Tebi Vuče, tvojoj reči i nedelu

Kome ovih dana posvetiti reči jeda i bolnih sećanja na NATO bombardovanje Srbije, koje se desilo pre 16 godina, ako ne njihovom trenutno glavnom zlikovcu i promoteru, zveri koja ima samo formu čoveka, koji ujedno predstavlja poeziju zla, esenciju i oličenje sve nesreće moderne srpske istorije.

Da, pogodili ste! Pišem posvetu reči i delu Vuka Draškovića!

Vuče, odmah na početku da raščistimo: ja, za razliku od tebe, nisam pripadnik nijedne političke stranke, i pripadam samo onima kojima je jedina politička opcija Srbija, a to sve trenutne političke opcije na domaćoj političkoj sceni isključuje iz mog stanovišta!

Znam da stil kojim pišem ovaj tekst, predstavlja neprimeren i najteži jezik koji sam ikada sebi dozvolio da koristim i kojim sam se ikada ikome i ičemu u svom životu obratio, ali u isto vreme sam svestan i znam i da je to jedini rečnik koji je dostojan lika i dela našeg dragog Vuka!

Taj jezik koji danas koristim nije moja sramota, već njegova, a u isto vreme je i moja obaveza prema mnogobrojnim žrtvama ovog, jednog od nesumnjivo glavnih tvoraca političkog i društvenog bespuća moderne Srbije! Taj moj današnji jezik je direktan, bez očekivanih, svima dobro poznatih književnih formi i jezičkostilskih figura kojima je bogat srpski jezik, koji u toj svojoj „igri sopstvenih reči“ podleže odavno uspostavljenim vekovnim pravilima! Ja danas ta pravila i bogatsvo srpskog jezika, samo za potrebe ovog teksta, zaboravljam i neću ih koristiti! Bilo bi idealno kada ne bih ni koristio srpski jezik za ovaj tekst, da slučajno ne bih, nenamerno, sopstveni maternji jezik unizio baveći se ovakvim likom i delom!

Kako sam sebi dozvolio da sam toliko ličan, kad se lično i ne poznajemo?

Pre svega, zato što ja nisam dvoličan! I zato Vuče, zato što sam ti nekada lično verovao! Zato, što si me izdao, kao i milione drugih! Zato, međedu jedan, što ti ni lisica ravna nije, kolika si ovca, kukavica i hijena! Zato što si naneo neviđeno zla, kako mojoj generaciji, tako i desetku generacija pre i posle moje! I što je najgore, ti to i dalje činiš! Svaka ti je, moj Vuče, ko u nesoja, odavno i potpuno pogrešna!

Nije lako, Vuče moj, u par reči objasniti, kako je između mene i tebe sve tako lično postalo, jer trebalo je za to delo mnogo tvojih godina nedela!

Zato zapamti – ovo nije samo moj lični obračun s tobom Vuče! Ovo je moj obračun sa zadnjim simbolom i nosiocem jednog zlog vremena u Srbiji!

U ime svih onih trajno žrtvovanih i onespokojenih generacija hoću da ti napišem ovo javno pismo, jedno, i da ti bude dosta, što i nije lako uraditi bilo kome, pogotovu tebi koji si tako često i tako lako znao da se latiš pera, i to isto onako lako kao što si znao i da olako izgovoriš svašta! A na rečima si bio jak, kao na svojim delima! A na delima si bio nikakav! Takve su ti i reči, i pisane i izgovorene! Ali su ti zato nedela postala naše teško i nezaobilazno nasleđe i breme!

Ovo moje obraćanje shvati i kao moj svečani ispraćaj tebe, dragi Vuče! Gde te ispraćam, pitaš se?! Pa tamo gde svi „politički leševi“ ovoga sveta i završavaju Vuče, tamo gde se (ne)svečano ispraćaju: na smetlište istorije – svakako ne na „političko i istorijsko groblje“ jer takva groblja su ipak samo za ljude i neljude! A ti, dragi Vuče, na žalost, ne spadaš ni u jednu od te dve kategorije! Zato, zbogom dragi Vuče!

Evo, i zašto ti to kažem Vuče!

Iako si ti pisanjem silnih knjiga (koje, doduše, po skoro jedinstvenom mišljenju svih književnih kritičara ne predstavljaju ama baš ništa vredno u književnosti Srbije, čak ni vredno ikakve kritike) već odavno obezbedio trajni i večni nezaborav književnog neba Srbije, ne treba tek tako olako preći preko toga! Ali ne treba biti naivan i zaboraviti kakav je efekat imalo to tvoje pisanje na sudbinu Srbije!

Sećam se glasila tvoje stranke, tvog lista „Srpska reč“. Svaki broj sam imao i još ga i skupljao!

Sećam se tvoje knjige „Odgovori“! Nisam se pitao tada ko te je to i šta pitao da bi ti imao toliko potrebe da odgovoriš!

Sećam se, da si kao komunista i šef kabineta Mike Špiljka, kao mlad i sposoban komunista, jedini ti mogao biti nekažnjeno toliki vatreni nacionalista i govoriti nekažnjeno baš svašta!

Sećam se kako si se baš ti prvi setio da u modernu politiku uvedeš staru antisrpsku konstrukciju „Velike Srbije“ i njenih antisrpskih interesa i granica na liniji Karlobag Ogulin Virovitica! Ostavio si to kao svoj trajni doprinos političkom bespuću Srbije i to zajedno sa kumom Šešeljem!

Sećam se, kako si, 9. marta 1991. godine, sa terase Narodnog pozorišta u Beogradu, pozivao vatreno na „Juriš, juriš, juriš“ i to na policiju svoje zemlje! Ti si pozivao na srpsko-srpski obračun!

Sećam se, kako sam se tada nagutao suzavca, i kako sam jedva uspeo da se sklonim iz tog haosa, koji si ti izveo i planirao sa budućim pripadnicima tvoje stranačke vojske – Srpske garde! Dok smo mi, obični građani Srbije koji smo se našli između te „od tebe stvorene“ dve strane, policije i tvojih „jurišnika“, bekstvom sa Trga Republike pokušavali da spasemo glavu, tvoji „jurišnici“ su već bili za taj haos spremni, i trčali su kroz nas u pravcu policije, opremljeni kamenjem i gvozdenim palicama! Sećam se, kako sam iz tog haosa jedva izvukao koleginicu sa kojom sam bio na tom skupu!

Sećam se, kako sam tog dana, dok sam silazio niz Balkansku ulicu, naleteo na grupu mladića (tvojih simpatizera!) koja se okupila oko Milana Vitezovića, nespornog intelektualca (za razliku od tebe!) i vređala ga i šikanirala! Prišao sam, zagrlio Vitezovića, povukao ga da ide za mnom polutrčeći, i govorio mu najteže reči, kako ne bih bio sumnjiv „tvojima“, i kako bi nadjačao te tvoje „heroje“ koji su želeli da se obračunaju sa njim! Gadio sam ih se! Još se sećam: Vitezović je na sve to samo rekao: „Nažalost, ne voli Srbiju niko, ko ovo danas radi: ni Vuk ni Milošević“.

Sećam se, kako si sa ponosom govorio o svojoj Srpskoj gardi, jedinoj pravoj paravojnoj formaciji u Srbiji, u čijem osnivanju i finansiranju su učestvovali sve sami ondašnji doajeni kriminala! Da, dragi Vuče, to su bili tvoji Giška, Beli, Lainović-Dugi i Opačić! Ti si se prvi toga setio u Srbiji: setio se da od ovih vrhunskih kontroverznih „patriota“ i kriminalaca (a možda i loših debeovaca) praviš heroje nacije! Ti si jedini tada insistirao na tvojoj odanoj „partijskoj“ vojsci, i da samo tebi lojalan tvoj „Glavni Štab“ upravlja direktno tvojim jedinicama Srpske garde (iako je to bilo protivzakonito, jer je legalno bilo samo skupljati dobrovoljce i odmah ih upućivati u regularne vojne jedinice, ili vojne jedinice pobunjenih Srba).

Sećam se kako si, kad ti je propao taj pokušaj svrgavanja Miloševića, krenuo sa svojom Srpskom gardom na Krajiško ratište, da pokažeš na licu mesta kako se bori za srpstvo i tvoje srpske granice, praveći potpuni haos! Naime, u Krajini nisi dao da se lične TVOJE paravojne jedinice stave pod komandu lokalnih organa vlasti ondašnje i tamošnje Srpske zajednice, ni pod komandu Jugoslovenske armije koja je tada još uvek se trudila da sprečava sukob i razdvaja Srbe i Hrvate! I tako je tvoja Srpska garda samoinicijativno krenula jedne noći na „oslobađa “ Gospić (samo ti znaš od koga i čega!), koji u tom trenutku nije ni bio u sastavu Krajine, gde su ti izginuli silni dobrovoljci, sve sami mladići, uključujući i tvog komandanta Gišku!

Sećam se, odmah si optužio „Miloševića i jugoslovensku armiju“, i rekao kako su „komunisti“ (tvoji, jer ti si bio komunista i ostao to i danas!) pobili tvoje ljude! Krio si istinu da su ih pobile hrvatske paravojne jedinice, skoro „pobratimske“ ogranizacije, tvoje Garde! Da, dragi Vuče, uvek si pravio „srpsko-srpske“ podele, i samo te je vlast zanimala! Sećam se da ti Srpska Garda, posle tog događaja, odjednom više nije bila važna, i da ti je ceo „Glavni štab“, na čelu sa Lainovićem (preuzeo komandu posle pogibije Giške) dao ostavku, javno saopštavajući da su krenuli u borbu za Srbiju, i da su u tu borbu krenuli „prethodno skidajući zvezdu sa kape, ali da nisu uspeli da skinu tvoju zvezdu Danicu i tebe“!

Sećam se, kako si na završnoj konvenciji SPO-a, u sali Doma Omladine, pred tvoje učešće na prvim predsedničkim izborima na kojima si trebao biti protivkandidat Miloševiću, ti izašao u „oficirskim čizmama“ nekadašnje kraljeve garde, obučen kao „udbaš“! Sećam se, kako si podigao ruke, smirio ovacije, kleknuo na podijum i rekao „kako se moliš Bogu da ti da snage da posle loze Nemanjića, Karađorđevića i Obrenovića, ti budeš taj koji će piti iz te čaše vlasti, čaše meda i žuči“! Te tvoje reči su zaljuljale moju dotadašnju mladalačku euforiju i aktivirale, po prvi put, sumnju u tvoj cilj krajnji i tvoj karakter! A onda si, u okviru promocije svoje politike na državnoj televiziji, pričao o Vidovdanu, o svojim sećanjima iz detinjstva povodom proslave tog praznika, o postu vidovdanskom, o simbolici hercegovačke i crnogorske kape, o ovcama, čobaninu i klanju!

E Vuče, što li si nam to tada pričao! Čemu li si nas to tada učio! Ne sećam se da si nam pominjao NATO pakt i obavezno učlanjenje u njega! Zato sam, ipak, pored svega, dao zadnje pare od studentskog kredita, za autobus do kuće, da zajedno sa sestrom, glasamo za tebe!

Zbog svega toga, tebi je trebalo da se davno sudi i presudi! Ali, ako ništa drugo, presudila ti je Srbija, presudio ti je njen narod, a od takvog suda, goreg nema! Na narodne presude niko nema pravo žalbe, jer njegove presude su večne i konačne! Tom presudom naroda Srbije, ti si zauvek izbrisan sa političke scene Srbije! Tvoj „politički leš“, na današnjoj političkoj i javnoj sceni Srbije, nasilno održavaju i čuvaju samo tvoji pravi tvorci i gazde: Amerikanci i NATO! Ti misliš da te drže što im trebaš, a ne znaš da te drže za primer svim ostalima, šta sve oni mogu da naprave od jednog (ne)čoveka!

Slutiš i ti Vuče, da tvoja olinjala njuška i tvoje zubalo bez zuba ne igraju više nikakvu ulogu u Velikom Evropskom Cirkusu koji gostuje na političkoj javnoj sceni Srbije, a već više od deceniju i po, pod pokroviteljstvom Amerike i NATO-a, nastupa na svakim našim izborima! Ko će u tom „našem a njihovom“ cirkusu da gleda takvu „zver“, kao što si ti, dragi moj Vuče, ko će da gleda „zver“ koja među gledaocima (glasačima), više ne izaziva ni strah, ni smeh, već samo suze, podsmeh i sažaljenje?! A zbog sažaljenja i podsmeha se ni u jedan cirkus ne ide i karta ne plaća! Čak ni malu decu to ne zanima!

Ti takav, počeo si da praviš svojim gazdama i „političke“ gubitke, dragi Vuče, i zato si i iz njega odlučen! Sklonjen si Vuče, u jedan te isti „NATO“ kavez, zajedno sa svima onima što više ne predstavljaju nikakvu političku težinu i atrakciju u Srbiji: teškim, pozmašanim, i lepim ženama, liderima plaćeničkih nevladinih organizacija! U tom kavezu danas vlada mir pobednika, u tom kavezu se danas dobija najbolja hrana, a za nju se više ne morate ni boriti, ni plaćati kao što ste je nekada plaćali: čistim zlom koje Srbiji nanosite! Smatra se, da ste već sve najvažnije završili, i da sada možete u zasluženoj penziji da uživate! Mada, što se tebe tiče, tebi je i ona tvoja jedna takva žena bila sasvim dovoljna! Ali eto, jedino se tvoja sudbina u tome malo sa tobom poigrala, pa ih umesto jedne, danas imaš tušta i tma! Dragi Vuče, ironija je životna da sa tolikim ženama, baš onakvim kakve i zaslužuješ, podsećaš na lošeg praktikanta muslimanske veroispovesti, kojima si svojevremeno, u našoj Srbiji, pretio odsecanjem ruku! Sram te bilo!

Ali izgleda da ipak, i pored svega, nije još uvek sve gotovo u Srbiji! Priča se, da u Srbiji danas, ti još uvek nečemu služiš Vuče! Služiš, kažu, kao jedini pravi otvoreni promoter NATO pakta u Srbiji! Postao si, eto, pod stare dane, i simbol novog zla u Srbiji, zla koje preti mnogim mladima Srbije, zavisnicima poput tebe, zavisnicima od tog „veštačkog snoviđenja“ zvanog i „NATO san na javi“!

Kako je došlo do toga, da postaneš ono najgore što je srpski narod dao u XX veku, Vuče?

Kažu da je karakter čoveka njegova sudbina, ali u tvom slučaju Vuče, to ne važi, jer je nešto sasvim drugo kod tebe u pitanju: kod tebe je potpuno odsustvo bilo kakvog karaktera ona čudesna tajna tvoje sudbine i tvog veličanstvenog uspeha! Tvog uspeha da budeš, kao da nikada ni postojao nisi: jedno veliko niko i ništa!

Eto i mog odgovora kako si ti uspeo, da za samo jednog života, budeš glavni tvorac i graditelj svega onoga što je bilo najgore u našim životima!

Na kraju, treba biti iskren i reći da nije baš sve ovo silno zlo koje si nam ti učinio bilo samo zasluga tvoje pameti i tvojih (ne)dela Vuče: ipak nije sve to samo tvoja zasluga i tvoja sposobnost, jer ipak se mora priznati: imao si, u svom tom beščašću i dosta sreće!

Neka su ti srećne rane, NATO junače! Hiljadili im se dabogda, takvi kao ti!

Izvor: Srbski FBReporter

Komentari

13 Komentara na Tebi Vuče, tvojoj reči i nedelu