Učtiva umesto meke sile kao nova doktrina Rusije

Na azijskom ekonomskom forumu koji je održan proteklog vikenda, Rusija se uključila u rad Azijske banke za infrastrukturne investicije. Uzimajući u obzir ranije saopštenje o osnivanju banke BRIKS, kao i započeto formiranje banke ŠOS, može se načelno govoriti o tome da se sada, uz učešće Rusije, formiraju novi svetski finansijski centri i obračunski sistemi koji su alternativa Svetskoj banci i američkom dolaru. A to je nova geopolitička realnost, koje, po svemu sudeći, još nisu svesni neki ruski činovnici.

Tokom poslednje godine, u svetskoj politici desili su se događaji koji su izmenili čitavu konfiguraciju međunarodnih odnosa. Prvo, SAD su osujetile Jaltski mir i spustile ulogu UN do nivoa dekorativne strukture. (Pored ostalog, to potvrđuju podrška SAD i njihovih saveznika kaznenoj operaciji protiv stanovništva u Ukrajini i primena vojne sile u Jemenu – bez prethodne dozvole, bez mandata UN.) Drugo, SAD su faktički objavile rat Rusiji, uvukavši čitav evropski kontinent u ekonomsku, informativnu i vojno-političku konfrontaciju sa bivšim saveznikom u antihitlerovskoj koaliciji. Treće, usled destruktivne pozicije Vašingtona, centar svetske ekonomije i geopolitike počeo je da se pomera na Istok – u korist zemalja ASEAN i BRIKS.

Ovi i neki drugi događaji i procesi predstavljaju za ruske spoljnopolitičke resore ozbiljan argument u prilog temeljne revizije koncepcijske komponente geopolitičke doktrine Rusije. Na primer, posle događaja u Libiji, Siriji i Ukrajini, u MIP RF desila se revizija prioriteta u delovanju, međutim, koncepcija spoljne politike Rusije, koja je utvrđena u februaru 2013. kao doktrina „meke sile“, nažalost, i dalje ostaje kao uputstvo za delovanje. Štaviše, u leto 2014., kada su „Gradi“ i „Uragani“ vojnih snaga Ukrajine direktno gađali po gradovima Donbasa, bivše rukovodstvo Rosaradnje nije se ustručavalo da ponovo prezentuje koncept „meke sile“ kao novi izraz u ruskoj spoljnoj politici.

Bez obzira što spoljnopolitička doktrina RF iz 2013. sadrži apsolutno racionalne teze (o značaju formiranja multipolarnog sveta i pomeranja svetskog potencijala razvoja na Istok, o povezanosti diplomatije koja će zameniti blokovske stavove, a takođe o tome da globalna konkurencija dobija civilizacijsku dimenziju), već je u momentu njenog utvrđivanja bio vidljiv nesklad između koncepcije „meke sile“ i izazova sa kojima se Rusija suočila.

Bilo je jasno da je Velika Evropa uz učešće Rusije – iluzija, da NATO nastavlja svoje napredovanje na Istok, da će Evroazijski projekat na Zapadu biti shvaćen kao neprijateljski, da će se niz revolucija samo nastaviti, uključujući i one na postsovjetskom prostoru, a Rusija će morati da se brani od ekspanzije Zapada ne samo diplomatskim metodama. Ukratko, teško da je u takvoj situaciji trebalo povezivati rusku diplomatiju sa sintagmom „meka sila“, inače preuzetom od Zapada.

Ovde treba napomenuti da „meka sila“ funkcioniše u SAD i Evropi zato što oni imaju resurse i mogućnosti (novac i privlačan način života). U našoj zemlji ne funkcioniše, budući da nemamo novca ni društvo u potrošačkom smislu privlačnije nego u zapadnim zemljama. U Rusiji je koncept „meke sile“ faktički ostatak kozirjevske neodgovorne ili čak kolaboracionističke politike, u kojoj je glavni akcenat bio na reči „meka“, što u prevodu sa liberalnog jezika na ruski znači „neodlučna“, „bezlična“, „nikakva“.

Izražena popustljivost, nipotkrepljena potrebnom odlučnošću ni sistemom osnovanosti akcija i odgovarajućeg finansiranja, vratila se kao bespomoćnost ruske diplomatije u ukrajinskom pitanju i kasnije kao užurbana preorijentacija u hodu sa direktnim učešćem predsednika RF u donošenju odluka o Ukrajini.

Uzimajući u obzir jačanje napetosti i civilizacijsku konfrontaciju Rusije i Zapada po čitavom opsegu ruskih granica, nova spoljnopolitička doktrina RF mogla bi da se nazove „pravedna sila“. U svakom slučaju, pojam „pravedna“ – za razliku od reči „meka“ – ne samo da je ispunjen sasvim konkretnim sadržajem nego i konkurenciju ruske diplomatije prenosi iz oblasti diskusija gde je bolje u – TS (Carinska unija) ili u EU, u drugi – vrednosni vidik.

Sem toga, sam život je sugerisao definiciju koja više odgovara današnjoj situaciji – „učtiva sila“. „Učtiva sila“ je smirena i plemenita, sila sigurna u sebe i svoju pravičnost. U najmanju ruku, „učtiva sila“ je unikatni ruski termin koji je posle događaja na Krimu postao prepoznatljiv u svetu i u mnogo čemu atraktivan brend.

Ipak, terminologija nije suštinska, suština je – sadržaj. A sadržaj spoljne politike Rusije, po mom mišljenju, treba da bude odraz sopstvenih ciljeva i interesa Rusije u novim vanrednim uslovima. Rusija nema set sredstava i mogućnosti koje danas ima Zapad za realizaciju tehnologija te iste „meke sile“, kao što ih danas nema, na primer, Izrael. Zato je naša zemlja dužna da ima takav (mobilizacioni) model spoljne politike autentičan za ruski civilizacijski potencijal, koji nam omogućava da se uspešno odupiremo i ekonomskim sankcijama i sve većim provokacijama NATO pored ruskih granica.

Pored ostalog ruska elita treba da prestane da se nada povratku u G-7 u doglednoj budućnosti i da se bavi jačanjem BRIKS. Takođe smatram da Rusija treba da se usmeri na transformisanje G-20 u G-30 na račun uključivanja u tu strukturu najvećih nezapadnih zemalja.

U svetlu slabljenja EU i PSSE, Rusija je dužna da se koncentriše na rad EAES i PSES (Parlamentarne skupštine Evroazijskog saveza). Prema tome, širenju NATO Rusija ne treba da suprotstavlja „meku silu“ kultivisanja sve bezobzirnijih natovskih generala, već proširenje sastava i jačanje borbene gotovosti ODKB.

Nijedna zemlja u svetu nema toliki broj suseda kao Rusija. Susedstvo sa dvadeset zemalja pretpostavlja sprovođenje politike koja proširuje prostor kolektivne bezbednosti na evroazijskom kontinentu. U tom smislu trebalo je da Rusija odavno počne sa formiranjem istočnog pandana OEBS. Na primer, siguran sam da minska grupa OEBS za Nagorni Karabah u principu nije sposobna da reši probleme te republike i da tu isključivo pravo treba da pripada „transkavkaskoj šestorki“. Slično tome, format „5+2“ treba da se transformiše u format „3+2“ (Rusija, EU, Ukrajina, Moldavija, PMR).

Rusija danas prisustvuje u različitim pregovaračkim formatima kao što su „šestorka međunarodnih posrednika za Iran“ ili „bliskoistočna osmorka“ , i to je značajno. Međutim, ruske diplomate sedaju za pregovarački sto kao partneri u igri čiji smisao i pravila nisu smišljeni u Rusiji. Postavlja se pitanje: gde su naše sopstvene geopolitičke igre koje odražavaju naše civilizacijske i nacionalne interese?

Danas je Rusija aktivna u okviru postsovjetskih struktura (ZND i EAES) i „kaspijske petorke“. Ipak, to je malo. Treba razvijati takve transregionalne formate kao što su „transazijska osmorka“, „kavkaska četvorka“, „baltička desetorica“, „arktička petorka“, „istočnomediteranska grupa“, „dalekoistočna petorka“ i druge.

Bez truda nema uspeha. Kao što pokazuje iskustvo sprovođenja pogrešne spoljne politike, kasnije obično poteku reke krvi. Zadatak ruske diplomatije nije u tome da ostane duže da leži ili duže da sedi od Zapada (možda će se svi polako razići), već, kako je govorio Aleksandar Zinovjev, da ga nadmudrimo – da suprotstavimo „pametnoj sili“ SAD i „mekoj sili“ Evropske unije našu sopstvenu jedinstvenu diplomatiju.

Rusiji je potrebna spoljnopolitička doktrina koja se oslanja na snagu intelekta i duha, a ne na pozajmljene tehnologije od pre jedne decenije, koje ne odgovaraju našoj zemlji već i zato što Rusija nije Evropa i nije SAD.

Prevod – Ksenija Trajković

Izvor: Fakti