U kakvu to vropsku Uniju kuca Srbija

Dok rukovodstvo Srbije izvlači za sebe rezultate nimalo jednostavnih događaja na severu Kosmeta, a visoki komesar za spoljnu politiku EU, baronesa Ketrin Ešton, izveštava o “mirnom karakteru proteklih izbora u Kosovskoj Mitrovici” nazivajući ih “važnom etapom na putu Srbije i Kosova ka EU” – u samoj EU sazrevaju novi ozbiljni problemi.[1] Evropska komisija je u nedavno objavljenom izveštaju “zvanično postavila pod stalni nadzor” Nemačku – ekonomskog lidera Evropske Unije. Ovako je nazvana procedura koja predviđa kontrolu nad razvojem situacije u ovoj ili onoj “sumnjivoj” državi-članici EU. Do sada se ovakva procedura odnosila na “problematične” zemlje i predviđala je pažljivo praćenje budžetske politike vlade i njenoj usklađenosti sa antikriznim zahtevima EU i MMF-a.[2]

Međutim, kada je u pitanju Nemačka, pretenzije Evropske komisije nose ozbiljniji karakter. Zemlja se optužuje za sumnjivo visok nivo trgovinskog suficita. U septembru je ovaj pokazatelj dostigao novu rekordnu vrednost od 18,9 milijardi eura.[3]Po mišljenju Evropske komisije, ovakav rezultat dolazi usled veštačkog povećanja stručnjaka u uslovima ekonomskih problema glavnih trgovačkih partnera Nemačke u vidu zemalja Istočne  Centralne Evrope. I zbog toga što slična politika ne samo da ne doprinosi preodolevanju opšteevropske finansijske krize, već suprotno, vodi do daljeg debalansa evropske ekonomije.

Pitanje se ogleda u tome da li je Nemačka u ovakvim okolnostima sposobna da “pomogne uspostavljanju ravnoteže privrede EU” – priznao je Hoze Manuel Barozo, predsednik Evropske komisije. “Mi moramo znati” da li visoki suficit Nemačke narušava “funkcionisanje evropske ekonomije u celini” – istakao je Barozo. I ukoliko odgovor na ovo pitanje bude pozitivan, tada Berlinu prete finansijsko-ekonomske i političke sankcije, slične kao i “problematičnim” zemljama.

Izveštaj Evropske komisije u Nemačkoj je izazvao očekivana sumnjičenja. Folker Viland, savetnik za ekonomska pitanja u vladi Nemačke, požurio je da objasni da su trgovački uspesi njegove zemlje došli kao “rezultat delovanja tržišta”, a njegov kolega Lars Feljd je čak govorio o “uspešnoj čaroliji” od strane vlade Angele Merkel.[4]

Međutim, za Hoze Manuela Baroza slična argumentacija nije ubedljiva. On smatra da vodeće ekonomske države Evrope (poput Nemačke i Francuske), imaju “posebnu odgovornost”  za stanje u čitavoj evrozoni. Iz ovoga sledi da one ne bi trebalo da “igraju na povećanje” ili na “lovljenje sreće”, nego da pomognu obnavljanju ravnoteže u evrozoni, doprinoseći da se na kontinentu javljaju “nove Nemačke”.

Situaciju otežava činjenica da se na mapi EU u celini povećava broj zemalja, u kojima Evropska komisija vidi ozbiljne “rizike ekonomske neravnoteže” – pri tom se među njima, pored tradicionalne Grčke ili Portugala i Irske (koje se već stavljaju u zagrade) pojavljuju i reklo bi se ekonomski solidne države. Evo najnovijeg spiska na toj listi: Francuska, Italija, Belgija, Velika Britanija, Bugarska, Hrvatska, Danska, Finska, Mađarska, Luksemburg, Malta, Holandija, Slovenija, Španija, Švedska.

Dok se Evropska komisija spori sa Nemačkom povodom politike Berlina u Istočnom smeru i širi spisak nestabilnih ekonomija, sami istočnoevropljani skupljaju poene u sopstvenom sukobu sa Briselom. Neumorni premijer Mađarske Viktor Orban uspeo je da odnese važnu sudsku pobedu. Sud EU koji je smešten u Luksemburguponištio je odluku Evropske komisije o odšteti većoj od 100 miliona eura koja je tražena od mađarske naftne kompanije MOL (tu  odluku EK je donela zbog navodnog korišćenja preferencijala i kršenja principa zajedničkog tržišta EU).

Ova priča datira još od 2005. godine i već je postala tradicionalno veoma iritirajuća tema u odnosima Budimpešte i Brisela. Pretenzije Evropske komisije po pitanju komisije za dobijanje ugljovodonika, sirove nafte i prirodnog gasa. U decembru 2005. godine kompanija MOL je potpisala sporazum sa vlastima Mađarske, po kojoj je osnovna referentna stopa bila fiksirana na nivou od 12%. Kasnije je taj nivo zadržan bez obzira što je stopa za druge učesnike na tržištu podignuta na nivo do 30%. Evropska komisija je u tome videla kršenje tržišnih principa i tražila je od kancelarije V. Orbana da naplati od kompanije MOL “nedobijenih” više od 100 miliona eura. Sa druge strane je rukovodstvo kompanije MOL tužilo sudu EU Evropsku komisiju. I najviši sud EU je ovih dana doneo presudu da i MOL i vlada Mađarske nisu izašli izvan “okvira pravnog polja” i da su radili u skladu sa sporazumom iz 2005. godine.

Nema sumnje da ova odluka suda EU za Mađarsku može imati dalekosežne posledice. Isuviše je mnogo pitanja koje bi da postave države-članice EU povodom politike Evropske komisije – u prvom redu se to odnosi na one zemlje koje sam Brisel smatra “problematičnim”. A sve to sa svoje strane vodi do daljeg pada nivoa poverenja u EU. Tako da u narednim godinama ili čak mesecima,  Briselu očigledno neće biti ni do kakve Srbije, pogotovo kosovskih Srba. I akcenat srpske vlade premijera Ivice Dačića na EU kao regulatoru kosovskog problema, može se pokazati kao potpuno neodrživ.

Izvor: Fond Strateške kulture