U Beogradu se za Kravicu sudi Srbiji

Suđenje za masakr u Zemljoradničkoj zadruzi u selu Kravica, u blizini Srebrenice i Bratunca u Bosni i Hercegovini, koje je, posle brojnih odlaganja, pre nekoliko dana otpočelo pred Specijalnim sudom za ratne zločine u Beogradu znakovito je iz nekoliko politički važnih i u javnosti gotovo neprimećenih razloga.

Pre svega, znakovito je da se takvo suđenje održava u Beogradu i da predmet procesa nije napad na Kravicu izvršen na Božić u januaru 1993. godine. Tada je izvršen pokolj žitelja i devastacija njihove imovine od strane subjekata koji su pravosudnim organima u Beogradu savršeno poznati. Ni posle više od dvadeset godina, za taj zločin još niko nije odgovarao. Niti ima dileme da su srpski Sud i Tužilaštvo za ratne zločine opskrbljeni potrebnim pravnim sredstvima da za ovaj pokolj preduzmu sve neophodne korake da bi se utvrdila krivična odgovornost. U materiji ratnih zločina njihova jurisdikcija se proteže na celokupnu teritoriju bivše SFRJ, što uključuje i dešavanja na lokalitetu Kravica. Ipak, iz razloga koji su moralno nerazumljivi ali politički kristalno jasni tužilaštvo je izabralo da pokrene optužnicu, ali za različit zločin koji se dogodio u mestu Kravica, u julu 1995. godine, a koji je – za razliku od onog prethodnog – u proteklom periodu bio predmet nekoliko kakvih takvih suđenja i presuda, u Hagu i u Sarajevu.

Poruka takvog izbora je jasna. Da bi se zacementirala lažna priča o okolnostima i karakteru događaja iz jula 1995, u koje je bez ubedljivih pravnih razloga incident u Kravici smešten, potrebna je još jedna presuda. Ta nedostajuća presuda mora biti izrečena u Beogradu.

Druga znakovitost sudskog procesa koji je upravo u Beogradu pokrenut je upadljiva sinhronizacija sa nameravanim podnošenjem, od strane Sarajeva, zahteva Međunarodnom sudu pravde u Hagu za reviziju presude koju je taj sud doneo 2007. godine, gde je Srbija oslobođena odgovornosti za „genocid“ u Srebrenici. Pripremne radnje za suđenje osmočlanoj grupi Srba za ubijanje zarobljenih Muslimana u Kravici 1995. godine počele su hapšenjem sedmorice optuženih pre dve godine, u martu 2015. Proces je bio obeležen beskrajnim odlaganjima sve do nedavno, do isticanja roka Sarajevu da podnese zahtev MSP-u da revidira ranije izreknutu suštinski oslobađajuću presude Srbiji i, umesto toga, Srbiju proglasi krivom za „srebrenički genocid.“ Tek odnedavno, kako se približavao rok, ritam kravičkog predmeta kravičkog predmeta u Beogradu primetno je ubrzan. Bez obzira koliko za očigledne činjenice srpska javnost bila slepa, a vlast sa svojim sudskim organima dodvorljiva, koordinacija između ova dva procesa i politička logika koja iza toga stoji – savršeno su očigledni. 

Treća znakovita činjenica u vezi sa beogradskim procesom za Kravicu je perfidnost kojom je skrojena optužnica. Na to je malo ko obratio pažnju. Tužilaštvo je imalo izbor između tri člana Krivičnog zakona kao potencijalno utemeljenje za podizanje optužnice za prestupe koji se imputiraju okrivljenima: član 141 – genocid, član 142 – ratni zločin protiv civilnog stanovništva, i član 144 – ratni zločin protiv ratnih zarobljenika. Tužilaštvo je izbeglo da optužnicu utemelji na krivičnom delu genocida ili zločina protiv ratnih zarobljenika (mada su žrtve pogubljenja u Kravici u julu 1995. to nesumnjivo bile), pa se iz naizgled nejasnih razloga opredelilo za član 142, gde su inkriminisani ratni zločini, ali protiv civilnog stanovništva.

Zašto je ovakav specifičan izbor modaliteta krivične odgovornosti u ovom predmetu izrazito perfidan? Zato što je u svim dosadašnjim presudama, u Hagu i pred Sudom za ratne zločine BiH u Sarajevu, bez izuzetka, ubijanje 13. jula 1995. zarobljenih pripadnika kolone Armije BiH smeštenih u prostorijama Zemljoradničke zadruge u Kravici bilo tretirano isključivo kao delo genocida. Sa stanovišta sudova koji su te presude doneli, to je potpuno logična kvalifikacija. Njihov zadatak nije bio da ispituju okolnosti i utvrđuju činjenice nego da kvazipravno obrazlože službenu verziju događaja na području Srebrenice i da sve komponente tih događaja obuhvate pravnom kvalifikacijom genocida. Navedeni sudovi su taj zadatak savesno obavili. Pitanje koje se sada postavlja glasi: iz kojih razloga je srpsko Tužilaštvo postupilo drugačije? Nije usvojilo za imputirane zločine ni kvalifikaciju „genocida“, temeljeći se na članu 141, pa čak ni „protivzakonito ubijanje ratnih zarobljenika“, po osnovu člana 144, iako bi to činjenički bilo najprikladnija opcija.

Odgovor na ovo pitanje je da Tužilaštvo i višijevska vlast u čije ime deluje ne postupaju ni profesionalno ni emotivno nego praktično, i ne kolju vola radi kile mesa. Inkriminacija za „genocid“ u srebreničkom predmetu, usred Beograda, isuviše je riskantna zato što bi mogla da probudi čak i neke delove letargične srpske javnosti. Politička šteta bi višekratno premašila korist. S druge strane, inkriminacija za zločin protiv ratnih zarobljenika – što bi bilo realna opcija da se postupalo profesionalno i bez političke računice – takođe je odbačena zato što, po logici režisera srebreničke podvale, težinu zločina umanjuje implikacijom da su pogubljene žrtve u nekom smislu ipak borbena lica. Pošto je srebrenička enklava formalno bila „demilitarizovana,“ po definiciji borbenih lica tamo nije moglo ni da bude.

Zato preostala opcija – član 142, zločin protiv civilnog stanovništva – iako u strogom smislu ne sasvim u skladu sa činjenicama, po svim relevantnim političkim parametrima za srpsko tužilaštvo predstavlja idealan izbor. Na takav način izbegnut je „prst u oko“ srpskoj javnosti što bi predstavljala kvalifikacija genocid, ali efekat koji se postiže gotovo da je istovetan zato što je masovni zločin protiv civilnog stanovništva zapravo „lakše krivično delo“ (lesser included offense, na anglosaksonskoj pravnoj terminologiji) koje je obuhvaćeno (subsumed) u krivičnom delu genocid. Sličnu taktiku 2004. godine koristila je i Komisija za Srebrenicu Dragana Čavića, u svom Izveštaju. Tamo izričito ne piše da je srpska strana izvršila genocid, pogubivši 8.000 osoba. Međutim, tamo stoji da broj „nestalih lica“ iznosi oko 7.800, a okolnosti njihovog nestanka prikazuju se tekstualnim navođenjem brojnih pasusa iz presude Haškog tribunala generalu Krstiću, gde je konstatovano da je u Srebrenici izvršen „genocid“ i da je stradalo „7.000 do 8.000 ljudi“. Implikacija u oba slučaja je jasna, ali istovremeno politički riskantan i kontraproduktivan način izražavanja brižljivo se izbegava.

Dodatna prednost ovakvog, perfidnog izbora modaliteta odgovornosti je utisak koji se proizvodi, da su protivzakonito usmrćena lica bila pripadnici civilnog stanovništva. To znači da su, kao civili, prezumptivno svi nevini, usled čega nije ni umesno postaviti pitanje da li je ikoga među njima postigla kazna za prethodno izvršene ratne zločine protiv stvarnih civila (na primer, u pokolju baš u selu Kravica, u januaru 1993.). Zato je, samo naizgled paradoksalno, odbačen član 141, preskočen član 144, a izabran član 142. Čak i kada formalno nije tako označena, naknadnom propagandnom obradom, prihvaćena krivica za masovnu smrt civila po potrebi se lako uklapa u genocidni scenario.

Suđenje u Beogradu za događaje u Kravici u julu 1995. je integralni deo puzajuće strategije da prvo srpska država preko svojih pravosudnih organa, a posle toga i veći deo demoralisanog društva, iznuđenim pravnim aktima priznaju pa zatim i pounutrašnje krivicu za lažni „genocid“ u Srebrenici. Nijedna ozbiljna država, koja poštuje sebe, takvu zloupotrebu i degradiranje svojih pravosudnih ustanova, niti ponižavanje svojih građana i sunarodnika, ne bi dozvolila.