Đukanovićevo kumstvo „Prirodnoj Albaniji“

Stepen profanizacije, bolje rečeno idiotizacije društva u Crnoj Gori, srazmeran je besmislu režimskih propagandnih koračnica. Na primer: Ako NATO onda izobilje. I sigurnost. Na istoj dvotaktnoj melodiji, utvrđen je i onaj, još budalastiji refren koji pevuše režimski robovi i NVO grant striptizete o NATO-u kao garantu nepovredivosti granica. Teško je odoleti raskrinkavanju te prilično razgranate gluposti.

NATO je agresijama širom sveta, a koje lokalni šarlijevci-uveoci nevino imenuju kao ”intervencije”, prepakivao, seckao i razgrađivao mnoge države. Na njihovim zgarištima uspostavljeni su protektorati po modelu nacističkih marionetskih tvorevina. Danas, u tim demokratijama bodljikave žice najčešće besne građanski ratovi i nezapamćeni zločini. Puni krug ironije NATO ”oslobodilačkog pohoda” zatvara se onom čuvenom preporukom Stejt Dipartmenta svojim građanima da, zbog bezbednosti, zaobilaze područja koja su oni, prethodno ”demokratizovali”. Dakle, NATO bombardovanja su, pored čisto ”humanitarne” funkcije, postala ključna oruđa novih geopolitičkih razgraničenja. Drevna mudrost kaže da ko god radi taj i greši, pa se eto dešava i NATO-u, da u silnom naboju svojih ”plemenitih” htenja, naprosto satre objekat svoje ”intervencije” umesto da ga samo ”oslobodi”. Odnosno ”demokratizuje”. S tim u vezi, da li danas bilo ko zna šta uopšte znače, odnosno gde su državne granice Iraka, Libije ili Avganistana?

Nisu samo geopolitičke granice nestajale pod NATO bombama. Na neki način, ”stradala” je i granica propagandne laži. Uz logističku podršku Holivuda, NATO je usavršio tehnike fabrikovanja ”moralnog” osnova za kažnjavanje neposlušnih nacija i pojedinaca. Setimo se, na primer, kako je iz te vašingtonsko-briselske produkcije, na mestu pada malezijskog aviona, među rasutim dečjim igračkama, mesecima docrtavan veliki i zli Putin. Naravno, kao neko ko je hladnokrvno ubio taj mali, nevini svet. Slična tehnika se koristila i u slučaju ”Račak”, kao možda najpoznatijoj referenci NATO propagandne režije, u stvaranju ”slučaja-okidača” kojim je započeta NATO agresija na SRJ.

Srušivši krhke, nirnberške međe odgovornosti, NATO je obnovio i model kolektivnog, nacističkog ratnog zločina – gde cilj rata nije vojna premoć i pobeda, već dugoročno i sistematsko uništavanje naroda. U skladu sa tim, i pored nezabeležene statistike vojne premoći nad vojskom SRJ, NATO se nije ograničavao ”samo” na konvencionalno naoružanje. Zato su nas, monstrumi, zatrpavali tonama osiromašenog uranijuma. Nismo znali isprva, ali sad postaje jasno, da je to onaj podli, tihi ubica, koji će nas trovati i ubijati narednih 1000 godina. Od čega masovno umiremo danas, a od čega će umirati naša deca i generacije potomaka… Hitlerovski refleks, zar ne? Znajući sve to, ova naša, lokalna ništarija, ovaj nitkovski buvljak koji podržava takav zločinački NATO pomera sve dosad poznate granice beščašća.

Potpisivanjem Kumanovskog sporazuma, te rezolucijom 1244, velike NATO sile su se, između ostalog, svečano obavezale da će poštovati činjenicu da je KiM unutar granica Srbije. Nedugo potom, sve su razorili – i svoj potpis i međunarodno obavezujuću rezoluciju za koju su sami glasali. Apsurdno, ali danas su upravo ti isti NATO megafoni najglasniji po pitanju poštovanja tog već razorenog temelja međunarodnog prava i u osudi ”krimskog presedana”. Podgoričani bi rekli: ludilo, bezmajke!

Da je priča o suverenitetu i nepovredivosti granica unutar NATO saveza potpuna besmislica potvrđuje i nedavni referendum u Velikoj Britaniji. Kao što znamo, ova NATO država je za dlaku ostala ucelo. Biće takvih primera, svakako, još.

Suverenitet je, inače, odavno postao luksuz velikih i jakih. Državice poput Montenegra koje se svakodnevno, paunovski razmeću nekom važnošću, pa i državnim suverenitetom su poput onih mrava iz vica koji se silno gorde kako ”tutnje” mostom dok marširaju zajedno sa slonovima. Zato je i ona antologijska Đukanovićeva opaska da je važno da Crna Gora bude ”za stolom gde se donose odluke” beskrajno, nadrealno uveseljavajuća. Svaki put kad je čujem, zamislim kako Obrad Mišo Stanišić lupa šakom o sto u nekom NATO špaizu, žestoko se protiveći da distribuciju polutki za CG kontigent u Avganistanu vrši portugalska firma. A eto, voleo bi da to organizuje on, pre svega računajući na svoje dubrovačko iskustvo.

MONTENEGRO I MAKEDONIJA – DVA U JEDAN

Pošto Amerikanci Crnu Goru i Makedoniju drže na ”uzici” približno iste dužine (prisetimo se samo diktata da obe vlade, Makedonije i CG priznaju lažnu državu Kosovo u istom danu), onda nema iznenađena u očekivanju postupne radikalizacije ”albanskog pitanja” u obe države.

Amerikanci pripremaju u Crnoj Gori, po makedonskom scenariju, neki svealbanski bunt, a čiji bi krajnji ishod bila varijacija Ohridskog sporazuma. Time bi se i Crna Gora, poput Makedonije, postepeno pretvorila u ustavno-etničku konfederaciju u kojoj bi Albanci imali u određenoj meri teritorijalno-političku i punu kulturnu autonomiju. I upravo se na tome zasniva trenutna NATO kampanja u Crnoj Gori, na tom stalnom prizivu direktno neiskazane, ali ipak vrlo žive američke pretnje – Ako ne uđete u NATO, srušićemo vam kuću! Pardon, kažu Amerikanci, nećemo mi, već će to ”verovatno” uraditi (naši) dobro utrenirani albanski teroristi za regionalnu upotrebu. Naravno, to će se tretirati kao demokratski legitimna pobuna albanskog naroda zbog represalija od strane crnogorskog režima. Zvuči poznato? Model je već podrobno razrađen u Makedoniji i na KiM, a dobro će doći i medijski izvještaji iz 1998, 1999. i 2001. Promeniće se po koje prezime, par imenica i atributa. Ukratko, sve je manje šargarepe, a Amerikanci sve češće puckaju po prstićima režima štapom zvanim ”albansko pitanje”.

Da za NATO, ”međunarodno priznate granice” ne znače ništa, potvrđuje i Đukanovićev pri-pejd analitičar sa CIA pasošem, Dušan Janjić. On ističe da svi u regonu moraju biti svesni da je ”ideja svealbanskog ujedinjenja veoma jaka”.

„Može joj se suprotstaviti ulaskom u šire integracije, tj. ulaskom svih sadašnjih država u NATO. Pa ako treba i da se prekrajaju granice, a to se može učiniti bez rata i u okvirima NATO-a“, tvrdi Janjić.

Dakle, Janjić zapravo upućuje na još jedan zaključak – ”Prirodna Albanija” je NATO projekat. Granice će biti promenjene milom ili silom. Može i ”mirno” uz neko dozirano puškaranje, ali uslov je da Crna Gora prethodno uđe u NATO. Ako bi se neko drznuo da odbije tu velikodušnu ponudu mira i stabilnosti, uvijek ostaje omiljena NATO opcija – rat.

Kada je u američku ambasadu u Podgorici došao Begzat Azem Aljiju (učesnik ”pregovora” u Rambujeu), američki Albanac, koji se u javnosti predstavlja u amerikanizovanoj verziji svog imena – Biks Aliju, postalo je jasno da ”albansko pitanje” u Crnoj Gori ulazi u novu fazu. Poslednji kontakti američke ambasade sa lokalnim političarima neizbežno sadrže i to pitanje – o mogućem ”prelivanju makedonskog scenarija” na Crnu Goru. Pri tom, izgleda da su im naročito  interesantne reakcije srpskih političara na tu temu, jer pretpostavljaju da Srbi nemaju nikakav interes da opstaju na braniku feudalne tvorevine Mila Đukanovića koju je on i stvarao na antisrpskoj osnovi. I upravo sa Albancima kao glavnim partnerima. Đukanović je, naravno, podrobno upoznat sa aktivnostima američke ambasade. U svojim direktnim kontaktima je više puta vrlo otvoreno govorio o scenariju albanske oružane pobune u Crnoj Gori. Jasno mu je da bi takav potres ne samo suzio feud, već bi ga, moguće je, potpuno razvlastio. Zato mu je potreban hitan, “mirni” NATO paket-aranžman u kom bi se ”Prirodna Albanija” uklopila u Janjićev “širi integrativni” proces, a zapravo osigurala njegova lična fizička i materijalna sigurnost. Tako bi Đukanović, ne samo na simboličkoj ravni, već i faktički, postao jedan od glavnih kumova ”Prirodne Albanije”. Ako to već i nije dosad, pre svega ulogom u priznavanju lažne države Kosovo.

Međutim, ne zanemarimo da i podgorički “tim B” igra sličnu igru sa Amerikancima sa skoro istim ciljem, ali samo bez Đukanovića na ”tabli”. Život je, znamo, surov, pa kockarskim žargonom rečeno, izvesno je jedno – neće svi kući.

Izvor: Fond Strateške Kulture

Komentari

2 Komentara na Đukanovićevo kumstvo „Prirodnoj Albaniji“