Učestvujmo u svom životu

Znamo dobro ko su nam bili preci, a opet čini se kao da baš i nismo u punoj meri svesni toga. Poznato nam je gde smo sada i da smo tu zbog zbog pritisaka, ratova, mržnje zapada i onih malih otpalih od nas koji bi voleli da sebe prikažu kao neki narod. Nepravdom koju su nam činili uspeli su da nas unazade, uspore čini se trenutno i skroz zaustave. Sada nam ostaje dobro da razmislimo pre nego donesemo bilo koju odluku. Ako znamo istinu ko smo, nju ne smemo zaboraviti. Vidimo dobro gde smo i gde žele da nas odvuku, a to neprijateljima ne smemo dozvoliti. Ostaje samo da spoznamo gde bi mogli i morali biti.

Oni pravi nemaju dilemu. Iskreni Srbi odlično znaju gde mora biti naša Otadžbina, kakvu sudbu zaista zaslužuje ovaj napaćeni narod. Ne interesuje svetosavce da li to nekom odgovara i da li mu se sviđa. Još manje treba da nas interesuje da li zapad želi to da nam dozvoli. Ne radi se o njihovim, već o našim i životima naše dece. Važno je samo ono što jesmo i šta nam po pravdi i istini pripada. Moramo postati što pre toga svesni i za to ne smemo prestati da se borimo.

Dozvoljavamo onima koji jedva i da imaju nekakvu prošlost da govore o našoj istoriji. Zar takvima da dozvolimo da se pitaju kakva će naša budućnost biti? Kada bi to dozvolili možemo biti sigurni da bi u knjizi o nama stranice budućnosti bile prazne. U toj budućnosti koju zapad sa svojim pajacima želi da nam nametne i napiše Srba nema više. To sigurno nije prvi pokušaj pisanja te naučno-fantastične knjige. Kao i uvek do sada nećemo i ne smemo im dozvoliti da je završe, da je puste u štampu. Dok god ima pravih Srba ta „knjiga“ neće izaći iz štampe a njih će biti dok je Svetosavlja.

Tu pravu i nepokolebljivu nit srpstva nikad ne smemo izgubiti ili ispustiti. Za nju se uvek moramo svom snagom držati i svim srcem i dušom bez zadrške boriti. Isto onako kako su i naši đedovi to činili i u najtežim i u gotovo nemogućim uslovima. Naša duša to oseća i uvek će znati da neprijatelju u odsutnom momentu da pravi odgovor. Duša zapada je odavno ispunjena zlom i mržnjom. Ta mržnja je vremenom postala osnov njihovog života. Nažalost oni više niti mogu da vide istinu, niti znaju kako da mržnju pretvore u nešto što bi donelo veru, ljubav, sreću, mir, pravdu…

„Kada bi se mržnja mogla pretvoriti u elektricitet, bilo bi dovoljno energije za celi svet.“
Nikola Tesla

Davno je naš Nikola Tesla živeći među njima primetio kolika je ta njihova opsednutost mržnjom. Na nama je da sačuvamo svoje čiste i iskrene duše, da ne dopustimo da i nas zapadno zlo obuzme. Srbi su kroz istoriju uvek plenili svojom verom, otvorenošću, iskrenošću, hrabrošću, plemenitošću. Onaj ko je otvorio svoje srce i sebi zaista dozvolio da upozna svetosavce sigurno ih je zauvek i zavoleo. Baš to se dogodilo i holandskom doktoru koji je uspeo u svetu mržnje da sačuva dušu i da upozna Srbe onakvim kakvim zaista jesu, a ne onakvim kakvim zapad želi da ih prikaže.

„ … Tokom prethodna dva rata već sam boravio u Srbiji i upoznao sam narod u neposrednom kontaktu. To nije narod divljaka i zločinaca, kakvim je austrijska štampa uvek pokušavala da ga prikaže, već je to narod jednostavnih zemljoradnika kojima je najveća želja da budu ostavljeni na miru…

… Pet stotina godina Srbi su patili pod Turcima, ali nikad nisu izgubili svoje nacionalno osećanje; sačuvali su svoj jezik i svoju veru uprkos vekovnom mučenju. To mnogo govori, jer islam sa svojim svetim ratovima ne trpi drugu veru pored sebe…

… Srpski narod se skoro petsto godina borio i rvao za svoja ubeđenja, svoj jezik i veru i snevao o obnovljenom velikom srpskom carstvu. U tome mu se stalno suprostavljala Austrija, a aneksijom Bosne i Hercegovine kao da je bila izgubljena svaka nada…

… Srbija ima staru umetnost, staru književnost i u svojim narodnim pesmama, najčešće na melanholičan način, opeva svoje nekadašnje junake. Te pesme i melodije koje snevaju o oslobođenju, lepe su i setne. Pevane s večeri, uz zvuke jednostrunog instrumenta, one prodiru duboko u dušu.“ (1)

Arijus van Tinhoven (1886-1965)

Tako je Srbe opisivao onaj ko ih je zaista i upoznao. Ovi drugi iako nas nisu upoznali, nisu nas ostavljali na miru uporno su želeli da prihvatimo njihovu pokvarenu igru. Nažalost zapad je mesto koje u mnogo većem broju naseljavaju ovi drugi, oni čije su duše opsednute mržnjom. Upravo zbog tog saznanja mi moramo sebe od tog zla zaštititi. Nemamo prava više na naivnost. Na naivno verovanje da će loše samo sebe prepoznati i poželeti da bude dobro. Da je u njima bilo te svesti koju smo naivno iščekivali oni ni nebi postajali obuzeti mržnjom. Da su u njihovim dušama postajala ta zrnca dobrote ona bi i pobeđivala. Pravednost pa makar i u tragovima nikad im ne bi dozvoljavala da drugima čine zlo samo da bi sebi pribavili nekakvu korist.

Istorija nam jasno govori da toga u zapadnom svetu nema. Tamo nema duše kao ni pravde ni u naznakama. Njihov svet zasnovan je na materijalnom i interesu. Pravda je tamo samo reč kojom jači ozakonjuje silu kojom otima tuđe. Institucije koje treba da služe u interesu pravde su samo mesta gde se osmišlja kako da se njihove zlodela, laži i prevare presvuku i prikažu kao istine. Kako to izgleda možda nam opet može reći jedan od citata iz dnevnika ratnog hirurga Arijus van Tinhovena.

„Konačno je Nemačka bila spremna i trebalo je tražiti casus belli („povod za rat“ lat.). Njena verna saveznica Austrija znaće već da nađe povod jer je godinama nemoćno posmatrala kako se njen južni sused Srbija sve više razvija, tako da je uskoro mogla da postane značajan konkurent mađarskim zemljoradnicima. Sitne pakosti, kao što je zatvaranje granica za srpsku stoku nisu mnogo pomogle da se spreči razvoj Srbije. Godine 1905. Austrija je aneksirala provincije Bosnu i Hercegovinu, skoro u potpunosti naseljene Srbima. Tada je zamalo došlo do rata sa Srbijom, ali je uticajem i posredovanjem Rusije on ipak sprečen. Zatim je usledio ozloglašeni Zagrebački proces Srbima i Jugoslovenima, na kome je dokazano da je austrijski izaslanik u Beogradu, Forgah, falcifikovao sudska dokumenta u kancelariji svog poslanstva.

Posle Prvog balkanskog rata, u kome su Srbi i Crnogorci, žrtvujući hiljade ljudskih života, osvojili Skadar i Drač, Austrija je zapretila da će im silom oduzeti ove teritorije ako se dobrovoljno ne povuku, iako je na početku rata izjavila da će biti neutralna.

Kada su Srbi potukli Bugare posle njihovog izdajničkog napada i osvojili Makedoniju, ponovo je zamalo došlo do rata Austrije protiv Srbije i to iz jednog jedinog razloga – pretilo je da Srbija postane prevelika.

Iz Đolitijevog priznanja na sednici italijanske vlade od 5.decembra 1914.godine saznajemo da je Austrija još 1913. htela da napadne Srbiju, ali da je Italija bila protiv toga kao i da je Nemačka smatrala da još nije kucnuo pravi čas. Međutim, 1914. sve je bilo spremno, a atentat na nadvojvodu prestolonaslednika predstavljao je dobrodošlu priliku da se otpočne sa igrom. Nikad nije dokazano u kojoj meri su Srbi bili umešani u ovo ubistvo. U suštini Nemačkoj je više odgovaralo da prestolonaslednik bude uklonjen nego Srbiji da u tome sarađuje. Ova mala zemlja nije izgarala od želje da izazove rat posle dva poslednja iscrpljujuća rata. Suđenje ubicama koji su bili austrijski podanici vođeno je u tajnosti, a Forgah, koji je 1909 falcifikovao dokumenta bio je u to vreme šef diplomatskog kabineta, desna ruka Bertholda.

Franc Ferdinand ubijen je 28.juna, a 23.jula Fon Gizl, austrijski izaslanik u Beogradu, uručio je austrijski ultimatum. Pregovori vođeni tih mesec dana između Beča i Berlina do danas nisu objavljeni u nekoj nemačkoj Beloj knjizi ili austrijskoj Crvenoj knjizi. Ovaj ultimatum je najsramniji dokument koji je ikad uručen jednoj nezavisnoj državi i zbog toga su uglavnom očekivalo da će ga Srbija odbiti. Čitav svet bio je zapanjen srpskim odgovorom u kome se u cilju očuvanja mira udovoljavalo skoro svim austrijskim zahtevima. Jedino se povodom stavki koje su narušavale nezavisnost Srbije i koje bi je pretvorile u austrijskog vazala, molilo za dalje pregovore, uz spremnost da se izađe pred arbitražu Haškog suda.

Međutim, Austrija, odlučna da ratuje, prekinula je diplomatske odnose sa Srbijom i 28.jula objavila je rat koji će postati najveći i najokrutniji od svih ratova koji su zadeseli svet…“ (2)

Podseća sve ovo mnogo i na današnju situaciju. Nije li Srbija i danas iscrpljena nametnutim ratovima, nismo li ekonomski iznureni? Sudi se danas Srbima pred Haškim tribunalom, falcifikuje dokumenta i istoriju neki novi Forgah. Želi i danas zapad da nam otme trajno Bosnu i Hercegovinu pokušavajući da oruši njen najsrpskiji deo Republiku Srpsku. Nisu li Centralne sile samo promenile naziv „firme“ u NATO? Da li se čeka samo neki novi povod pa da general Pavel (NATO) pokrene novu kaznenu ekspediciju kao nekad general Hecendorf? Traži od nas taj „prijateljski“ zapad da dobrovoljno napustimo sada ne Skadar i Drač već našu svetu zemlju, naše Kosovo i Metohiju. Pristaju naši sadašnji vlastodršci na sramne ultimatume potpisujući i ispunjavajući nekakve Briselske sporazume…

Pokušavaju uporno da nas pretvore u vazale. Ne treba da nas to čudi zlo se nije promenilo i neće nikad. Oni koji su čitali istoriju to sigurno odavno znaju. Za one koji nisu u istoriji potražili odgovore krajnje je vreme da to učine. Mogu da nas danas ubeđuju da ponovo pokušamo da naivno verujemo. Odlučimo li se za to moramo biti spremni da onda sutra budemo samo još jedna stranica istorije za zaborav. One stranice koja će nekima drugima posle nas pomoći da ne budu glupi i naivni kao mi. Nadajmo se ipak da ćemo zaslužiti neke lepše stranice, da će naše odluke biti dovoljno razumne i hrabre. Potrudimo se da budemo primer koji će naši potomci sa ponosom spominjati.

Upamtite da je neuspeh samo događaj. To je ono dešavanje u kome smo sami učestvovali. Neuspeh nije nekakav neprijatelj koga ne možemo pobediti ili nadvladati. Sve u čemu smo učestvovali sigurno je da smo mogli i menjati, to moramo jasno prihvatiti. Ako smo doživeli neuspeh to samo znači da nismo pravilno postupili. Da nismo reagovali kako je trebalo. Možda nismo bili dovoljno hrabri sposobni. Možda ni dovoljno pametni. Kako god, u svakom slučaju sami smo tome doprineli. Kada to prihvatimo, kada tu istinu prestanemo da krijemo od sebe znaćemo kako dalje. Tada ćemo znati da je neuspeh greška. Shvatićemo da se greška mora i može popraviti i da se ne sme ponavljati. Vreme je da postanemo svesni da sve popravke i dalje zavise od nas. Da smo učesnici svega što nam se događa. Što pre u tome aktivno i hrabro počnemo da učestvujemo pre ćemo greške ispraviti, pre ćemo u uspehu uživati.

Mržnja koja obuzima zapad je ustvari samo oblik zavisti. Zavisti prema nekom ko je i pored sve njihove moći u onim najvažnijim životnim stavrima superiorniji. To što nas mrze znači samo da smo i dalje bolji od njih. Trebamo li sada zbog toga što ih je zavist nadvladala, što im je duše obuzela mržnja mi da prihvatimo njihov igru. Onaj ples u kome oni neće pokušati da postanu ili budu bolji, nego nas da naprave lošijim. Prihvatanje takvog plesa u zagrljaju zmije samo bi postali saučesnici svog neuspeha.

Prestanimo da naivno čekamo nekakve darove života. Shvatimo kakav svet nas okružuje. Moramo postati aktivni učesnici svog života. Samo tako možemo zaista sebi i svojim potomcima darovati budućnost. Zaslužimo sami sreću, pokažimo da smo dostojni svojih predaka i da smo naučili lekcije koje su nam oni ostavili. Vratimo samopoštovanje, otvorimo duše i ispunimo ih verom. Vrativši samopoštovanje znaćemo koje odluke da donesemo. Verom ispunjena duša doneće nam neophodnu snagu i hrabrost. Srbine pokreni se isteklo je vreme za čekanje.

_______________________________

(1) STRAHOTE RATA U SRBIJI, dnevnik ratnog hirurga 1915 – Arijus van Tinhoven (izdavač ARHIV SRBIJE) str. 9, 10
(2) STRAHOTE RATA U SRBIJI, dnevnik ratnog hirurga 1915 – Arijus van Tinhoven (izdavač ARHIV SRBIJE) str. 7, 8

Izvor: Fond Strateške Kulture