Sudija Perić, komšija Mektić i spasavanje pravosuđa BiH

Pravosuđe je jedna od funkcija državne vlasti, koja autoritetom države primenjuje pravo na konkretne slučajeve. Važno je naglasiti da „Pojam pravosuđe“ u užem smislu, podrazumeva samo sudove i tužilaštva. U širem smislu, ovaj se pojam odnosi i na delovanje drugih aktera: advokata, medijatora, pravobranilaštava, organa javne vlasti, sudskih veštaka i nevladinih organizacija. No, nosioci pravosudnih funkcija i vršioci sudske vlasti su samo sudije i tužioci. Demokratska, ustavna praksa, podrazumeva postojanje obaveze poštovanja i sprovođenja sledećih načela: prvo, načelo nezavisnosti suda; načelo stalnosti sudske funkcije; načelo sudijskog imuniteta; načelo nespojivosti sudijske sa drugim funkcijama; načelo javnosti suđenja; načelo zbornosti suđenja; načelo učešća građana u suđenju, i načelo odlučivanja na više instanci.

Osim što, prividno, poštuju i sprovode ova načela, Sud i Tužilaštvo BiH imaju veliku sistemsku grešku: oni nisu deo ustavnih rešenja, niti je njihova pozicija zasnovana na Ustavu BiH. Opšte stanje intenziviralo je razmišljanja o etici nosilaca dužnosti u bosansko-hercegovačkom pravosuđu i to traje godinama, naročito u poslednjoj godini. Potpuno je jasna i opravdana potreba da se preispitaju primene principa u kojima trebaju delovati i koje moraju poštovati nosioci pravosudnih dužnosti.

Sudije odlučuju o životu i smrti, o pravu i obavezama, o lišenju slobode, o ratnim zločinima, pravima iz rada, uređuju porodične odnose, utvrđuju pravo vlasništva. Nema pore života koju ne dotiče i ne prožima pravosuđe. Bez obzira na moguće prigovore da sudija rešava u okviru zakona, primenom norme, ostaje činjenica da je sudija/tužilac izložen svim iskušenjima života kojim su izloženi drugi ljudi oko njega.

Mnogo je pitanja na koja odgovor ne daje sudska praksa, već javno mnjenje.

U suštini, javno mnjenje pruža i potvrđuje ovlaštenja sudiji da primenjuje zakone, i ono očekuje pravdu, tražeći da sudija bude lice i naličje pravde. Javno mnjenje je i tužiocu dalo pravo da traži one koji svoja ponašanja ne mogu da usklade sa pravilima zajednice, ono očekuje da se takvi brzo i efikasno izvedu pred sud i ne prašta propuštanje i aljkavost, neodlučnost ili povlačenje pred pritiskom.

Ovlašćenja koja su poverena sudijama strogo su povezana sa vrednostima pravde, istine i slobode. Mandat koji su nosioci funkcija u pravosuđu primili od naroda zahteva da svoje zadatke obavljaju na javan način i da to čine uvek i bez uslova. Sudija u svakoj prilici mora biti nepristrasan ali i mora ostavljati dojam nepristrasnosti, kao što sudija ne samo da mora biti častan, nego mora i izgledati takav.

Sudija u svakom trenutku i na svakom mestu mora biti svestan važnosti dužnosti koju obavlja, ne sme biti pristrasan i to se mora videti na njemu.

Stoga je, za sve nosioce pravosudnih dužnosti kao i za one koji se spremaju da se bave ovom delatnošću, neophodno da usvoje etičke i profesionalne principe propisane za sudije i tužioce, da ovladaju prethodnim znanjima koja će im omogućiti da bolje upoznaju sebe i svoje karakterne crte, svoje navike i suoče se sa svojim predrasudama, da bi ojačali i ovladali svojim duhom i svojim karakterom, da bi naučili kontrolisati svoje ponašanje, da bi u svakom trenutku i na svakom mestu bili svesni činjenice da sredina u kojoj se kreću i žive u njima vidi i od njih, traži pravdu.

Sudija suda BiH Branko Perić, međutim, ne brine o tome. On je zauzeo aktivnu ulogu u kreiranju mišljenja javnosti o pravosuđu. Sliku unutrašnjih odnosa i svoje lične frustracije položajem koji zauzima u sistemu pravosuđa sudija Perić je pretočio u novo oružije protiv suda i uspostavljene hijerarhije odgovornih i rukovodećih lica. Sudija Perić je prisvojio javnost kao vlastiti instrument moći u unutrašnjim odnosima i sredstvo ucene.

Dok izriče najdublju zahvalnost zemljama Arabiji, Turskoj i Persiji, dok hvali gradove Istambul i Ankaru, Rijad i Teheran, sudija Perić ponekad skokne do Haga a ponekad video linkom posvedoči kako su Srbi pravili paravojne formacije sastavljene od vojnika, policajaca i kriminalaca, i sve to na teret stavio Mići Stanišiću i Stojanu Župljaninu, u procesu pred Haškim tribunalom u kome su ratnom Ministru unutrašnjih poslova Republike Srpske i Načelniku Centra Službi bezbednosti Banja Luka, izrečene dugogodišnje, višedecenijske, zatvorske kazne. Uz njegovu pomoć.

Vidljivo je da na stranicama novina Perić izriče zahvalnost Bogu što je na vreme proučio, pravo, logiku, filozofiju, stilistiku i nekoliko magijskih veština. Upravo zahvaljujući njima, on je spoznao korist vešte laske, utisak dobro proračunate razmetljivosti, slabost i nepostojanost načela koja ljudi propovedaju a ne pridržavaju ih se; shvatio je i snagu novca, tvrdoću batine, mekanost sarajevskog gajtana i sve strahote gladovanja koje se sprda s obzirima, kad potegne da se podmiri.

Zato zahvaljuje Sarajevu i velikim zemljama i gradovima jer se zahvaljujući njima pripremio i dovoljno naoružao za život u Sarajevu. Toliko dobro da će moći voleti čaršiju a da mu se ona ne naruga; da i dobije pomoć „glavnog grada“ a da ga on ne popljuje; da ga ponekad prekori, a da mu se taj zlokobni grad ne osveti.

Čak i slabije obavešteni o prilikama u pravosuđu mogu zamisliti iscereno lice sudije iz Teslića, dok unutar svoje kancelarijske imperije i dužnosti, muca preteću poruku: „Pazi šta radiš predsedniče, ili ću te turiti u kolumnu“.

Odnedavno, međutim, takve kolumne postale su potpuno prizemne i politički jalove.

Ako se posmatra trenutni raspored najvažnijih nosilaca pravosudnih funkcija u BiH: Predsednik VSTS-a Milan Tegeltija, Potpredsednik VSTS-a Ružica Jukić, Predsednik Suda BiH Ranko Debevec, V.D. Glavna tužiteljica BiH Gordana Tadić i Glavna disciplinska tužiteljica Alena Kurspahić, uočava se potpuna promena kadrovskog mentaliteta i profila vodećih ljudi.

Tačno tako: novi ljudi su došli. U pravosuđe BiH – odlučni i pošteni.

Političke figure, izvršioci političkih naloga i korumpirani pravosudni kadrovi otišli su u zavetrinu ne baš tako mirno. Snažan otpor koji su pružali proizveo je odgovor oslabljenog pravosudnog sistema u vidu nekoliko disciplinskih postupaka i poneke krivične istrage. Zbog ovih kretanja u pravosuđu najoštrije je reagovala islamistička Izetbegovićeva, porodična, Stranka demokratske akcije. Cela njihova infrastruktura, javna i tajna, otvoreno je ustala protiv novih ljudi i nove „pravosudne kadrovske politike“. Hadži Branko Perić ostao je poslednji mohikanac u Sudu BiH.

Nakon odlaska korumpirane diktatorke u pravosuđu, radikalne bošnjačke predsednice, čini se da se sudija Perić osetio izgubljenim i potpuno je izgubio kompas. Razočaran i iznenađen, sa erupcijom novinarske patetike i dramatike, u jednoj maloj kolumni izlio je svu ogorčenost vlastitom pozicijom u pravosuđu, braneći ucenjenog, nesposobnog, u stvarnosti kriminalizovanog Ministra bezbednosti sa nevažećom diplomom, Dragana Mektića.

U plačljivoj naraciji punoj emocija i metafora, atributa u vidu prikrivenih komplimenata, silogizama i komparacija, zapljusnuo nas je kondenzovanim besmislom favorizovanja nekoga ko vodi rat protiv pravosuđa, kome i sam pripada.

Kvazi sudija i kvazi novinar Perić zaboravlja, da nije VSTS napao Ministra bezbednosti Dragana Mektića, nego je Dragan Mektić napao pravosuđe, zato što neće da hapsi javne ličnosti Republike Srpske, njene najvažnije ljude koje je upravo Mektić konstantno i agresivno kriminalizovao u javnosti.

Periću simpatičan, ovaj nekompetentni ministar i osoba koja o oblasti uređenja bezbednosnih politika i prilagođavanja novim bezbednosnim izazovima ne shvata ništa, koji je sposoban samo zabavljati javnost o jahtama u Portorožu, vređati obrazovane žene, (uglavnom novinarke državne agencije SRNA i Javnog servisa RTRS – koje časno i mukotrpno zarađuju svaku konvertibilnu marku u ovom teškom trenutku i neuređenoj državi), pljuvati po svim institucijama Republike Srpske i proglašavati ih lopovskim.

Mektić je kao besan trčao i njušio trag Predsjednika RS Milorada Dodika, najavljujući istrage i optužnice protiv njega. Upravo, hapšenje Predsjednika RS je dio agende i obećanja koje je Mektić dao svojim gazdama u Sarajevu i SDA.

Odsustvo „efikasnih akcija“ na planu hapšenja funkcionera u Banja Luci usmerilo je Mektića na prisluškivanje i krivičnu obradu suspendovanog Glavnog tužioca Gorana Salihovića, povezujući i tu smenu, indirektno, preko prisluškivanog novinara Mate Đakovića, sa optužbom da je Salihović štitio Dodika i druge. A zatim je napao sve redom: novu tužiteljku, VSTS… Zar je moguće, ovakvu situaciju, u kojoj Ministar bezbednosti pljuje i laže na pravosuđe, valjajući se u blatu neznanja, lažnih optužbi i gluposti – odnosno adekvatan, odmereni i hrabri odgovor na to, nazvati valjanjem u blatu celog pravosuđa?

U stvarnosti, Mektićeve optužbe su naterale časne ljude u pravosuđu da mu kažu –DOSTA. I da mu odgovore. A da biste odgovorili osobi sa velikim ovlaštenjima i kumovskim zaleđem u agenciji SIPA, morate biti čisti, pošteni i dovoljno sposobni da se odbranite od montiranih procesa na koje su Mektić i njegova sarajevska čaršijska klika spremni.

Periću je, međutim, takav lik simpatičan dok izbezumljen šalje u medijski prostor krik straha i ljutnje a na površinu izbacuje najvažnije pitanje: kome će on uopšte, kao takav, novinar-sudija, više biti potreban. Nikome. Nikada.

Gotovo je: sa politizovane i korumpirane pravosudne scene odlaze zauvek ljudi i politika koja nije provodila zakone nego kalkulisala, namigujući i levo i desno, pre svega strancima ali i političkim strankama u Sarajevu i Banja Luci. Pravnik sa periferije sa iskustvom prvog Predsednika suda BiH od 2004-2008. godine glumio je u vreme Medžide Kreso „zmaja od Teslića“ i nudio se svim političkim opcijama, samo da ga vrate na poziciju predsednika suda. Tako je on otkrio Dragana Mektića, tepajući mu u svojoj kolumni da predstavlja „zmaja od Prnjavora“ i „bosanskog Trampa“.

Ovako, u Nezavisnim novinama, govori i piše sudija Branko Perić:

„…Ljudi koji u javnosti istupaju u ime pravosuđa zaboravljaju da je Mektić više od svih funkcionera izvršne vlasti pozvan da sarađuje sa pravosuđem i da komentariše njegov rad i dostignuća. Evropska zajednica bezbednost i pravosuđe tretira kao jedno i jedinstveno polje na koje će se odnositi pretpristupni pregovori. O tim pitanjima u ime BiH sa Briselom razgovara ministar Mektić.

On mora znati kakvi su rezultati pravosuđa kada je u pitanju borba države BiH protiv korupcije, šta je sa sprečavanjem pranja novca i kako stoje stvari sa finansiranjem terorističkih organizacija. Dakle, Mektić je državna adresa! On je nezaobilazan partner pravosuđa sa kojim se mora sarađivati, bez obzira na to da li je u Sarajevo došao u starom golfu i da li je diplomirao na policijskoj višoj školi ili na pravnom fakultetu. Voditi rat sa Mektićem je suludo. U tom ratu gubitnik može biti samo pravosuđe!“

U suštini, kao Salihović, Kreso i slični, čak i dok se pomalo borio protiv njih, Perić jedno govori, drugo radi, treće piše, četvrto presuđuje a peto misli.

Pre svega, Perić bi trebao znati da na nivou BiH, u Savetu ministara, postoji i Ministarstvo pravde, koje vodi mladi Josip Grubeša – on je ta adresa a ne Mektić. Koliko je Perić bezobziran kad računa na nepismenost čitalačkog auditorijuma Nezavisnih novina dok zastupa ove stavove, lišene znanja, smisla i pravne etike…

U stvarnosti, sudija Perić i jeste prepotentan, jer se uvek družio i oslanjao na te „prostodušne ljude sa sumnjivim obrazovanjem“ poput Mektića.

Gledao je Perić na njih sa simpatijama a oni na njega sa strahopoštovanjem.

Ali u svetu pravosuđa, nijedan sudija nema pravo reći kako je svejedno da li je Mektić završio višu policijsku školu u Hrvatskoj ili je diplomirani pravnik.

Na seoskim prelima u Kulašima, negde na tromeđi između Prnjavora, Teslića i Doboja, možda to i jeste svejedno, ali… u krivičnom pravu, na ovoj tački se konkretno i trenutno nalazi razlika između počinioca krivičnog dela i nevine osobe.

To baš nije tako malo i nevažno jer niko, baš niko, ne može na ovaj način koristiti i zloupotrebljavati autoritet pravosudne funkcije, da bi amnestirao počinioca krivičnog dela, posebno sada, dok traje krivična istraga Tužilaštva BiH upravo zbog te razlike.

U suštini, Dragan Mektić se nije borio za stabilnost zemlje niti je dao bilo kakav doprinos u borbi protiv terorizma. On je prikrivao najvažnije činjenice vezane za izvore i stepen terorističke pretnje. U njegovom mandatu, u terorističkim akcijama u Zvorniku i Sarajevu, ubijen je jedan policajac i dva vojnika. Na ovu činjenicu više je ukazivala administracija Donalda Trampa nego sam ministar bezbednosti Mektić.

Pristup Dragana Mektića je uvek dnevno-politički i podrazumeva relativizaciju terorističke opasnosti u BiH („…ima toga i u drugim državama…“), ublažavanje odnosa javnosti prema ovoj pretnji („…da ne vređamo – nije to islamski terorizam….“), i imputira bezbednosnom sistemu BiH – neizgrađenost (a ja bih rekao da je pre u pitanju „preizgrađenost“ – 15 institucija na nivou BiH deluje u sferi bezbjednosti i odbrane a u RS samo dve: MUP RS i Sudska policija), te manipuliše pričama o „umerenom islamu u BiH“, optužujući svaku borbu protiv terorizma kao antislamsku.

U njegovom mandatu izvršen je atentat i pokušaj linčovanja Predsednika vlade Republike Srbije Aleksandra Vučića, a u zemlju doveden iz Guantanama najveći stručnjak za specijalne eksplozive terorističke organizacije Al Kaida, Terek Mahmud Ahmed Al Savah. Tu je i cela „Alžirska grupa“ koja nam je upućena i o kojoj petočlanoj grupi niko ne vodi računa. Istovremeno, na predlog Mektića, njegove Službe za poslove sa strancima, njegovih ljudi i njegovog mnistarstva, na slobodu iz imigracionog centra je ekspresno pušten Abu Hamza – Imad al Husin, koji predstavlja pretnju nacionalnoj bezbjednosti BiH. O tome Perić nije obavešten ili se samo pravi „malo mutav“. Jer, veliko je Perićevo razočarenje što ga Tegeltija sa tužiocima i sudijama iz VSTS nije „progurao“ za predsednika suda BiH i odatle potiče taj bes i lažno moralisanje. Mektić bi ga sigurno progurao da se pitao: ali, nije se pitao.

Inače, Perićevi nastupi u novinama, baš kao i sudu, uvek su bili kontradiktorni.

On je često kritikovao desetogodišnju praksu primene člana 7. Zakona o Sudu BiH, njegove praktične vrednosti i zloupotrebe, ističući da su na osnovu člana 7. pred Sudom BiH „procesuirani političari visokog ranga i svi su redom oslobođeni“, napisao je u kolumni objavljenoj 15. aprila 2013. da bi samo dvanaest dana kasnije, tj. 27. aprila 2013. doneo rešenje o pritvoru za Predsednika Federacije BiH Dr Živka Budimira i ostalih optuženika, upravo na temelju osporavanog člana 7. Zakona?!

Svakako i njegova presuda, u predmetu „Čago i drugi“, u kojoj poništava presudu Evropskog suda za ljudska prava, pobijajući meritum same presude i razloge za njeno donošenje, doslovno kaže da „…nema veze što je nešto u postupku prikupljanja dokaza malo nezakonito…“ pokazuje zavidnu drskost i nerazumevanje našeg pravnog poretka, koji podrazumeva obavezu provođenja odluka Evropskog suda a ne debatu o njima uz kriminalnu floskulu „malo nezakonito“.

Naravno da je ta njegova presuda pala i da je ostalo pitanje nezakonitog pribavljanja dokaza u krivičnom postupku koje je činila SIPA.

Zbog takvog odnosa prema zakonu i javnosti, protiv sudije Branka Perića do sada su podnesene tri prijave Uredu disciplinskog tužioca, uglavnom zbog neprimerenih javnih istupa, ali bez nekih posebnih rezultata. Istina, dve prijave su, nakon provedenog postupka, odbačene, dok se posljednja prijava još uvek razmatra.

U suštini, ono što jeste smisao analize besmisla koje predstavlja pravosuđe u Sarajevu, a posebno ljudi poput Perića, jeste najvažnija činjenica:

Ako je ikada, u istoriji rada i delovanja pravosuđa na nivou BiH postojao kadrovski raspored baziran na poštenim, sposobnim i mladim ljudima, spremnim da se uhvate u koštac sa svim zaostalim problemima koje proizvodi nefunkcionalna država i društveni i politički odnosi u njoj, onda je to ovaj raspored. Ako je ikada postojala potreba da se ti ljudi i njihova časna opredeljenja podrže – onda je to ovaj trenutak.

Milan Tegeltija i Ružica Jukić, Ranko Debevec i Gordana Tadić, mlada Alena Kurspahić i drugi, više nego ikada i više nego iko zaslužuju podršku društva u ovom složenom i odgovornom poslu i vrlo teškom tenutku.

Podrška mladim i sposobnim sudijama i tužiocima nije nikakva šansa niti privilegija njima samima – ovo je posljednja šansa da se jedna nadasve pozitivna energija i pravničko poštenje iskoriste da poprave i reformišu prilike unutar samog pravosuđa.

Oni su novo lice i poslednja šansa, a Branko Perić kao u ogledalu odslikava ostatak jednog političkog i interesnog, vrlo štetnog sistema, koga konačno treba pobediti u interesu budućnosti ukupnih odnosa u celom društvu, a ne samo u pravosuđu.

Sada kada se promene na bolje vide i osećaju – sada kada konačno u pravosuđu imamo časne poštene i hrabre ljude, da na javne napade izađu u javnost, ne zbog sebe – nego zbog časne i ugledne profesije, zbog poverenja koje svako društvo ukazuje sudijama i sudovima… sada to napadati a braniti neosnovane i prizemne optužbe uz pominjanje valjanja u blatu, znači biti bezobziran, sebičan i poražavajuće neinteligentan. U suštini znači biti kao sudija Perić, koji napada ono što je najveća negacija dosadašnjeg stanja u pravosuđu a koristi argumentaciju primenjivu za to vreme i odnose, koji su zaslugom novih ljudi konačno prevaziđeni i poraženi.

UMESTO ZAKLJUČKA:

Predsednik VSTS-a Milan Tegeltija 08.03.2017. za Nezavisne novine, pod naslovom: „Počeli smo provetravanje među svojima“, kaže:

„…Pravosudni sistem je sve samo nije korumpiran, 95 posto sudija su sigurno čestiti, pošteni i vredni ljudi koji čestito rade svoj posao. Bez obzira na svoje nedostatke i greške i bez obzira na sve kritike koje možemo čuti, pravosuđe je najčestitiji deo društva… više od 95 posto ljudi u pravosuđu u BiH časno i pošteno radi svoj posao… nije točno da postoji pravosudna mafija. Međutim, točno je da u pravosudnom sustavu u kome ima 77 sudova, 20 tužilaštava i 1300 nosilaca pravosudnih funkcija, ima korumpiranih pojedinaca i ljudi koji prave greške i koji treba da budu kažnjeni. Ovo što mi radimo pokazuje da sistem funkcioniše. U 2015. i 2016. smo imali 55 pokrenutih disciplinskih postupaka, šest nosilaca pravosudnih funkcija su razrešeni, imamo 11 suspenzija. To je veliki broj postupaka, suspenzija i razrešenja. Daleko je to od onoga što je bilo nekada. To pokazuje da sistem funkcioniše onda kada odstranjuje slabosti sistema i bori se sa nedostacima… Pravosuđe kao sistem nije lišeno prava na javnu kritiku bilo koga u društvu pa tako ni Mektića. On ima pravo da misli što hoće o bilo čemu, međutim problem je kada ta kritika postaje populistička i kada se ulazi u pojedinačne predmete i tada se to već smatra pritiskom na pravosuđe. U tom kontekstu VSTS je i ocenio neprimerenim pritiske na rad pravosuđa…“

Izvor: Fond Strateške Kulture