaćena i neka svetska glumačka imena, poput Monike Beluči, omiljene na Kosovu“.

Pogledajte kako se samo uljudno obraća vođi secesionista na Kosmetu koji je ratovao protiv ovog naroda i države i koji je od Srbije otcepio deo teritorije. Samo pogledajte kako ga naziva premijerom i kako se ovom izjavom po ko zna koji put krši Ustav Srbije, dostojanstvo srpskog naroda i srpskih žrtava, kako se ismevamo svi mi, dok razni Vlajkovići vrše odgovorne funkcije u državi pomažući Srbe u regionu – a sada vidimo i kako. I to od narodnih para.

I, na kraju, eto divnog ljubavnog filma u kome srpska vojska i policija streljaju albanskog seljaka koji je ustvari Srbin, čime se implicira da ga strelja zato što misli da je druge nacije, a veseli gledaoci na kraju dobijaju i završetak ljubavne romanse mlade Albanke i Makedonca koji zajedno odlaze u suton. Prava romantika vredna oskara. Svaka čast za Vlajkovića i „filmadžije Srbije“. Sve dok je njih, Srbija se ne mora brinuti za svoju evroatlantsku budućnost, a prošlost je ionako prevaziđena. Medijska i kulturna lobotomija ulazi u završnu fazu, te će i naša deca misliti da su njihovi očevi ubice i agresori.

Živela evropska Srbija, triput Ura za „kulturne mostove saradnje“. A mi ćutimo i trpimo, dok srpska nacija umire. Mada, kako to reče neprevaziđeni Bukovski: „Nije smrt ono što je užasno, već životi koje ljudi žive ili ne žive do svoje smrti. Oni ne poštuju svoje živote, oni pišaju po njima. Ružno izgledaju, ružno govore, ružno hodaju. Pusti im veliku muziku i oni je neće čuti. Većina ljudskih smrti je obična prevara. Ništa tu nije ostalo da umre.“

Izvor: Novi Standard