Tako to rade neokoni

Turski ministar za EU Omer Čelik izjavio je da je napad na noćni klub Reina u Istambulu izveden „ekstremno profesionalno“ i da ima sličnosti sa napadima na dvoranu Bataklan i redakciju satiričnog časopisa „Šarli Ebdo“. Ujedno, istakao je da je napadač očigledno trenirao na Bliskom istoku i da je napadač koristio razne metode kako bi izbegao sve moderne tehnike praćenja. Stiče se utisak da turski ministar zna puno više od onoga što je rekao i da on, u stvari, šalje poruku inspiratorima terorističkog napada. Poruka glasi: Turska sluti ko je u pozadini. Međutim, poruka se ne svodi na uočavanje sličnosti sa napadima u Parizu. Ona ima dublje značenje i ukazuje na vezu napada u Istambulu sa Francuskom.

Istambul nije odabran slučajno. Erdogan voli taj grad, bio je gradonačelnik Istambula od 1994. do 1998. godine. Ali, cilj napada je širi. Radi se o destabilizacija turske države i stvaranje haosa kako bi se lakše odvojio deo Turske nastanjen Kurdima i pripojio kurdskoj državi u nastajanju. Sagledavajući sve aspekte neuspelog puča, Erdogan je uvideo da u pozadini jesu bili Amerikanci, ali da su postojali i drugi izvođači radova. Ono što ga je posebno zabolelo bilo je saznanje da kod Amerikanaca ne samo da ne postoji namera da se Turskoj dozvoli kontrola pograničnog pojasa u Siriji, već da je i značajan deo Turske predviđen u sklopu buduće države Kurda. Bolno je bilo i saznanje da to nije samo američki interes, već da iza plana, takođe, stoje Francuzi i Izrael. Hitni dolazak državnog sekretara Kerija u Tursku bio je u funkciji gašenja vatre, ali Keri nije uspeo da obuzda Erdoganov bes.

Sva raspoloživa saznanja turske obaveštajne službe ukazuju da izvršioci ovog i nekih ranijih terorističkih napada jesu vojnici Islamske države, ali oni koje regrutuju Francuzi i njihovi štićenici, obaveštajci Alžira. Alžirska obaveštajna služba DRS, odnosno njen vanjski ogranak (DDSE) ponudili su se Francuzima da u njihovo ime vode deo operacija Islamske države. Francuzi su predlog prihvatili kako bi zaštitili svoje interese u raspodeli nalazišta nafte na severu Afrike. Zbog ovog faktora bilo je teško analizirati i shvatiti širu i tačnu sliku situacije u Iraku, Siriji i Libiji, jer se uvek pojavljivala nepoznata varijabla – francuski i alžirski operativci, i njihove veoma loše namere. SAD su donedavno otvoreno najavljivale potrebu stvaranja kurdske države, ali su prestale to da čine zbog oštrih protesta Turske. Turska je uočila da je na dnevnom redu velikih sila, dojučerašnjih turskih saveznica, stvaranje države Kurda. Francuska, ali i Izrael, pokazuju velike ambicije u pogledu kurdske države, a vide je kao koloniju u kojoj bi eksploatisali naftu iz veoma atraktivnih nalazišta. Interes Izraela je i da se kroz stvaranje Kurdistana izvrši pritisak na Iran, jer bi stvaranje kurdske države diglo na noge Kurde koji žive u Iranu. Njihova pobuna bi destabilizovala Iran, što Izrael željno očekuje.

Nakon koordinisanih terorističkih napada u Parizu u novembru 2015. godine, Fransoa Oland je u obraćanju Narodnoj skupštini i Senatu u Versaju istakao da je Francuska u ratu sa Islamskom državom i da će francuski nosač aviona Šarl de Gol krenuti ka obalama Sirije. Oland je najavio da će se francuski avioni pridružiti Amerikancima u Iraku i Rusima u Siriji u bombardovanju ID, ali to nije ispoštovao. Francuzi su se povukli, ali su uspeli da spreče zatvaranje više od 30 bankovnih računa u Iraku preko kojih ID obavlja transfer novca. Oland je dovukao nosač aviona na obale Sirije tražeći podršku specijalnih jedinica SAD kako bi ubrzao aktivnosti na stvaranju kurdske države. Sve što je postigao jeste uvlačenje Amerikanaca u direktan sukob sa ruskim snagama koje su tek počinjale kampanju u Siriji. Ovih dana iz SAD stižu izjave da se protiv ID bore jedino Kurdi. Šta to treba da znači? Da Rusi i Asadove snage u Siriji čine samo zločine? Nakon pada Alepa stižu i zloslutne najave američkih mas-medija da rat u Siriji još dugo neće biti okončan, jer su se snage ID povukle u Idlib i Der el Zur i na taj način kontrolišu istočni deo Sirije (koji treba pripasti kurdskoj državi) i imaju otvorenu vezu sa Mosulom. Šta znači izjava američkog general-potpukovnika Stivena Taunsenda, komandanta međunarodne vojne koalicije pod američkim vođstvom, da će Mosul biti zauzet za dve godine? Ništa drugo nego da će se sukob u Iraku i Siriji nastaviti i da će SAD Mosul koristiti kao bazu i punkt za isporuku PVO sistema u vidu ručnih lansera Islamskoj državi (po Amerikancima umerenoj opoziciji). To bi moglo dovesti do obaranje ruskih aviona i ispostavljanje zahteva za podelu Sirije, čiji jedan deo bi pripao navodnoj opoziciji i Kurdima. Kad Erdogan diskretno ukazuje na SAD kao inspiratore za masakre, on nije daleko od istine, ali su izvođači radova često tajne službe zemalja Magreba ili direktno Francuzi.

Mora se priznati da su Francuzi do sada ostali neprimetni i na Balkanu, pletući mrežu Islamske države, odnosno paradžemata i Muslimanskog bratstva. Francuzi arapskog porekla, sada operativci na severu Afrike, koordinišu sa migrantima i paradžematima u BiH, na Kosovu i u Raškoj oblasti. Podstičući na Bliskom istoku etničke sukobe i pomerajući ih prema ciljanim teritorijama, kao što su ih pomerali u bivšoj SFRJ sa zapada na istočne delove zemlje, Francuzi žele stvoriti kurdsku državu, u kojoj bi bili i suniti i šiiti. Ponašanje zvanične Francuske može biti predmet višedimenzionalnih analiza u bezbednosnom sektoru, što bi predsednika Olanda i premijera Manuela Valsa, a naročito nekoezistentnog ministra spoljnih poslova Žan Mark Eroa dovelo u nezavidan položaj. Naime, za vreme napada u Parizu sve komunikacije bile su u prekidu. Službe bezbednosti našle su se u vakumu. Tu činjenicu mediji ne eksploatišu, čak i ne spominju. To je mogao uraditi samo neko iznutra. Ko i zašto? U ime čijih interesa su francuske službe bezbednosti mogle ubijati vlastite građane?

Uostalom, šta rade francuski operativci i specijalni timovi na severu Afrike? Skoro neopaženo su protekle dosadašnje operacije naftnih korporacija uz pomoć Francuske. Koristeći alžirsku tajnu službu Francuzi su ubacivali svoje teroriste, odnosno odrede Al Kaide koji su zauzimali naftna polja čak i u Alžiru. Naravno, sve se odvijalo uz znanje SAD i Britanaca jer su u pitanju interesi njihovih korporacija. Eskalacija sukoba u zemljama Magreba je posledica francuskih operacija. Konsolidovane su grupe Boko Harama koje će nastaviti operacije od Burkine Faso duž cele zapadne obale Afrike. Boko Haram će sada pod zastavom Al Kaide iz Malija upadati u Alžir, Mauritaniju, Zapadnu Saharu, u Niger i Čad.

Za to vreme oči sveta su bile na zbivanjima u Iraku, Siriji, Turskoj i Balkanu. U svetlu interesa velikih naftnih magnata treba posmatrati terorističke napade u Iraku, Turskoj, a moguće da ni Damask neće biti pošteđen. Operacije koje preuzimaju tajne službe Alžira i Maroka zajedno sa korporativnim specijalistima, i dalje za račun i uz podršku neokona, nastaviće da rade na fragmentaciji Turske, Sirije, Egipta. Nemaju nameru da poštede ni Balkan ni EU kako bi skrenuli pažnju i sakrili svoje namere i prave ciljeve. Ako se analiziraju napadi po severnoj Africi uviđamo da su nedugo nakon njih usledili napadi u EU. Napadi u EU mogu se povezati sa alžirskom tajnom službom. Moćnici iz naftnih korporacija veoma brzo preusmere pažnju javnosti na Baltik, Ukrajinu, zemlje na padinama Kavkaza. Alžirski DRS je od korporacija zadužen za organizovanje kampova Boko Harama u Maliju, odnosno Al Kaide, kojoj se Boko Haram zakleo na vernost. Obuka obuhvata naoružavanje i trening sa eksplozivom, ubijanje i formiranje snajperskih jedinica. Ubijanje na najmonstruozniji način vežba se na zarobljenim seljanima.

Britanske službe bezbednosti vodile su istrage o zbivanjima na severu Afrike, ali samo da bi imale širu sliku. Tako su otkrili da su džihadisti vođeni alžirskom tajnom službom po tuniskim ljetovalištima ubili preko 70 ljudi. Rezultate istraga nisu obelodanili. Kompanija Šel je važnija od britanske javnosti. Postoje i interesi drugih. Tako je brigu o jačanju Al Kaide u cilju destabilizacije Malija i Zapadne Sahare vodio Sidni Blumental, pomoćnik Hilari Klinton kao državnog sekretara, i to u vreme dok su operacije u Libiji, Iraku i Siriji bile poodmakle. Hilari je Alžiru obećala ostvarenje teritorijalnih pretenzija u Zapadnoj Sahari. Francuska vlada, ali i britanska, prikrile su i uticale da mediji ignorišu na hiljade civilnih žrtava u zemljama Magreba i zemljama u susedstvu Malija. Vlade navedenih zemalja sve podatke kriju na osnovu oznake tajnosti dokumenata iz istraga i pravdaju to zaštitom nacionalne bezbednosti.

Državni sekretar Džim Keri je izjavio da će Rusiju koštati pobeda u Siriji i da će gubiti avione i vojnike, kako u Ukrajini tako i u Siriji. Da li se tog sumornog predviđanja koje je u osnovi zlonamerna pretnja treba setiti nakon pada Tupoljeva sa vojnim orkestrom Aleksandrov? Treba li istraga da ima u vidu da je u blizini pada aviona bio francuski brod za elektronsko ratovanje i da su Francuzi poznati kao revnosni izvršioci prljavih operacija po američkom nalogu.

ANTIRUSKE AKTIVNOSTI

Neokoni već pripremaju teren za Trampa. Naime, da bi sprečio zaustavljanje procesa globalizacije, Obama nastoji da održi stereotipe. U toj funkciji je stvaranje centra za borbu protiv strane propagande i dezinformacija. Ta ideja će dugoročno uništiti društveno odgovorne novinare i uopšte slobodu medija i njihovu glavnu funkciju – korektivnog faktora, odnosno glasa savesti u društvu. Uticaj onih drugih, mejnstrim medija koji su u funkciji hibridnog rata, pokazao je određene nedostatke te nisu uspeli ostvariti orveolske namere neokona. Između ostalog, razlog je što su puni unutrašnjih blokovskih podela i sukoba. Rezultat izbora u SAD, razvoj situacije u Siriji, političko balansiranje Turske, situacija u EU, očajnički stavovi i potezi NATO – uticali su na Obamu da osnuje centar za borbu protiv strane propagande. Centar je osnovan po uzoru na Gebelsove principe jer se mejnstrim mediji nisu pokazali svemoćnim. Nisu uspeli u borbi protiv RT i Sputnika.

Do sada su mejnstrim mediji promovisali cinične stavove i sramne odluke SAD i njenih saveznika kao što su zemlje Zaliva. Medijske prevare su razotkrivene, sva prljava podmetanja i lažni snimci iz ratnih područja su razobličeni. Naravno da mediji pod kapom SAD nisu opisivali niti emitovali snimke užasa koje su počinili bombarderi SAD i njenih saveznika u Libiji, Iraku, Siriji. Čuvena Sirijska opservatorija za ljudska prava iz kuće u predgrađu Londona predstavljena je kao bolje obaveštena od ruske i Asadove tajne službe koje su na terenu. Opservatorija bi redovno emitovala vesti da su u istočnom Alepu bombardovane škole i bolnice, a mejnstrim mediji su to cinično potkrepili lažnim snimcima, režiranim ili već eksploatisanim. Niko od njih nije objavio da je Damask dozvolio da internet ostane u Alepu, i u istočnom delu, naravno. Da su Damask i Moskva imali šta da sakriju, sve komunikacije u Alepu bile bi prekinute. Zapadnoj propagandi internet nije pomogao, kao ni stotine miliona dolara uloženih u lažiranje snimaka i poruka rasplakane dece da Rusi tokom danonoćnog bombardovanja ubijaju civile. Dokazano je da je u to vreme ruska avijacija bila prizemljena i da je jedino što su Rusi uništavali bile terorističke jedinice. Portparoli Bijele kuće mucali su nakon postavljenih pitanja novinara RT o snimcima iz Alepa koji su se pokazali kao lažni. Zato senka od čeveka i predsednika, Barak Obama, donosi odluku o formiranju pro-gebelovskog centra. To je uradio na nagovor neokona, kao što i niz zakona i odluka donosi po njihovom nalogu kako bi što više otežao situaciju dolazećem Trampu. Neokoni već sada analiziraju buduće poteze Trampa i njegovih ljudi i nastoje ih diskreditovati kao Putinove ljudi pre nego i zvanično stupe na dužnost.

S druge strane, bombardovanje Libije i Iraka i sve što su radili u Siriji, prikazuje se kao pomoć umjerenoj opoziciji i demokratizaciju društva, a nije razlog nafta, buduća eksploatacija zaposednutih naftnih polja, i izvoz nafte zemalja Zaliva. Mejnstrim mediji prenose zaključke čelnike zemalja EU da su ruski mediji opasniji od Islamske države. Svakodnevno ubijanje civila u Jemenu je ravno genocidu, ali Saudijci se ne optužuju za to. UN, odnosno potkupljeni Ban Ki-Mun osuđuje rusko bombardovanje u Siriji, i on bi da pokrene istragu protiv Rusije zbog navodnih ratnih zločina. Ne spominje da su na samom početku ruske kampanje pronađene masovne grobnice Jazida, koji su istrebljeni, da su ovih dana otkrivene masovne grobnice u istočnom Alepu. Pustinja još krije hiljade žena i dece, većinom šiita i Jazida kao i nepokornih sunita koji su podržali svoju legitimnu vladu. Šta je sa čuvenom američkom kampanjom na Mosul? U Mosulu je očita humanitarna katastrofa. Na hiljade civila je na njivama van Mosula. Niko ne zahteva humanitarne konvoje, a gospođa Samanta Pauer je poslovično tiha u vezi bilo kakvih pitanja u vezi Mosula.

Osuda nema. Postoji samo cinizam. Recimo, nakon nedavnog bombardovanja u Jemenu što su počinili saudijski bombarderi, Kraljevska kuća je nakon umešanosti u finansiranje Fondacije Klinton, finansiranja Islamske države, naoružavanja i slanja instruktora u Siriju, poučena cinizmom od svojih američkih mentora, uplatila 5 miliona dolara pomoći Damasku, što su preneli svi zapadni mejnstrim mediji. Tek toliko da se odvuče pažnja od zločina Rijada u Alepu i Jemenu. A tu je i želja da se pređe na stranu pobednika, jer bez odobrenja Rusije, Turske i Damaska, Zalivske zemlje neće moći izvesti ni kap nafte. Ključ je Alepo. Zbog važnosti Alepa u projekciji budućeg naftovoda, Rijad je pristao da podrži Putinov zahtev za kontrolom dnevne proizvodnje nafte i pokazao želju za uvozom ruskog naoružanja, iznenada otkrivši njegov kvalitet. Rijad otopljava odnose sa Moskvom jer je Kraljevska kuća postala svesna posledica svojih postupaka. Gube igru na globalnom nivou, imaju breme ratnih zločina u Jemenu, na udaru su Huta. Po ugledu na Erdogana koji je nakon neuspelog puča shvatio da mu je Rusija pomogla, i da ga jedino Rusija neće izdati, i da mu samo ona može pomoći oko cena nafte, terorista i Kurda.

Jedna od omiljenih tema neokona u mejnstrim medijima je pitanje uređenja postkonfliktne Sirije, kojoj unajmljeni think-tankovi ne predviđaju sjajnu budućnost kao što ne vide ni skorašnji kraj rata u regiji. Kad je reč o EU, mnogi analitičari su saglasni da EU ide ka raspadu. Što se tiče CIA, odnosno globalista i neokona koji utiču na tu službu, uviđa se da neokoni žele prvo da fragmentiraju EU prema oprobanom receptu (haos, štrajkovi, sukobi, terorizam, migranti) da bi zatim EU sastavili po novim pravilima – nametanjem jedne vlade, da bi tako jedinstvena ušla u punu transatlansku vezu, tj. savez sa SAD. Ali, u tom kontekstu stvari su se do sada odvijale prilično trapavo. EU je najpre bilo onemogućeno da samostalno deluje čak i u vrlo kritičnim situacijama. U toj situaciji Rotšildi su tražili da se održi Bregzit. Želeli su da se Britanija izuzme od budućeg scenarija koji je pripremljen za EU (fragmentacija pa defragmentacija) što je trebalo da usledi nakon haosa i rešenja pitanja migranata (i uopšte islama) a sve zbog daljeg udaljavanja Rusije od EU. Cilj globalista u Senatu i CIA je ipak stvaranje Atlanske unije (SAD – EU) i na kraju realizacija doktrine neokona – globalna vlada. To je trebalo odigrati na osnovu globalnog trgovinskog i investicionog sporazuma (TTIP). Ta opcija biće prisutna i dalje i nudiće se razjedinjenoj, i zbog migrantskog faktora oslabljenoj EU, ali pod drugim nazivom. Ostalo je nejasno zašto je Obama podržao Bregzit jer su on i čelni ljudi u CIA kao i dobar deo senatora i kongresmena, pristalice nadnacionalne, jedne svetske vlade. Ako Tramp to prepozna, a što će se manifestovati u vidu globalnih inicijativa, koje u osnovi kreiraju korporacije, i pokuša da deluje u smislu da to spreči, on može biti izložen raznim neprijatnostima, poput nameštenih afera. Neokoni republikanaca i demokrata bi se i pored različitosti mogli ujediniti jer je korporacijama haos u svetu i dalje prioritet. Pri tome će objašnjavati da najveće opasnosti američkoj naciji dopiru od Rusije i Kine.

Izvor: Fond Strateške Kulture