Cionizam u Francuskoj i snage koje mu se odupiru

Krajem marta u Francuskoj su održani lokalni izbori koji su se završili porazom socijalista i pobedom desnice. Najviše glasova je dobila Unija za narodni pokret (UMP) – za nju je glasalo 49% birača, a Olandova Socijalistička partija je sakupila ukupno 42%. Najbolje rezultate otkako postoji postigao je Nacionalni front Marin le Pen, koji je osvojio preko 1000 mesta opštinskih savetnika.

Izbori su održani u atmosferi smanjenja rejtinga Fransua Olanda. Mnogi posmatrači su smatrali da će odmah po njihovom završetku doći do ostavke najpopularnijih članova vlade – premijera Žan-Mark Ejroa, ministra za inostrane poslove Lorana Fabijusa i ministra unutrašnjih poslova Manuela Valsa. Međutim, očekivanja se nisu opravdala. Loran Fabijus je ostao na svom mestu, a odiozni Manuel Vals je postao premijer. Ejro je, kako se izrazila Marin Le Pen „odigrao ulogu žrtve koja treba da okajavagrehe: ličnosti su druge, ali politika je ostala ista“.

Smena premijera je izvršena 31.marta, kada je u Parizu počeo rad Svetski jevrejski kongres (VEK) koji sebe naziva „diplomatska ruka jevrejskog naroda“. Interesantno je da najveći mediji o zasedanju tog kongresa nisu ništa javljali. Rukovodstvo kongresa, u kome su Francuzi David de Rotšild i predsednik Predstavničkog saveta jevrejskih ustanova Francuske (CRIF) Rože Kukirman, u svom saopštenju za štampu je obavestilo da pozdravlja borbu novog premijera Valsa sa antisemitizmom i smatra da su mere na ograničavanju slobode reči, koje je on doneo, zakonite. I Fransua Oland je zaslužio visoku ocenu VEK-a, što je jako obradovalo izvesnog mondijalistu Žaka Atalija, koji je prisustvovao zasedanju i koga smatraju za Olandovog učitelja.

Takva jedinstvenost je još jednom potvrdila bliskost predsednika Francuske i novog francuskog premijera u odnosu na međunarodni cionistički lobi. Manuel Vals tu igra posebnu ulogu. On ima široke veze sa organizacijama, među kojima ne samo sa CRIF-om koji predstavlja glavnu lobističku strukturu francuskog jevrejstva, već i sa Američkim jevrejskim komitetom (AEK), Centrom Simona Vizentala i cionističkom organizacijom „Evropska mreža liderstva“ (ELNET), formiranom 2007.godine, koja se bavi lobiranjem za interese izraelskih poslovnih krugova u Evropi.

ELNET vodi aktivnu političku igru. Ta organizacija je igrala, na primer, odlučujuću ulogu u tome, da Francuska zauzme nepomirljivu poziciju prema nuklearnom programu Irana. O tome je u decembarskom broju pisao kalifornijski nedeljnik jevrejske zajednice The Jewish Journal, čiji je predsednik, i jedan od organizatora, čikaški biznismen Lari Hohberg – značajna figura u američkom proizraelskom lobiju AIPAC i rukovodilac asocijacije „Prijatelji snaga za odbranu Izraela“. On je saopštio da je njegova organizacija uspešno uticala na evropske državne funkcionere i da se orijentacija francuske politike na Izrael objašnjava bliskošću francuskog odeljenja ELNET-a sa Jelisejskom palatom. Preko ELNET-a se odabranim francuskim političarima svake godine daje 1,5 miliona dolara. Po Hohbergovom priznanju, za vreme izbora 2011.godine za predsednika Socijalističke partije, trećina sredstava je bila data Olandu kako bi mu se pomoglo da pobedi Martin Obri, koja se nije dopadala Izraelu zbog njene propalestinske pozicije. Kao rezultat je tokom mnogo godina cionstička štampa Francuske podržavala Olanda. Da bi potvrdio taj uticaj Hohberg je primetio da je u toku posete francuskog predsednika Izraelu u novembru 2013.godine Olanda pratio lično izvršni direktor ELNET-a Arie Bensemun. U francuskom odeljenju ELNET-a je i rukovodilac CRIF-a R.Kukirman.

ELNETima nameru da svoje kandidate podržava i na majskim izborima u Evropski parlament. U novembru 2013.godine francusko odeljenje organizacije je u okviru „Strateškog dijaloga Francuska – Izrael“ koji se održava zajedno sa francuskim Ministarstvom odbrane, organizovalo posetu francuskih poslanika frakcije „Evropa Ekologija Zeleni“ Izraelu i palestinskim teritorijama, a finansiralo je i putovanja mnogih novinara iz najvećih francuskih medija (Le Monde, Le Figaro, Marianne, Liberation, Le Point, Nouvel Observateur, L’Express, RFI, BFM TV), kao i univerzitetskih predavača.

Na te se organizacije i oslanja bivši rukovodilac francuskog MUP-a, a sada premijer Francuske Manuel Vals.

Vals je rođen 1962.godine u Barceloni, u katoličkoj porodici. Sa 18 godina je stupio u francusku Socijalističku partiju, približivši se njenom liberalnom krilu. 1989 – 2002.g. bio je čak i član lože „Veliki Istok Francuske“, a sada je član zatvorene paramasonske strukture „Vek“ („Le Siècle“) u kojoj su najjači predstavnici francuske vladajuće klase. 2008.godine Vals je pozvan na zasedanje Bilderberške grupe. Etjen Davinjon, predsednik Upravnog komiteta Bilderberške grupe, pričao je da se na zasedanja te grupe pozivaju dve kategorije lica: ona koja su na vlasti i od kojih zavisi mnogo šta, i ona koji tek počinju karijeru, a smatraju se za perspektivna. Valsa su pozvali kao „perspektivnog“; u vezi sa njim je odlučeno da njegovo prisustvo na sastanku Bilderberškog kruga treba da pomogne da mu se u vezi sa nekim pitanjima „otvore oči“.

Sada je Vals usredsređen na borbu za položaj predsednika Francuske. Po svojim pogledima on je globalista i daleko je od ortodoksnog francuskog socijalizma.U ekonomskim pitanjima je liberal, a u unutrašnjoj politici se bori za čvrste metode kontrole društva. Što se tiče njegovih spoljnopolitičkih pogleda – on bezuslovno podržava NATO, orijentaciju na osu Vašington – Tel Aviv i „apsolutno je privržen Izraelu“.

Bez obzira što samo mesto koje je do skora zauzimao (ministar unutrašnjih poslova, istovremeno i ministar vera) zahteva čvrsto poštovanje principa odvojenosti države od religije, on je taj princip poštovao samo u odnosima sa katolicima i muslimanima, na svaki način demonstrirajući bezuslovnu podršku judejskoj opštini u Francuskoj. Međutim u opštenju i sa katolicima, i sa muslimanima on ima napregnute odnose. Tradicionalce su od Valsa udaljile njegove negativne ocene demonstracija protiv braka „svakog sa svakim“ kao i njegova očigledno zakasnela osuda postupaka svetogrđa „Femen“ u katoličkim crkvama. Ali su mu zato odnosi sa judejima vrlo srdačni.

Još u junu 2011. kao gradonačelnik Evrija, on je izjavio:
„Ja sam preko moje žene zauvek vezan za jevrejsku zajednicu i Izrael“. U martu 2012. na prvom kongresu judejskih opština Francuske Vals je za Izrael rekao da je to „duhovni centar Jevreja čitavog sveta“, a u aprilu iste godine, učestvujući na prvom kongresu „Prijatelja Izraela“ potpisao je ultracionistički dokument „Povelja prijatelja Izraela“.

Tada je on pozdravio „simbiozu Republike i francuskog judaizma“, osudio je anticionizam koji je uporedio sa antisemitizmom i objavio da je anticionizam apsolutno nedopustiv. A na susretu prilikom judejske nove godine 2012. izjavio je da „Judeji Francuske mogu sa ponosom da nose svoje „kipe“ i da „telesna veza Jevreja Francuske sa njihovom zemljom ne može, očigledno, da zasmeta njihovom jedinstvu sa zemljom Izraela“. To je veliki kontrast u odnosu na njegova izlaganja muslimanima, kojima ukazuje na potrebu da budu čvrsto vezani samo za jednu zemlju i zabranjuje da nose hidžab, koji je suprotan „principu odvojenosti države od religije“.

Vals je blizak Ronaldu Lauderu, rukovodiocu Svetskog jevrejskog kongresa koji je i u birou prezidijuma Ruskog jevrejskog kongresa. Taj američki milijarder koji je u vreme predsednika Regana bio pomoćnik državnog sekretara SAD za jevrejske poslove i NATO, predstavlja jedno od najjačih oličenja u osi Vašington – Tel Aviv, predstavlja sponzora izraelskih tajnih službi i okorelog protivnika priznanja Palestine od strane Ujedinjenih nacija. Februara 2013. u toku prijema članova konferencije američkih jevrejskih organizacija u Jelisejskoj palati, kome je prisustvovao i Vals, Fransua Oland je nagradio Ronalda Laudera Ordenom legije časti Francuske. Da podsetimo da taj orden predstavlja najviše francusko odlikovanje i znak priznanja za specijalne zasluge Francuskoj. Kako je govorio De Gol: „Nosilac legije časti – to je pripadnost zajednici elite živih“.

Vals je prisustvovao i susretu sa ministrom inostranih poslova Izraela Avigdorom Libermanom, koji je došao u Pariz 2014.godine radi pregovora sa svojim francuskim kolegom Fabijusom, kao i sa parlamentarcima i rukovodiocima jevrejske zajednice Francuske u vezi sa problemom Irana. Najveći francuski mediji ni o tom sastanku uopšte nisu obaveštavali javnost.

„U mojim dnevnim obavezama i u mom životu, – kaže Vals, – šta god da radim, ja se trudim da sve radim tako, da moj skromni kamen bude ugrađen u izgradnju Izraela“. Njegova zavisnost od cionističkih struktura se objašnjava ne samo njegovim rodbinskim vezama. Od maja 2011. on zajedno sa još nekoliko francuskih političara učestvuje u programu Project Interchange – institucije koju je 1982.godine osnovao Američki jevrejski komitet (AEK) radi privlačenja javnih i državnih radnika različitih zemalja za formiranje pozitivne slike o Izraelu. Zato se prave specijalni obrazovni seminari, sastanci i putovanja. AEK se preko 30 godina bavi organizacijom putovanja u Izrael, birajući uticajna lica iz sveta politike, kulture, novinarstva, pomažući im da između sebe uspostavljaju bliske kontakte i da zahvaljujući tome sprovode usaglašenu politiku. Svaki učesnik u tom programu AEK košta 5000 dolara. Po ironiji sudbine Vals je po tom programu počeo da radi 14.maja – na dan kada je u Njujorku uhapšen Dominik Stros-Kan, bivši glavni kandidat za predsednika Francuske iz Socijalističke partije, koga je pretekao Nikola Sarkozi .

Čvrste veze Valsa sa cionizmom uslovila je i njegova 30-godišnja služba sa Stefanom Fuksom i Alenom Bauerom. Prvi je stručnjak za veze, u rukovodstvu je CRIF-a, a drugi je kriminolog, ministar nacionalne bezbednosti u vreme Sarkozija, bivši veliki majstor „Velikog Istoka Francuske“, i blizak CRIF-u koji je tesno sarađivao sa američkim i izraelskim tajnim službama.

Postavljenje Valsa za premijera postalo je odgovor vladajućih krugova Francuske na izazov koji im je bacilo francusko društvo, koje je faktički opovrglo na lokalnim izborima Olandov kurs sa njegovim mutiranim socijalizmom. Od socijalizma u Olandovoj partiji je ostao samo naziv, i nije slučajno Vals predložio da se reč „socijalizam“ jednostavno izbaci, jer pripada 19.veku.

Postavljenje Valsa za premijera je pokazalo do kraja socijalnu prirodu francuske Socijalističke partije. Vals – to je „levi“ Sarkozi, to je novo ovaploćenje Klemansoa, koga se Francuzi sećaju kao „čoveka koji je uništio radničku klasu“. A prvo što je novi premijer učinio, to je da je primio na razgovor direktora francusko-američke banke Lazara Metju Pigasa, koji je došao da mu „govori o budućnosti“ Francuske. Pigasa smatraju za gazdu francuske štampe, to je bivši Stros-Kanov savetnik, blizak je Fabijusu dok je ovaj bio premijer i, najzad, on je jednostavno rečeno – krupni bankar. Njegova banka koja je 2012. postala vodeća na tržištu preuzimanja i otimanja, odigrala je glavnu ulogu u restrukturizaciji grčkog duga.

Sami za sebe govore i rezultati Valsovog rada u svojstvu ministra unutrašnjih poslova: u 2012 – 2013. godini u Francuskoj je došlo do porasta fizičkog nasilja za 2,9%, seksualnog nasilja – za 10,4%, otimačine – za 3,5%, pljački – za 9,3%, osvetništva – za 10,3%, falsifikovanja novca – za 14,5%, oružanih pljački – za 8,4%, trgovine narkoticima – 10,2% i organizovanja bombaških napada – za 33,7%.

I partija Fransua Olanda, i partija Nikole Sarkozija, danas brane interese istih vladajućih krugova, čiji najvažniji predstavnici zasedaju u zatvorenom paramasonskom klubu „Vek“ koji, sa svoje strane, predstavlja jednu od karika transnacionalne mreže koja posluje po čitavom svetu. Ne treba da nas čudi usaglašenost postupaka „desnih“ i „levih“ izražavalaca tih interesa. Ne treba da nas čudi ni besomučna podrška procionističke francuske vlade nacističkom režimu u Kijevu, koji finansiraju izraelski oligarsi…

Ipak, što su jedinstveniji postupci globalne elite, to njen narod počinje svesnije da se suprotstavlja, birajući između sebe one kojima veruje i koji znaju da govore jezikom, razumljivom narodu. Sa svoje strane, i mnogi profesionalni političari na Zapadu koji shvataju katastrofički karakter socijalnog eksperimenta koji se upravo vrši, sada prave dugo očekivani preokret od apstraktnih ideoloških formula na izražavanje stvarnih interesa naroda. Upravo na te političke snage Evropa i treba da se orijentiše.

U Francuskoj u takve spada Nacionalni front Marin Le Pen, koja unapređuje svoj program prema idejnom nasleđu De Gola i koja u saradnji sa Rusijom vidi jedinu alternativu nadnacionalnim strukturama Evropske unije i hegemonije SAD. Među takvim snagama i je i Republikanski narodni savez (RNS) Fransua Aselina, istinskog naučnika, doslednog pobornika de Gola koji razrađuje program nacionalnog preporoda Francuske. 19.marta ove godine RNS je objavio kominike u kome zahteva ostavku ministra inostranih poslova Fabijusa, čiji je rad ocenjen kao apsolutno neodgovarajući interesima Francuske. „Od samog početka svog delovanja, – piše u kominikeu, – Fabijus je, u našoj istoriji neviđenom brzinom, pravio diplomatske greške… Njegova politika, koja se orijentiše prema SAD, dovela je do sabotaže svih diplomatskih, moralnih, ekonomskih i industrijskih interesa Francuske. Ona ignoriše međunarodno pravo. Stalna praksa duplih standarda je glas Francuske pretvorila u licemeran i skoro beznačajan“. Među najvećim greškama Fabijusa navode se:

– Ćorsokak u koji ga je dovela politika diplomatskog priznanja sirijske opozicije, iako nju čine terorističke grupe. Fabijus je otvoreno izjavio da želi smrt stranog vođe – sirijskog predsednika i pri tom je koristio prostačku leksiku. „Bašar Asad, – rekao je, – ne zaslužuje da postoji na Zemlji“,

– Korišćenje sankcija protiv Irana koje je uvela i Francuska, a koje su, ukoliko se bude u svemu izvršavale Obamine naredbe, u suprotnosti sa propisima Svetske trgovinske organizacije, kao i sa interesima francuske industrije,

– Potpuno ćutanje i nepostojanje reakcije na skandal prisluškivanja stanovnika Francuske i njenih rukovodilaca,

– Podrška Sjedinjenim Državama zbog njihovog prihvatanja državnog prevrata, a protiv zakonite vlasti u Ukrajini, do koga je došlo pred očima celog sveta i preko krajnje desnih formacija, uz kršenje čl. 2 Povelje UN i čl. 11 Ustava Ukrajine,

– U vezi s tim Fabijus se ohrabrio da i u ime Francuske javno podrži Olega Tjagniboka, šefa neonacističke partije „Svoboda“ koja se nalazi na 10. mestu po rejtingu opasnih antisemitskih organizacija Centra Simona Vizentala,

– Odbijanje, pred diktatom Vašingtona, da prizna rezultate referenduma na Krimu, zbog čega će na mnogo godina biti pokvareni francusko-ruski odnosi.“

Izvor: Fond Strateške Kulture