Tramp protiv neprijatelja – borba za Ameriku

Posle svega dve sedmice na funkciji, Donald Tramp je zapanjio svet svojom kampanjom „šoka i trepeta“ (aluzija na naziv operacije američkog napada na Irak 2003) da ispuni obećanja koja je dao kad je bio samo predsednički kandidat. Sama činjenica da jedan političar radi ono što je rekao da će da uradi je izgleda nervno rastrojila njegove protivnike. Nešto što neki u američkim medijima nazivaju „Sindrom rastrojenosti zbog Trampa“ već dostiže kritične razmere.

Povlačenje iz Transpacifičkog partnerstva, naredba o zidanju zida na granici sa Meksikom, naredba o istrazi o glasačkim malverzacijama (koja će, ako bude pravilno sprovedena, skoro sigurno razotkriti masovno nezakonito glasanje lica koja nemaju američko državljanstvo a koja u SAD žive legalno ili nelegalno, s obzirom da dokaz državljanstva nije potreban (!) pri registrovanju za glasanje), insistiranje da želi da se dobro slaže sa „ubicom“ Vladimirom Putinom, i skraćivanje razgovora sa australijskim premijerom zbog idiotskog obećanja Baraka Obame da će prihvatiti muslimanske izbeglice koje naši drugari sa kontinenta „dole ispod“ sami ne žele da prihvate – sve to je razbesnelo dežurne bundžije.

Ali je pravu objavu rata izazvalo njegovo naređenje da uvede ograničenja na ulazak u zemlju ljudi iz sedam većinski muslimanskih zemalja koje je Obama označio kao problematična mesta a da niko od naprednih nadzornika „tolerancije“ i „islamofobije“ nije ni pisnuo. Kako je primetio Srđa Trifković, Trampova naredba predstavlja prvi korak u uvođenju ideološkog testa u cilju sprečavanja ideologa džihada da uđu u Sjedinjene Države (vidi “The Real ‘Muslim Ban’” i moj članak “If He Doesn’t Like Trump’s Exclusion of All Muslims, Obama Must Exclude Advocates of Sharia and Caliphate”).

Ako Tramp uspe da ovu naredbu sprovede u delo, to će mu obezbediti poziciju s koje će moći da pregazi svoje neprijatelje u obe političke partije – i oni to znaju. Zato je njihova reakcija toliko histerična i cinična. Mejnstrim mediji, neumorni neprijatelji Trampa i američkog naroda, retko pominju da je spisak zemalja zapravo Obamin. (Iskreno, to je loš spisak. Na njemu se nalazi Iran – a koliko su terorističkih napada u SAD ili Evropi izveli Iranci, ili bilo koji šiiti? A pogledajte ko nije na njemu: Saudijci (11. septembar), Pakistanci (teroristički napad u San Bernardinu), Palestinci (teroristički napad u Fort Hudu), Avganistanci (napad u Orlandu). I, kad smo već kod toga, gde su na spisku Federacija Bosne i Hercegovine ili kriminalna pseudo-država „Kosovo“?) Ipak, treba od nekud početi, a naredba se može podesiti u nekom narednom vremenu.

To jest, ako uopšte bude bilo prilike da se sprovede. Jer, postupajući na bestidno politički način, sudija federalnog okružnog suda u državi Vašington je zaustavio naredbu, što je Deveti područni sud (gde je upućena žalba Bele kuće), koji je i najgori u zemlji, upravo 9. februara i potvrdio. (Kao što se obično kaže u Vrhovnom sudu SAD: „Ovaj slučaj dolazi kao žalba na presudu Devetog područnog. A dodatni razlozi za poništenje presude uključuju…“) Tramp bi mogao da traži da se ceo Područni sud izjasni (što bi, opet, bio uzaludan pokušaj) ili da se žali Vrhovnom sudu SAD. Pod uslovom da Vrhovni sud uopšte i prihvati da razmotri žalbu, što uopšte nije izvesno, najverovatnije će se podeliti na 4 prema 4 (u najboljem slučaju, s obzirom da mesto devetog sudije još uvek nije popunjeno). Štaviše, što neki pretpostavljaju da može da se desi, pseudo-konzervativni sudija Vrhovnog suda Entoni Kenedi – onaj isti koji je odobrio istopolne brakove – bi mogao da stane na stranu sveta koji teroriste dočekuje širom otvorenih ruku, u kom slučaju bi Tramp izgubio 5 prema 3. U oba slučaja, to bi značilo ukidanje Trampove naredbe. On ima opciju da naredbu povuče i zatim je ponovo izda u modifikovanom obliku otpornijem na sudsko poništavanje, ali bi ipak ostala jasna poruka: odluka o tome ko može biti bezbedno pušten da uđe u SAD više neće biti u rukama legalno izabranog predsednika, koga Ustav i federalni zakoni ovlašćuju da donosi takve odluke, već u rukama neizabranih sudija, shodno njihovim ličnim afinitetima. Ovo je sušta suprotnost principu vladavine prava.

Rano kresanje Trampovih krila radi sprečavanja njegove namere da našu zemlju zaštiti od opasnih uljeza predstavljalo bi samo jedan element opasnosti koja mu preti. Još opasnije je nastojanje da se faktički organizuje „obojena revolucija“ na ulicama, kao repriza već oprobanog recepta iz drugih zemalja: Filipina, Srbije, Gruzije, Ukrajine (dvaput), Egipta, Libana – da imenujemo samo neke od uspešnih primera. Sada se ta ista kombinacija Duboke države i Džordža Sorosa sprema da izvrši prevrat protiv izborne volje američkog naroda da se naša zemlja obnovi i sačuva.

Nasilje protiv „pogrešne vrste“ političkog govora se legitimiše i preko mas-medija normalizuje. „Antifašisti“ obučeni u crno, nove verzije Maovih crvenih gardista i Removih smeđokošuljaša, tuku i prskaju mirne građane suzavcem. Takozvani novinari naglas razmišljaju o tome da li treba izvršiti atentat na predsednika ili ne. Jedna poznata ličnost javno fantazira o dizanju Bele kuće u vazduh.

Amerikanci su podeljeniji nego što su ikad bili još od 1861. Izraz „građanski rat“ se sve češće čuje, kako u „hladnoj“ varijanti, tako i u kontekstu mogućnost da postane „vruć“. Pola Amerike mrzi onu drugu polovinu. Postali smo praktično stranci jedni drugima, ne slažemo se više čak ni oko osnovnih principa vezanih za Boga, čoveka i smisao života. Secesionistički pokreti dobijaju nezabeleženu podršku (pogotovo u Kaliforniji – samo neka idu i sa sobom ponesu svojih 55 demokratskih elektorskih glasova!).

Sve zajedno, ima osnova za obazrivi pesimizam. Tramp je pobedio svoje republikanske rivale, pobedio je Hilari, a možda može da pobedi i udružene ništarije koje su se mobilisale protiv njega. Ali daleko od toga da je to sigurna stvar. On je u toj borbi praktično sam, sa malobrojnim saveznicima od poverenja u sopstvenoj partiji, pa čak i u svojoj tek rođenoj administraciji. (Ovo je posebno zabrinjavajuće kad je reč o oblasti nacionalne bezbednosti, o čemu ću pisati nekom drugom prilikom.)

Da bi Tramp pobedio, moraće da se drži sopstvenih instinkta i vizije. Pravljenje kompromisa radi pridobijanja onih koji mu se protive bilo bi fatalno. One koje može da pridobije pridobiće samo tako što će ispuniti svoje osnovno obećanje da će oporaviti privredu i obezbediti posao za radne ljude.

Zapravo, Tramp nije potpuno sam. Još uvek ima one desetine miliona ljudi koji su glasali za njega, i koji mrze njegove neprijatelje isto onoliko koliko Trampovi neprijatelji mrze njega.

Medijima, „antifa“ razbojnicima i onima koji fantaziraju o atentatu na predsednika sada može delovati zabavno gaženje svakog pravila građanske i moralne uzdržanosti, u cilju rušenja Trampa. Ali bi trebalo da dvaput razmisle, pa onda još jednom. Jer strana koja započne građanski rat nije nužno i strana koja ga dobija.

Izvor: Fond Strateške Kulture