Sumrak OEBS-a na Vezircu

Odavno je postalo jasno da i Turska i Austrija slatko sanjaju stare imperijalne snove. Dovoljno su bile udaljene da te snove sanjaju zajednički, ali njihovi snovi su se susreli na pola puta – u Srbiji, na Vezircu. Uz njih taj san sanja i OEBS. Sanja OEBS i neće da se probudi iz tog sna, da ne bi budan video kako se povodom Kosova i Metohije raspada međunarodni bezbednosni poredak Evrope.  

Iako je zemlja pouzana,
dvije vjere mogu se složiti,
ka u sahan što se čorbe slažu.
Ferat Zičar, Kavazbaša (Gorski vijenac, Njegoš)

Damad Ali-paša, istorijski osmanlijski vojskovođa, koji je poražen od austrijske vojske Evgenija Savojskog u Bici kod Petrovaradina, počiva u turbetu na beogradskom Kalemegdanu. Poginuo je kada je direktni napad austrijske vojske, pod rukovodstvom Aleksandra Vitemberga, na janičare ojačane konjicom, prestravio najelitnije osmanlijske trupe. Slomu do tada nepobedivih janičara važan doprinos dale su srpske trupe, arma in arma austrijske vojske kojima je rukovodio Jovan Monastirlija. Pobedama Monastirlije kod Sente 1297. g. i Aleksandra Vitenberga kod Petrovaradina 1716. g. konačno je slomljena nadmoć osmanlija u srednjoj Evropi. Ovaj vojni slom je naterao osmanskog sultana da potom prihvati Požarevački mir.

O problemu susreta austrijskog i osmanlijskog imperijalnog sna pisao sam na NSPM („Pomirenje u orijent ekspresu“ i „Opet o Vezircu“ 2009. g).

Svako se, bar jednom u životu, sreo sa nekim nadobudnim predsednikom skupštine stanara koji svojoj „funkciji“, bez ikakvih stvarnih ovlašćenja, preuveličava značaj. Slično biva ponekad u Srbiji kada mesnom zajednicom zavlada nadobudni „funkcioner“. Bivale su slične lokalne „funkcije“ živopisna književna građa sovjetskim piscima Iljfu i Petrovu za humorske. I to ne bi imalo značaja van umetnosti ni kod nas da nadobudnost jednog „značajnog“ lokalnog funkcionera u Srbiji nisu godinama uporno „hranile“ nevladine organizacije, gradonačelnici, novinari i strane diplomatije, a od nedavno i jedna značajna međunarodna organizacija.

Kod nas u Srbiji događa se nešto nalik na humoresku Iljfa i Petrova. Svake godine predsednik MZ Petrovaradin, Petar Mudri izađe na brdo Vezirac sa koga se uporno obraća javnosti izričući želju da se u njegovoj mesnoj zajednici podigne spomenik istorijskim osmanlijskim agresorima, pa je to ponovio i 2017. godine. Večiti prigradski lokalni funkcioner, koga su novinari nazvali „legendom Petrovaradina“, sebi je uvrteo u glavu da će baš on pomiriti dve civilizacije koje više od hiljadu godina niko nije umeo da pomiri. Međutim, austrijskoj diplomatiji se oko ideje Petra Mudrog još 2017. godine godine, uz tursku i mađarsku diplomatiju, austrijski Viteški red Sv. Đorđa, pridružila i diplomatija OEBS-a!

Pored spomenika stradaloj hrišćanskoj vojsci na Vezircu, ove godine, uz zamenicu šefa austrijske ambasade Sabine Krojzenbruner, javnosti se obratio i zamenik ambasadora Misije OEBS u Srbiji, Tomazo Dijegoli. On je „pohvalio otvorenost svih prema sećanju na bitku i njene posledice, te dodao da je to idealna prilika za pogled u budućnost mira i uzajamnog razumevanja kroz dijalog, saradnju i stabilnost“. Prema navodima Eržebet Marjanov, novosadski „Dnevnika“ (5. avgust 2018. g), Diegoli je naveo i koji je smisao njihovog okupljanja: „Duh partnerstva se takođe vidi u naporima Vezirca da sačuva sećanja na taj važan istorijski događaj, a mi smo ovde i da ohrabrimo zemlju domaćina da na sopstvenoj prošlosti gradi i preuzme odgovornost za svoju evropsku budućnost, zaključio je Dijegoli“.

Danas je pravo pitanje: zašto u „istorijskom pomirenju“ istorijske austrijske imperije i otomanskog sultanata, pod okriljem predsednika MZ Petrovaradin, danas učestvuje i OEBS? Da li to znači da OEBS Srbiji predlaže da podizanjem spomenika istorijskim osmanlijskim okupatorima na sebe preuzme i njihovu odgovornost? Da li nam OEBS sugeriše da izjednačimo istorijske agresore, okupatore, pljačkaše i zlikovce sa oslobodiocima i braniocima Evrope, pa da na fabulacijama Petra Mudrog gradimo SVOJU evropsku budućnost? Hvala OEBS-u što je u Srbiji povodom dalje prošlosti najzad izrekao ono o čemu je povodom bliske prošlosti i sadašnjosti do sada ćutao.

U doba autonomaške vlasti u Vojvodini, gradonačelnik Novog Sada, Igor Pavličić je obećao turskom ambasadoru Suhu Umaru da će zlikovcima srednje Evrope biti  podignut spomenik kao poginulim „osmanlijskim vojnicima“. Domaća javnost se usprotivila, pa taj spomenik ipak nije podignut. Neoosmanska akcija američke „duboke države“, koja je potom u Vojvodini upotrebila tursku agenciju „TIKA“, radi otimanja jedne novosadske kasarne, propala je pre sedam godina i Vojvodina pod maskom „evropske regije“ ipak nije postala neoosmanska regija. Davutogluova diplomatija se tada uvređeno povukla i prestala da učestvuje u redovnoj neoosmanskoj funeralnoj fantaziji Petra Mudrog na Vezircu, ali je zamenik turskog ambasadora ipak 2017. godine bio prisutan i dao izjavu. U međuvremenu, Erdoganov režim je zbrisao „duboku državu“ u Turskoj. Međitim, već je druga godina kako diplomatija OEBS-a učestvuje u izletu na Vezircu kao pojačanje. Zašto?

Zato što se baš usred Austrije, u Beču „razbolelo“ načelo međunarodnog prava o nepromenljivosti granica u Evropi, načelo koje je temelj bezbednosnog poretka Evrope, ustanovljeno još 1945. godine dogovorom antifašističkih sila u Potsdamu, radi čega je kasnije i ustanovljen OEBS. Kompletni poredak nepromenljivosti granica u Evropi je formalno konačno uobličen Završnim dokumentom iz Helsinkija 1975. godine,  koga su izričito prihvatile i ratifikovale sve evropske države, SSSR, SAD i Kanada (1991. g. čak i Albanija). Dogovor iz Helsinkija se odavno razgrađuje, pa se širi fama kako je sve bilo samo nekakav „ustupak SSSR-u“ koji je na tome „naročito insistirao“. Američko post-hladnoratovsko insistiranje na „humanitarnom intervencionizmu“ pokušava se zasnovati na zaštiti ljudskih prava, sedmoj tački tzv. dekaloga Završnog dokumenta iz Helsinkija. Ekskluzivnošću značaja sedme tačke dekaloga, američki vojni intervencionisti zloupotrebljavaju, potiskuju ili obesmišljavaju svih ostalih devet ključnih tačaka dekaloga, naročito jednakost suverenih država. Razgraničenje „Kosova“ od Srbije, koje smera Vučićev režim pod upravom „Juesejda“, konačno treba, u interesu NATO-a, sasvim da obesmisli sve tačke dekaloga zahvaljujući kome u Evropi duže od pola veka traje red i  mir.

Krajem 2017. godine, RTS obaveštava da je tadašnja austrijska ministarka spoljnih poslova Karin Knajsl, pred novinarima nemačkog lista „Prese“ (23. decembra 2012. g), citirala Bizmarka: „Citiraću dobrog starog Bizmarka, pored Gledstona jednog od očeva realne politike, prema kome je geografija jedina konstanta istorije. Šta je uopšte Ukrajina? Ništa drugo nego granični prostor gde se uvek nešto menja, sa Rusijom i srednjom Evropom kao susedima. Realna politika je za mene mudra metoda u nošenju sa geografskim i istorijskim prilikama. (…) Pored onog što normalno teče na nivou EU, Nemačka i Rusija imaju i jedan bilateralni prostor u kome se sreću – takozvani Peterburški dijalog. Što se više točkova pokrene između Berlina i Moskve, tim bolje“. Međutim, pokojni Bizmark nije ni 2017. godine, niti je ikad ranije bio austrijski kancelar. Nećemo se ovde baviti austrijskim istorijskim kompleksima pred Nemačkom. Nama je važnije da uočimo da je savremena diplomatija neutralne Austrije smislila da Nemačkoj treba podilaziti u Evropskoj uniji nemačkog naroda gde više nema Velike Britanije. OEBS, na pomenuto austrijsko diplomatsko proglašavanje Ukrajine za nemačko-ruski kondominijum 2017. godine, uopšte nije reagovao. Uostalom, OEBS ni jednom nije reagovao protiv bilo čijeg „priznanja nezavisnosti Kosova“, iako na to ima obavezu u skladu sa sopstvenim propisima.

Granice u Evropi se povodom „Kosova“ ljuljaju opasnije nego ikad. Predsednik Srbije je, uprkos zaključcima svog „unutrašnjeg dijaloga“, otvoreno progovorio o potrebi novog „razgraničenja sa Albancima na Kosovu i Metohiji“ (N1, 9. avgust 2018. g).  Portparolka Ministarstva spoljih poslova Rusije je u Beogradu već sutradan, u prisustvu srpskog Ministra spoljnih poslova, upozorila na stav Rusije utemeljen na međunarodnom pravu: „Mi nećemo prihvati još jedno u nizu laži koje smo slušali o tome da je Kosovo bilo odvojeno od Srbije na osnovu referenduma. To će biti problem i to ćemo negirati. Kod nas neće proći priča uzimajući jedan fakt iz savremene istorije nazivajući ga jedinstvenom promenom granica u istočnoj Evropi posle Drugog svetskog rata.  To isto neće proći, to je isto laž. Sve što bude povezano sa iskrivljavanjem istorijskog sećanja iz novije istorije neće proći. To će biti problem i to nećemo pustiti da prođe.“ (Sputnjik, 10. avgust, 2018. g).

Austrijski diplomata, Volfgang Petrič je 11. avgusta sugerisao Srbiji da pristane na promenu svojih granica. Da se Vlasi ne dosete, upotrebio je izraz „kozmetička korekcija“. Međutim, Srbija nije Bečka lorfa. Starija je i od Austrije i od Nemačke. „Sveobuhvatni sporazum“, „pravno obavezujući sporazum“ i drugi eufemizmi skrivani pod bečkim mustrama neće prestati da budu ono što jesu: akti promene  granica Srbije na njenu štetu kršenjem međunarodnog prava. Neće to biti ni „kompromis“ ni „bolno rešenje“, kako govori predsednik Srbije Aleksandar Vučić; neće to biti ni „jedinstveni slučaj“, što je u Beogradu već objasnila ruska diplomatkinja. Po svemu sudeći, evropski Vučić pod komandom „Juesejda“ neće uvaliti samo Srbiju  u  problem – uvaliće i celu Evropu u nešto mnogo gore. To mnogo gore je izazivanje opasnog tektonskog pomeranja kompletnog bezbednosnog poretka Evrope. Pod Vučićevim rukovodstvom, Srbija ozbiljno rizikuje da na sopstvenu štetu sruši načelo nepromenljivosti granica Evrope.

OEBS je na Kosovu i Metohiji međunarodna organizacija odavno svedena na nemog svedoka separatizma. Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju morala bi sada iz sve snage da se upusti u borbu za nepromenljivost evropskih granica. Međutim,  uz austrijsku diplomatiju, na Vezircu je sebe pretvorila u nešto još ništavnije od nemog svedoka. Epizodom na Vezircu u Srbiji je OEBS svela svoju ulogu na servis podilaženja veličanstvenom egu jednog starca o sebi, starca koji je svojoj umišljenosti dao istorijsku i civilizacijsku važnost svetskih razmera. Dok se granice evroposkih država pomeraju na poljuljanom bezbednosnom poretku Evrope, OEBS je na Verzircu pokazao da je prestravljena međunarodna bezbednosna organizacija.

Da se ne bi bavio onim radi čega je stvoren, OEBS beži od kosovske stvarnosti u duboku evropsku prošlost – skriva se pod skutima večitog predsednika jedne prigradske mesne zajednice u Srbiji. Da li je evropski bezbednosni poredak prošlost? Da li je nepromenljivost granica u Evropi šrošlost? Podsetimo se na reči srpskog pisca Miloša Crnjanskog koji je, pišući o potomcima onih koji su se borili na Vezircu, zabeležio: „Prošlost je grozan mutan bezdan: što u taj sumrak ode, ne postoji više i nije ni postojalo“.

Izvor: Centar akademske reči