Sve žalosti druge Rusije

U vazduhu se jasno pojavio miris pacifizma, ljudskih prava, poštovanja međunarodnog prava. Pogledajte ovo divno obraćanje pevačice Ruslane, iz koga bi se moglo zaključiti da su u stvari Ukrajinci za mir:

Evo i Petra Porošenka, predsednika Kijeva i okolnih oblasti, koji je uoči leta za Minsk iznenada izjavio sledeće: „Želim da pregovaram o miru pošto je ceo svet umoran od rata”.

Mislim da je svima poznat razlog iznenadnog praznika mira i ljubavi. Još koliko juče, sve je bilo dobro – plemeniti Avakov sav u belom sa svih strana je napadao separatističke gmizavce uspešno izbegavajući žrtve među mirnim stanovništvom, a ukrajinske vlasti su, prema rečima Meri Harf, pokazale primernu uzdržanost. Timčuk je uništio još jednu kolonu invazionih ruskih oklopnih transportera. A onda je došla neočekivana nevolja – “proruski ekstremisti” su krenuli u kontraofanzivu, ponovo zauzeli nekoliko naseljenih mesta, ponovo opkolili u „džepovima” nekoliko grupacija ukrajinske vojske i počeli preduzimljivo i temeljno uništavanje tih grupacija. Istovremeno su snage samoodbrane sprovele vojnu reformu i zarobile nekoliko stotina jedinica neprijateljske tehnike. U takvim uslovima miroljubivi duh raste kao kvasac. Bolji poznavaoci stvari u Mariupolju već podmazuju skije.

No iznenađenja ne dolaze samo sa te strane granice. Patriotski sloj koji sebe naziva inteligencijom, iznenada je, poput Vija [1] koji je tek otvorio kapke, obratio pažnju na užasnu stvar – ispostavlja se da se na teritoriji Ukrajine narušavaju ljudska prava i krši međunarodno pravo. Ja sam neprekidno očekivao: kad će? Kada će više? I eto – čekanje je okončano.

SUZE NAD „PARADOM ZAROBLJENIKA“

Nekakva Zoja iz Eha [1a]: „Razmišljam o tim vojnim zarobljenicima koje su danas proveli po Donjecku. Pokušavam da zamislim kako su se oni osećali. I nisam u stanju. Jer je to izvan granice poimanja dobra i zla.“ Nikolaj Karlovič Svanidze: „Sprovođenje ukrajinskih zarobljenika po ulicama Donjecka – to je predstava koja izaziva gnušanje i sumnju u psihičko zdravlje autora te ideje.“ Georgij Mirski: „Na to što se desilo u Donjecku jednostavno je bilo teško gledati. Koga je bila spremna da raskine rulja da su joj pustili na volju? Mlade ukrajinske mladiće, apsolutno iste kao i ovi koji su ih pratili sa isturenim bajonetima. Kakvi fašisti i banderovci.“

Pa otkud uopšte banderovci u Ukrajini? Zaista smešno. Da, ginula su deca u Lugansku i Donjecku, ali zašto se srditi?

Odreagovala je i međunarodna zajednica. Kao i obično, nisu izneverile ni patriote iz “jedinstvene Ukrajine”. Otkuda šta dolazi. Koliko juče, pitanjima ljudskih prava u Ukrajini su se interesovali samo „provladini aktivisti” (na primer Saša Đukov), a sad odjednom – čitava hrpa. Zanima me gde ste vi bili ranije? Gde ste vi bili kada su komadali žene i decu granatama i minama? Gde ste vi bili kada su berkutovce stavljali na kolena? Kada su u zapadenjštini [2] vezali gubernatora na podijumu, a u Odesi spalili antifašiste?

No sve se promenilo kada se počelo govoriti o pripadnicima ukrajinske Nacionalne garde koje su zarobile snage samoodbrane DNR i sprovele ih na „paradu”, naočigled Dončana. Da bi ovi konačno mogli da vide ko to tako hrabro iz minobacača i haubica gađa stambene kvartove i da shvate – da oni nisu ni đavoli ni bogovi rata, nego samo nekakva drhtava stvorenja – upravo zato im treba i oduzeti pravo da nekažnjeno ubijaju.

Pogledajte citat iz izveštaja dopisnika Koca i Stešina: „Tačno u dva sata, voditelj je rekao da se antifašistički miting proglašava otvorenim i izgovorio je nekoliko gorkih reči: ‘Sada ćete videti ljude koji su nas ubijali i granatirali naš grad. Još su ti ljudi u nama ubili Ukrajince. Od sada – mi smo Rusi!’ ‘Rusi!’, trg se tako odazvao da su golubovi sa travnjaka uzleteli na nebo.

Nisu ih stavljali da kleče na kolenima, nisu ih mučili, tukli, morili glađu. Nisu im pretili streljanjem. Kao što su na primer „nacgvardejci” postupali sa zarobljenicima snaga samoodbrane. Samo su ih pokazali.

MEKSONALDSE, OTADŽBINO!

I upravo sada, na fonu čitave te pristojnosti, saosećanja, milosrđa, dobrog ukusa – pravi je trenutak da se prisetimo nekih drugih izjava persona koje su uzbuđene zbog novih ruskih zločina. Kako bi na kraju došli do starog i prestarog problema u uzajamnom shvatanju između ruskog naroda i onih koji imaju smelosti, da se tako izrazim, nazivati sebe njegovom inteligencijom. Eto tako, još nedavno, bukvalno do pre par dana, naši vlasnici umova [3] su bili obuzeti potpuno drugom temom – problemom besmislene i nemilosrdne ruske zabrane jela. Ne mogu reći da sam ja apsolutni pristalica poslovice da čovek predstavlja ono što jede, ali ipak odnos prema hrani u različitim okolnostima pojašnjava mnogo toga.

Čini se da je ogromna razlika između jamona i parmezana [4] i lanca Mekdonalds restorana. Međutim, ruske sankcije su kao nikad pre, približile ta dva ranije nespojiva pojma. Ruska vlast je uspela uraditi ono što je u principu nemoguće bilo kojoj drugoj vlasti – ona je u jednom mahu upisala i hamburgere i čizburgere u kategoriju gurmanskih specijaliteta, odnosno supstanci koje su po cenjenosti u rangu sa njima. Premda se ovde verovatno ne radi o nekakvim posebnim osobenostima ruskih vlasti, koliko o osobenostima specifičnog ruskog socijalnog sloja izraslog na bruto-nacionalnom proizvodu.

Odgovarajuće ruske sankcije prema prehrambenim proizvodima iz Evrope i Amerike, kao i zatvaranje nekoliko restorana iz lanca Mekdonalds zbog nehigijenskih uslova zaista su pogodili duboko u živac kvazinacionalnu kvaziinteligenciju. I to zaista, duboko je provalilo iz dubine podsvesti, probijajući tanane kulturne slojeve, rušeći i proždirući krhke lađice retkih altruističkih ideja i misli, gacajući po sluzi i mašući pipcima, ispuzalo na obalu.

Andrej Lošak: „Nedavno sam odbio da učestvujem u reklamnoj kampanji Mekdonaldsa. Kada su pitali za razlog, odgovorio sam, izvinite, vaša reputacija nije baš najbolja. A sada sedim, lajkujem statuse sa podrškom Mekdonaldsu i žalim. Trebalo je pristati – to je sada isto što i agitovati za slobodu zatvorenika sa Blatnog trga.“

Ksenija Anatoljevna Sobčak: „Zbog čega mi moramo da se odreknemo ostriga? Radi čega? Zbog čega su svi potencijalni potrošači ukusne, zdrave i, što je najvažnije, sveže zapadne hrane lišeni svog malog buržoaskog zadovoljstva?“

Vladimir Milov (političar): „Nemojte zaboravljati jednu jednostavnu priču: kada su vas, sovke [5], krajem 80-tih brisali sa lica zemlje (nažalost, kako se ispostavilo, još ne konačno, ali još nije veče), onda to nije radila suptilna inteligencija koja je bila zabrinuta pitanjima Staljinovih represija, upada u Čehoslovačku i Avganistan itd., nego su to radili sasvim obični ruski ljudi koji nisu imali dovoljno kobasica.“

Ovde imamo ujedno smeštenu i katarzu, i konfuzno negodovanje, i pretnju. Toliko ljudskih emocija, razmišljanja povodom hipotetičke mogućnosti ograničenja u potrošnji delikatesa.

ŽIVOTINJE KOJE SEBE ZOVU LNR

Ne, ja ne želim da skrenem pažnju čitalaca na ionako dobro poznate činjenice da razmatrane osobe imaju veoma visoko mišljenje o sebi i veoma uvažavaju svoje želje i prohteve. Ove izjave sam naveo samo radi stvaranja pozadine na kojoj će direktan govor njihovih staleških kolega biti istaknutiji.

Dakle, nailazite na nekog Jurija Feljštinskog: Ukrajina treba da uništi ruski “humanitarni konvoj”. Mislim na kompletnu kolonu, zajedno sa kamionima i automobilima u pratnji. To se mora ranije najaviti, javno i glasno. Za to mora da zna i ruska, i ukrajinska, i svetska javnost. Ali što je najvažnije, to treba da znaju vozači kamiona, lica koja prate konvoj i njihove porodice.

Kolona ruskih „kamaza” i jeste Putinovo vojno lukavstvo i nema nikakvog značaja šta se zaista nalazi u kontejnerima – oružje ili hrana za decu. „Bojte se Danajaca koji darove donose”. Njih se ne treba bojati, sa njima se treba boriti. Zato što to nije hranjenje gladnog, nego nasilno hranjenje zatvorenika koji štrajkuje glađu.

Sergej Parhomenko, bivši glavni urednik časopisa Oko sveta: „U principu, vidimo da ovaj karavan prati nekakva tuga i buđavost. Da, u njemu se prevozi nekakva so i nekakav šećer, pa i nekakav paprikaš. Da, prevozi. Možda se i preveze. Na kraju krajeva, to neće promeniti situaciju. Takođe, u principu se ne može reći da je ta humanitarna pomoć tamo toliko neophodna, da ljudi tamo umiru od gladi ili ne znam, od hladnoće, i da su im toliko potrebna ta ćebad. U tom smislu nema nikakve slične katastrofe… Ustvari, ako zaista želiš da pomogneš ljudima koji tamo žive, onda povuci svoje bandite. To se jednostavno može učiniti jednim telefonskim pozivom.“

I, radi potpunije slike – jedan ukrajinski bloger: „Čim ove poslednje životinje koje sebe zovu LNR budu ili proterane ili ubijene… nestaće svakog separatizma, svake protivurečnosti Kijevu… Oni su zauvek usvojili (i usvajaju) šta znači buntovati, šta znači podržavati bandite i istovremeno sa tim, šta je glad i smrt… Svaka njihova pretenzija koja odstupa od predsedničkog kursa, od Evrope i Bandere, u boljem slučaju će se doživljavati kao hir, a u gorem slučaju – kao bezumlje… Oni se sami po sebi čiste od sopstvenih iluzija, od svoje “sovkaste” prošlosti i sadašnjosti, a najbolje vaspitno sredstvo u takvim slučajevima predstavlja ovo što im se događa. I neka da Bog da nikakav konvoj do njih ne stigne – vaspitni proces ne treba prekidati”.

Zar to zaista ne izgleda – na fonu pitanja zbog čega oni treba da odustanu od ostriga, njihova neskrivena želja da pomore glađu, hladnoćom i nedostatkom lekova nekoliko stotina hiljada ljudi, da ih obore na kolena, ponize, nateraju da ljube čizme – koliko-toliko bogatije, nego sve to pojedinačno? Zbog čega sam ja sve ovo sakupljao? Da bih pokazao da su ti ljudi moralne nakaze? To ionako odavno svi znaju.

Naravno, ne zbog toga.

AMERIKANCI SU UVEK U PRAVU

Sve je to skupljeno da bih okončao jednu staru diskusiju između ruskog naroda i onih koji imaju drskosti da sebe nazivaju njegovom inteligencijom, zapadnjacima, evropejcima, cvetom i savešću nacije. Imam u vidu diskusiju o iskonskom ropstvu ruskog naroda. Upravo u toj diskusiji nalazi se ključ za poimanje razlika između nas i njih. I dozvolite da ovo tužno istraživanje završi naš stari poznanik – “spisatelj” D. Gluhovski: „Radi čega, pitam sam sebe, Rusi sa takvom spremnošću i radošću odustaju od slobode? Zbog čega se radovati tome što nam predsednik u vidu kažnjavanja neprijatelja, zabranjuje da jedemo? Zašto su tako željni borbe sa Zapadom, otkuda uopšte takva mržnja prema njemu, otkud takvo nepoverenje i takva želja za odmazdom? I zašto su radi te odmazde spremni da žrtvuju i slobodu da kažu šta im se prohte, i da slobodno putuju u inostranstvo, i banalnu hranu i malo-malo zvečeće sitnine u džepu?“

Ponovo on, samo malo ranije: „Patriote, to su oni koji predviđaju drugi hladni rat, koji žude da se raskvitaju sa Zapadom zbog poraza u prvom? To su oni koji se večno mere sa prokletom Amerikom u svemu: nacionalnim dostojanstvom, dužinom balističkih raketa, razmerom ratnih zločina? Oni koji uvek pitaju: ako Amerika može, zašto mi ne možemo? Pa jednostavno zbog toga što je Amerika osam puta ekonomski moćnija, zato što Amerika ima najmoćniju armiju na svetu, zbog toga što Amerika, bez obzira na sve svoje nepravedne ratove, ima podršku ogromnog bloka saveznika.“

Kao da Dimitrije unapred odgovara sebi na ranije postavljena pitanja: zbog čega mi mrzimo. Zbog čega želimo da se raskvitamo tako, da smo spremni radi toga i gladovati? Pa sam je odgovorio. Zbog nepravednih ratova. Zbog pljačke.

Upravo zbog toga!

SAMO SU JAKI GOSPODA

Moglo bi se reći – kakvih još može biti pitanja? Plašim se da niste pravilno shvatili Gluhovskog i sve ostale iz te iste kompanije. Za nas spisak američkih saveznika, moćna američka ekonomija, predstavljaju samo prepreke na putu ka cilju, predstavljaju razlog da budemo oprezni i preduzimljivi, ali nikako razlog da odustanemo od cilja. Za Dimitrija, sve gore pobrojano nije čak ni indulgencija. To je kao u najboljim obrascima protestantizma, znak izabranosti, samim tim i pravednosti. Sa jedinom razlikom što Dimitrije ne veruje ni u kakvog Boga, što znači da su u njegovom pogledu na svet izabranost i pravednost lišeni i najmanje senke svetosti. To je pravilno. SAD su uspešne, to znači da su u pravu. Oni su jaki – to znači da su gospoda.

Za sve te ljude SAD su iznad razmatranja. To nije projava skromnosti ili smirenja, to je ropsko ponašanje u najelementarnijem obliku. Oni jednostavno ne smeju ni da gledaju na gospodina. Nije njihov posao da odlučuju šta je delikates – jamon ili čizburger. To je gazdino – samim tim i sveto. To je prosto ushićenje pred jakim i bogatim. Ushićenje drhtavih stvorova pred onima koji imaju pravo nad njima. U tom istom smislu kao na staricu sa sekirom. [6]

Jedini način da se sa sebe zbaci oznaka „drhtavog stvorenja” jeste – pronaći sam tu slobodu od koje sunarodnici uporno odustaju – što znači priznati da nema istine osim sile, i prihvatiti tu novu veru, tu novu istinu. Postati njen apostol i krstiti u njoj Rusiju. Treba se otarasiti zastarelih predstava o pravednosti, istini, dobru i zlu i prihvatiti kao konačnu istinu, da istine nema, a da je pravednost – ono što dovodi do visokog potrošačkog nivoa.

U takvom sistemu vrednosti, ropstvo je potpuno prirodna stvar. Da bi se osećali slobodnim, moramo slobodno priznati sebi da smo robovi i bićemo slobodni. To je elementarna stvar.

I od tog trenutka Rusija se pretvara u iskonski grešnu zemlju, jer i ta zemlja i njen narod sve vreme tvore ono što „slobodna ličnost” ne može da prihvati. Rusi neprekidno žrtvuju svoju potrošnju, iz nejasnih razloga. Kako objasniti njihovu smelost i požrtvovanje u Velikom ratu? Za Rusa je tu sve jasno, zato što „od ove ljubavi nema veće, do da ko život svoj položi za bližnjega svoga“. Za one koji su prihvatili novu veru, izgubljena je mogućnost objašnjenja putem ljubavi, pa ispada da postaju neophodne takve stvari kao što su zagranični odredi [7] i ropski mentalitet „sovki”, „vatnika” [8] i prirodna ropska suština ruskog naroda. Rob ne može da objasni ponašanje koje je njemu nepoznato, osim pripisivanja shvaćenom objektu još goreg ropstva. U datom slučaju – ropstva bez parmezana.

Sva ta ushićenost tamošnjim parmezanima, jamonima i ajfonima sa uljuljkujućim zanimacijama – to je stanje koje je već opisao Vladimir Ilič Lenjin: „Rob, kome je ne samo tuđa težnja ka sopstvenoj slobodi, koji još i opravdava i ulepšava svoje ropstvo – takav rob izaziva legitiman osećaj negodovanja, prezir i odvratnost ka lakeju i nitkovu”.

UDOBNA EVROPSKA NIŠA

Ruski narod zaista je preživeo periode različitog ugnjetavanja. Tu spada i mongolski jaram. Bilo je i kreposnog prava. Bilo je poljskih, francuskih, nemačkih i švedskih pohoda. Rusi su bili i ugnjetavani i ugnjetitelji. Rusi su bili i zavojevani i zavojevači. Rusi su progonili narode i sami bili progonjeni. Međutim, pad sa visina vlasti, bogatstva i moći u prah, ropstvo i poniženje, predstavlja standardni siže za sve priče o mesijama i prorocima. Bilo sa Hristom, bilo sa Josifom Prekrasnim, bilo sa carevićem Sidartom.

Razlika je samo u tome kakve su pouke izvučene iz stečenog iskustva. Nikada istorija ne bi zapamtila ni Budu, ni Josifa, ni Hrista da su, ushodeći ka visinama veličine posle poniženja, počeli da se ponašaju kao gospoda koja nikada nije znala za taj pad, ne bi svojim primerom predavali čovečanstvu časove njegove humanosti, zajedništva. U tome se i sastoji smisao tih „padova” – u traženju Istine koja ne može biti otkrivena u dvorcima, u bogatstvu i pri vlasti.

Sa tačke gledišta mesijansko-proročkog sižea, ruski narod je ispravno postupio i prvi u svetu pokušao stvaranje besklasnog društva. Taj pokušaj nije bio uspešan u potpunosti, on je propao, ali za proročko-mesijanski siže propast nije kraj, nego prelazak na novi početak – još blistaviji nego pređašnji.

Fraza predstavnika SAD u UN o tome da „Rusija ne sme da zaboravi da ona nije pobednik, već poraženi u Hladnom ratu”, je otprilike isto kao i „ako ne vidim na rukama njegovim rane od klinova, i ne… metnem ruku svoju u rebra njegova, neću verovati…”.

Što se tiče „ruskih evropejaca”, već u toj samoj kovanici je sadržan odgovor na pitanje „a šta je sa njima?” Evropa je iz svoje i svetske istorije izvukla zaključke koji su dijametralno suprotni zaključcima ruske civilizacije – oni su odlučili da pođu putem iznošenja ropstva na outsourcing [9] – u Aziju, Afriku i Istočnu Evropu. Evropa je odlučila da pronađe udobnu nišu, ližući ono što je iznad nje i kompenzujući poniženje time što tera da nju ližu odozdo.

„MI IMAMO AJFON, SELJAČINE!”

Mi predstavljamo tragediju za „ruske evropejce”. Oni bi se rado tamo pristrojili – da ližu i podmeću, ali im ne dozvoljava narod koji ih je porodio, svojom upornošću i starozavetnom tvrdoglavošću. Narod koji ih je porodio kompromituje ih pred gazdama, smeta im da ližu i ne poštuje njihova dostignuća na potrošačkoj njivi, čime izaziva prema sebi napade optužujućeg besa i potoke objašnjavanja takvih „elementarnih stvari” kao što su: „Mi imamo ajfon, seljačine!”.

Posle svog briljantnog nastupa, „ruski evropejac” očekuje aplauze od publike koja je konačno počela da shvata – a dobija burno i dugo zaklanjanje lica dlanovima zbog stida. Mi se redovno stidimo zbog njih, a oni zbog nas, zbog toga što imamo različitu predstavu o tome čega treba da se stidimo. Mi smo za njih – prljavi rođaci sa sela sa sandalama u stajskom đubretu, a oni su za nas – izrodi koji se ponose kvalitetom ogrizaka koje su pojeli. Njihov idealan životni plan je mašta latiša [10] iz HVIII veka – upisati se u Nemce da bi im se dozvolilo da spavaju u gradu Rigi. U ovom slučaju, može u Amerikance ili neodređene evropejce. Ovde je najvažnija fraza „da bi im se dozvolilo”.

Naš plan je – promeniti svet u kome oni žele da se skrase. „Sav svet iz temelja se menja,… mi nismo ništa, bićemo sve!” [11] Zbog toga oni u nama osećaju i pretnju za sebe i za one „koji su im dozvolili”, pa zbog toga kevću gore od vezanog psa.

_____________________

Napomene prevodioca:

[1] Vij – lik iz slovenske mitologije koji ubija pogledom.

[1a] Radio Eho Moskve, antiruska i antiputinovska stanica, neka vrsta ruskog B92 (prim. prir.)

[2] Zapadenщina – izraz za zapadne regije Ukrajine.

[3] Vlastitelь dum – Izraz iz poznate Puškinove pesme K morю, gde on ovako naziva Bajrona i Napoleona. Taj izraz se od tada koristi za ljude koji su izvršili veliki uticaj na umove savremenika.

[4] Jamon i parmezan – poznati specijaleti, španska šunka i italijasni sir – delikates prehrambeni proizvodi.

[5] Sovok – naziv iz sovjetskog perioda za ideologizovane, duhovno neslobodne ljude, bez unutrašnje samostalnosti.

[6] Aluzija na scenu iz romana Zločin i kazna kada Raskoljnikov sa sekirom drhti pred staricom.

[7] Zagradítelьnыe otrя́dы – Odredi iz sovjetskih vremena koji su se razmeštali iz glavnih snaga radi sprečavanja dezerterstva sa bojnog polja, kao i zbog špijuna, diverzanata itd.

[8] Podrugljiv naziv za pseudopatriote.

[9] Outsourcing – predaja overena ugovorom određenih biznis procesa drugim kompanijama.

[10] Baltički narod.

[11] Stihovi iz Internacionale.

Izvor: Odnako, Fond Strateške Kulture