Ukrajinski „šesti oktobar“ – lustracija kao deo okupacije

Zakonodavni postupak „po evropskom ukusu”

Centralna politička tema septembarskih dana u Kijevu bila je donošenje tzv. zakona o lustraciji („O čišćenju vlasti”) №4359a, čiji je nacrt Vrhovnoj Radi (parlament) predložen 24. jula od strane grupe poslanika frakcija „Udar” (lider V. Kličko), „Sloboda” (lider O. Tjagnibok) i „Otadžbina” (lider J. Timošenko). Iza predloga zakona, kao ključni neformalni predlagač stajao je samozvani „evromajdanovski” lustracioni komitet, na čelu sa tadašnjim novinarom, a sada poslanikom novog saziva parlamenta (frakcija „Samopomoć” gradonačelnika Lavova) – Jegorom Soboljevim.1)Prvobitni nacrt zakona pretrpeo je značajne izmene posle prvog parlamentarnog čitanja, a usvojen 16. septembra posle drugog čitanja, sa tankom većinom od 231 poslanika, od potrebnih 226 glasova. Većina je obezbeđena tek posle dva propala pokušaja.2)Pri tome, po svedočenju samih poslanika Rade, ali i po priznanju članova tzv. lustracionog komiteta, narodni poslanici kod drugog čitanja nisu u rukama imali u međuvremenu izmenjeni predlog zakona. Glasali su za tekst akta koji im je bio najvećim delom nepoznat, jer je posle prvog čitanja bilo izmenjeno čak 400 odredbi iz inicijalnog predloga.3) Između ostalog, u izmenjenoj drugoj verziji zakona definisan je krug funkcionera koji su automatski, iz zakonom predviđenih razloga, po osnovu lustracije odstranjivani iz izvršne i sudske vlasti. Predlagač najvećeg broja naknadnih izmena, koje su unete između dva parlamentarna čitanja, nije bila ni Vlada, niti narodni poslanici, već tzv. lustracioni komitet. Na ovako doneti zakon P. Porošenko je stavio predsednički potpis 9. oktobra, da bi zakon 15. oktobra konačno bio objavljen u „Glasu Ukrajine”, a na snagu je stupio već sutrašnjeg dana.

Da tzv. zakon o lustraciji nije bio tvorevina ustavom ovlašćenih nosioca zakonodavne inicijative, već jedne male opskurne grupe članova nekakvog samozvanog lustracionog komiteta potvrđuju i reči jednog od njih: „Njih deset je donelo zakon, po kome će sve sutra otići u …. Ne 1 000, ne 10 000, ne oligarsi, kako neko govori, već evo ovih 10 ljudi je to uradilo, u šta niko nije verovao. I još na Majdanu nije bilo nikakvih miliona, kada su počeli da pucaju tamo je bila sila od 2-3 hiljade ljudi. Eto tako se stvara istorija”.4)Kako se đavo krije u detaljima, u slici pod nazivom – revolucionarni teror manjine nad većinom – koju je dao član tzv. lustracionog komiteta, nedostaje detalj o licima koja vuku konce nad šačicom „evromajdanovskih” marioneta.

Tzv. zakon o lustraciji donet je 16. septembra i u potpuno neregularnim spoljnim okolnostima, jer su poslanici odlučivali pod ultimativnom pretnjom uličnog linča u slučaju da se zakon o lustraciji ne izglasa. Pred zdanjem parlamenta jurišnici iz „Desnog sektora” i članovi tzv. lustracionog komiteta su se sukobili sa pripadnicima Nacionalne garde i tom prilikom je poginulo troje ljudi. Iščekujući donošenje zakona o lustraciji, huntina revolucionarna rulja je tog dana na ulici sprovodila svoj obred lustriranja: u kontejner sa smećem bačen je narodni poslanik „Partije regiona”, V. Žuravski, dok je drugi poslanik, J. Mirošničenko bio prebijen. Linč nad Žuravskim se odigrao pred policajcima, koji su u početku nemo posmatrali otmicu i bacanje narodnog poslanika u kontejner. Ovim je samo nastavljeno višemesečno ulično divljanje nad neistomišljenicima iz redova narodnih poslanika i rukovodilaca lokalne administracije, ali su žrtve revolucionarnog terora bili i dvojica lekari i jedan kozački ataman. Kontejneri za smeće služili su kao žrtvenici u koje su od Kijeva i Čerkasija, preko Zaporožja i Nikolajeva, pa do Ternopolja i Rovna, ubacivani oni koje je revolucionarna rulja iz različitih razloga markirala kao protivnike februarskog prevrata.5)Cinik bi morao da primeti vrednosnu vezu između novopromovisanih ideja revolucionarne hunte i žrtvenika kijevske februarske revolucije.

Pojedini istupi u okviru parlamenta potvrdili su tog dana da ulični teror pod prozorima zgrade ukrajinskog parlamenta nije predstavljao, kao i sve u vezi sa protestima „evromajdanovaca”, nekakvu spontanu reakciju politički razočaranih i godinama pljačkanih stanovnika Ukrajine, već pažljivo isplaniranu i koordinisanu političko-obaveštajnu radnju organizovane grupe huligana. Tako je predsednik Vrhovne Rade, A. Turčinov, zapretio da će u službenom glasilu, „Glasu Ukrajine”, biti objavljen spisak sa imenima poslanika koji se budu usudili da glasaju protiv zakona o lustraciji. Služeći se otrcanom, već stotinu puta kopiranom revolucionarnom frazom Miraboa, Turčinov je zapretio da se poslanici neće razići sve dok se ne donese zakon o lustraciji.6)S tom razlikom, što je pretnja grofa Miraboa bila upućena izvršnoj vlasti u ime narodne skupštine, dok je u njenoj kijevskoj replici bila upućena narodnim poslanicima; to nije slučajno, jer je prava meta ukrajinskog ino-revolucionarnog prevrata i bio narodni suverenitet, pogažen tokom februarske nasilne smene vlasti. Pretnja proskripcijama predsednika parlamenta, ojačana je na dan glasanja okupljanjima razularenih „evromajdanovaca” pred porodičnim domovima narodnih poslanika. Uz to, na internet-mrežama bili su objavljeni brojevi mobilnih telefona pojedinih poslanika Rade.7)

Kratkoročna i dugoročna upotreba lustracije

Tzv. zakon o lustraciji je ključni zakon „evromajdanovske” diktature, kojim hunta ostvaruju dva politička cilja, jedan kratkoročan i drugorazredni i drugi dugoročan i prvorazredni.

Lustracija u službi izborne pobede

Donošenjem tzv. zakona o lustraciji najpre se ispunjava najvažnije obećanje kojim su pronatovski jakobinci tokom februarskog prevrata mobilisali prestoničke sankiolote i galicijske naciste. Prvi su lustraciju u svojoj redukovanoj političkoj svesti, koja je godinama bila predmet planskog političkog i ekonomskog ponižavanja, te informativnog sluđivanja i vrednosne degradacije, vezivali za borbu protiv korupcije. Za druge je lustracija bila rasističko sredstvo za kadrovsko, ekonomsko, a posledično i biološko čišćenje Ukrajine od njene izvorne ruskosti, ne bi li joj se na lice navukla galicijska konvertitska maska.

Svesni da raspaljenim revolucionarnim masama, koje po zapažanju direktora ruskog Instituta novih država, A. Martinova, „očekuju krv i cirkus”, nemaju šta da ponude na parlamentarnim izborima koje su raspisali, vođi kijevske hunte i njihovi zapadni nalogodavci su u predizbornu kampanju ubacili temu donošenja zakona o lustraciji.8)O tome svedoči drugi uticajni član „evromajdanovskog” lustracionog komiteta, izraelski i ukrajinski biznismen Karl Voloh: „Rekao sam mu (ministru pravde Pavelu Petrenku), svi vladini predlozi zakona su nepopularni, zamrzavate plate, penzije, podižete cene energenata. A ja imam najbolji zakon na svetu i samo sa tim zakonom izađite na izbore. Ako do sada niste shvatili da je nemoguće dobiti izbore bez podizanja zastave lustracije, ja ne mogu da shvatim kako mislite da idete dalje.” Ubrzo posle razgovora Voloha i minstra pravde, Jacenjuk je izašao sa stavom da Vlada podržava donošenje zakona o lustraciji. 9)

Istovremeno, izbacivanje lustracije u vrh tema predizborne kampanje trebalo je da poveća podršku ovoj revolucionarnoj ustanovi. Jer, i u uslovima nasilne smene vlasti, revolucionarnog terora jedne šovinističke manjine, građanskog rata i decenijama akumuliranog socijalnog nezadovoljstva, koncept lustracije kao kolektivne odgovornosti državnih službenika za pretpostavljenu krivicu podržavalo je samo 30% od ukupno 60% građana, koji su podržavali neki od vidova čišćenja korumpiranih državnih struktura Ukrajine.10)

Tako je rezultat tek završenih izbora za Vrhovnu Radu bio određen, ne samo atmosferom revolucionarne strahovlade i rata u Novorusiji, već i veštom propagandnom manipulacijom kolaboracionističkih frakcija ustanovom lustracije.Ona se uplašenim, dezinformisanim i politički i ekonomski „gladnim” biračima predstavljala kao moderan proevropski pravni instrument za obezbeđivanje uticaja građana na izbor lica koja vrše vlast na centralnom i lokalnom nivou. Tako je, primera radi, kandidat Jacenjukovog „Narodnog fronta”, Leonid Jemec, na izbore izašao sa predizbornim programom koji se zasnivao na demagoško-populističkoj paroli: „Doneti zakon o lustraciji! Drhtite korupcionaši, došao je čas za naplatu računa!”11)

Lumpenproleterski revolucionarni doživljaj lustracije

Da se ne radi ni o kakvom pravnom instrumentu, već o revolucionarnoj giljotini, nisu skrivali ni pobornici lustracije. Uticajni „evromajdanovski” analitičar, Sergej Kemski, objašnjavao je kako kod lustracije nije potrebno detaljno zakonski razraditi postupak njene primene, već je dovoljno predvideti u zakonu široku formulaciju „izgubiti poverenje građana”, pa da se pokrene postupak za smenu nekog funkcionera.12)Formula gubitak poverenja građana neodoljivo podseća na kaznu gubitka građanskih prava, neodvojivu od svih revolucionarnih režima, bili oni liberalno-građanski ili komunistički. Ova revolucionarna kazna služila je kao efikasno sredstvo za uzurpaciju i monopolizaciju narodne volje i uspostavljanje, u ime iste zarobljene volje, vlasti revolucionarne manjine nad terorisanom većinom. Kažnjavanje u ime naroda, po principu kolektivne odgovornosti, oduzima postupku lustracije formalnopravnu, proceduralnu stranu, čime se on pretvara u sumarno političko suđenje u kome se ne dokazuje krivica optuženih, niti se postavlja prethodno pitanje kompetentnosti za suđenje revolucionarnih egzorcista. Revolucionarni prevrat traži brzinu, a pravni poredak je kao konzervativni fenomen najveći neprijatelj revolucionarne nestrpljivosti.

Takvo revolucionarno shvatanje lustracije „evromajdanovska” hunta je u praksi otvoreno ispoljila i pre donošenja zakona, još u martu mesecu, kada je u okviru ministarstva unutrašnjih poslova bila formirana samozvana kadrovska komisija, sastavljena od tri nekompetentna člana – dvojice novinara i ombudsmana. Ova komisija je sprovela postupak za izbor novih načelnika oblasnih uprava MUP (MVD) Kijevske, Lavovske, Volinjske i Ternopoljske oblasti.13)Umesto nekadašnjih političkih komesara nove revolucionarne komitete u obojenim revolucijama, od petooktobarske do kijevske februarske, čine predstavnici NVO i „novinari, koje kod zapadnih centara moći za taj posao kvalifikuje uspešan predrevolucionarni rad na pripremi svesti građana za nasilni prevrat.

Zna se da su pri definisanju kijevske verzije lustracije njeni kreatori iz zapadnih službi uzeli u obzir i stanje pravne svesti građana Ukrajine, odnosno ono što je od nje preteklo posle komunističkog i tranzicionog eksperimenta. Uostalom iskustvo sa lustracijom u nekadašnjim državama istočnog bloka, od Pribaltika do Češke i Rumunije, pokazuje da kolektivni linč državnih funkcionera u ime obećane slobode, kod bivših vojnika partije, preko noći preobučnih u birače parlamentarnog režima, može da se uspešno proda kao surogat za utoljavanje duhovne i telesne tranzicijske „gladi”. U suženom političkom vidokrugu komunističkog lumpenproletera, lustracija je ličila na dobru staru praksu revolucionarnih čistki, uz pomoć koje bi se on napokon osvetio otuđenoj partijskoj vrhušci za sve godine lažne jednakosti i praznih obećanja. Upravo iskustvo istočnoevropskih zemalja sa lustracijom preporučilo je Poljakinju, Agnešku Pasecku, iz NVO „Otvoreni dijalog”, da bude glavna kopča između „evromajdanovskog” lustracionog komiteta i briselske birokratije, koja je će vršiti nadzor nad eurpodobnošću kijevskog zakona o lustraciji.14)

Lustracija u službi obezbeđenja okupacije

Revolucionarno raspljeni Kijevljani u lustraciji vide sredstvo za razvlašćivanje večitih Antona Antonoviča (lik večitog gradonačelnika, krupnog službenika u Gogoljevom „Revizoru”), a galicijski nacisti sredstvo za razvlašćivanje pobednika od pre sedamdeset godina. Nasuprot tome, zapadni kreatori kijevskog prevrata i huntino zvanično i nezvanično vođstvo u lustraciji vide efikasno i brzo sredstvo za pseudolegalno učvršćivanje prevratničkog, kolaboracionističkog, a u psihološkoj ravni i jednog renegatskog režima – dubinskom protivpravnom promenom celokupne vertikale vlasti u Ukrajini. Dok prvi lustracijom kratkoročno hrane primitivnu glad za osvetom, drugi uz pomoć lustracije planiraju da u postizbornom periodu, pod providnim velom jednog kvaziupravnog postupka, nastave sa svojim dugoročnim utvrđivanjem u lestvici vlasti. Profil ovako instalisane vlastodržačke grupe određen je njenom namenom – da u zapadnom pohodu na Istok predstavlja udarnu pesnicu za destabilizovanje Rusije. To se najbolje vidi iz sadržaja tzv. zakona o lustraciji, koji predstavlja programsku ličnu kartu kijevske hunte.

Sadržaj tzv. zakona o lustraciji

Zakon o čišnjenju vlasti poznaje dve grupe lica koja će se naći pod udarom lustracije.15)

Jednu grupu čine funkcioneri izvršne i sudske vlasti koji se po sili zakona, bez ikakve naknadne provere, odstranjuju iz obe grane vlasti na period od 10 godina.  Spisak ovih službenih lica u zakonu zauzima nekoliko stranica, ali se prema razlozima koji dovode do gubitka službe mogu razvrstati u četiri grupe. Prvu grupu čine svi viši funkcioneri izvršne i sudske vlasti koji su u periodu drugog Janukovičevog predsedničkog mandata (25. 2. 2010-22. 2. 2014.) bili na tim položajima duže od 1 godine. Reč je, primera radi, o predsedniku države, šefu njegove administracije, premijeru, ministrima, čelnicima Narodne banke, Antimonopolskog komiteta, rukovodiocima carinske i poreske službe, rukovodiocima, zamenicima i sekretarima svih bezbedonosnih službi, najvišim vojnim komandantima, članovima najviših sudskih tela, članovima Centralne izborne komisije u vreme izbora 2004. i 2012. godine, gubernatorima, rukovodiocima lokalne administracije. Nezavisno od dužine službe, pod udar tzv. zakona o lustraciji dolaze i sva lica koja su tokom „evromajdanovskog” nasilja, u periodu od 21. 11. 2013. do 22. 2. 2014. godine, obavljala navedene službe, a na svoj zahtev nisu u navedenom periodu napustila dužnost ili su kao sudije, tužioci, predstavnici organa bezbednosti, gubernatori i rukovodioci lokalnih organa vlasti učestvovali u donošenju rešenja kojima se sprečavalo okupljanje „evromajdanovaca”, odnosno svi koji su donosili okrivljujuća rešenja i presude u sudskim postupcima protiv učesnika uličnih nemira. Treću grupu čine sva lica koja su „javno podsticala separatizam” na istoku Ukrajine, najviši funkcioneri Krima, kao i oni koji su u periodu rata na istoku zemlje bili saradnici stranih obaveštajnih službi. Četvrtu grupu čine svi rukovodioci komunističke partije i komsomola iz sovjetskog perioda, sve do najnižeg regionalnog nivoa, kao i svi rukovodioci i tajni operativni saradnici sovjetskih službi bezbednosti i politički rukovodioci u oružanim snagama SSSR. Takođe, po sili zakona po osnovu lustracije gube državnu službu svi oni koji imaju dvojno državljanstvo.

Drugu veliku grupu lica čine oni koji svoj službeni položaj ne gube automatski, već se podvrgavaju postupku lustracione provere, koju će voditi komisija u sastavu ministarstva pravde. Po odredbama zakona postupku lustracione provere u buduće će biti podvrgnuti svi kandidati za funkcije u sve tri grane vlasti.

Od lustracije po sili zakona, koja automatski dovodi do gubitka položaja, izuzeta su sva birana lica, koja su se u momentu donošenja zakona nalazila na poziciji predsednika države, narodnih poslanika, lokalnih odbornika i gradonačelnika, kao i sudija Ustavnog suda. Reč je o izmenama koje su u nacrt zakon volšebno unete između prvog i drugog parlamentarnog čitanja, a kojima su mnogi članovi huntine vrhuške sebe zaštitili od lustracije po sili zakona. Tako je, primera radi, Aleksandar Turčinov od 1987-1990. bio sekretar rejonskog komiteta komsomola u Dnjepropetrovsku, a preletač iz bivše Janukovičeve „Partije regiona”, ondašnji poslanik Sergej Tigipko, potpredsednik Vlade od 2010-2012. Porošenko je 11 meseci bio ministar trgovine za vreme drugog Janukovičevog mandata.

Osim toga, od automatske lustracije biće izuzeta i sva lica koja budu, nezavisno od ranije službe, uzela učešće u „antiterorističkoj operaciji” na istoku zemlje.

Imajući sve to u vidu, tzv. zakon o lustraciji je pravljen kako po slici onih koje lustracijom treba eliminisati iz ukrajinskog državnog i uopšte javnog života, tako i prema slici onih koji su po odobrenju Vašingtona, a prema prethodnim krvavim prevratničkim zaslugama sebe izuzeli od lustracije. Zakonodavac se nije ni trudio da u jednom opštem pravnom aktu, kakav je zakon, satavljenom od apstraktnih normi, izbegne pominjanje pojedinih lica po imenu. Tako se u prvom članu zakona, u odredbi u kojoj se definiše priroda lustracije, direktno pominje V. Janukoviča i to kao „uzurpator vlasti”, koji je „podrio bezbednost i odbranu Ukrajine i protivpravno narušio prava i slobode građana”.16)Ovakva primitivna kazuistična i personalizovana nomotehnika svojstvena je svim revolucionarnim režimima, koji uz to inverzijom krivice za nasilno urušavanje pravnog poretka pokušavaju da naknadno konvalidiraju svoj položaj.

Šta može u koloniji a ne može u metropoli

Tzv. zakon o lustraciji protivan je čitavom nizu osnovnih pravnih principa opšteprihvaćenih u savremenom pravu, Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima, kao  i mnogim odredbama ukrajinskog Ustava i zakonika o radu. Lustracijom se narušavaju principi individualne odgovornosti, jednakosti građana pred zakonom, vladavine prava, procesnopravna pretpostavka nevinosti,  zaštita dostojanstva ličnosti i pravo na rad. Zakonom o lustraciji služba sudije prestaje mimo razloga predviđenih Ustavom Ukrajine – narušavanje sudijske zakletve i gubitak ukrajinskog državljanstva, a protivno načelu stalnosti sudijske funkcije. Uz to, sudija može biti opozvan sa funkcije samo odlukom organa koji ga je rešenjem postavio, a to je predsednik države, a ne odlukom nekakve lustracione komisije. S toga se plenum sudija Višeg specijalizovanog suda Ukrajine već obratio Vrhovnom sudu sa predlogom pokretanja postupka kod Ustavnog suda Ukrajine za ocenu ustavnosti odredaba zakona o lustraciji.17)

Ovakvo narušavanje prava građana nije po svemu sudeći dovoljno da pokrene mehanizam nadzora briselske birokratije i tzv. Venecijanske komisije. U odsustvu vašingtonskog alarma, EU nemo posmatra kršenje individualnih ljudskih prava na teritoriji koja je već odavno određena da bude samo vojni poligon u ratu protiv pravoslavne civilizacije, koju danas vozglavljuje ruski svet. A na vojnim poligonima važe neki drugi zakoni, čija je primena već viđena u Gvantanamu. Način na koji nezvanični autor zakona o lustraciji, J. Soboljev, komentariše mogućnost obraćanja pojedinih građana Ukrajine organima EU radi osporovanja diskriminatorskih odredbi tzv. zakona o lustraciji, pokazuje uverenost jednog kolaboracioniste da će metropola obezbediti zaštitu kolonijalnom režimu: „To i jeste pobeda evromajdanovaca, kada šef administracije predsednika Janukoviča moli za zaštitu kod Saveta Evrope od lustracije ukrajinskih građana”.18)Uostalom, i nije važno da li će diskriminisani ukrajinski građanin eventualno dobiti spor pred Evropskim sudom za ljudska prava, već da li će svojim obraćanjima evropskim institucijama priznati nespornim njihov isključivi autoritet na teritoriji Ukrajine.

Naravno da zapadnu pseudoimperiju ne pogađa ni činjenica da će se pod udar lustracije naći će, po priznanju samog Jacenjuka, više od milion različitih državnih službenika.19)Oko 94% svih rukovodilaca poreske službe, preko 1 500 službenika tužilaštva, preko 100 viših carinskih oficira itd. Ukoliko se zakon bude dosledno primenjivao, proizvešće po mišljenju direktora ukrajinskog Instituta globalnih strategija, V. Karaseva, „nestašicu kadrova i konačno urušavanje državnog aparata”.20)Istovremeno, lustracija je od postupka za suzbijanje korupcije postala njen novi izvor. Tako rukovodioci organa bezbednosti da bi izbegli lustraciju, za mito od 5 000 dolara dobijaju od rukovodilaca naredbu o prekomandi u područje tzv. antiterorističke operacije, gde u nekoj harkovskoj „hladovini” provedu nekoliko dana. Kako savetnici ne podležu lustraciji, jer navodno nemaju status državnih službenika, rukovodioci prebacuju sebe u savetnike, a dojučerašnje potčinjene postavljaju na svoje položaje.21)

Međutim, pseudoimperija gubeći samokontrolu u šahovskoj igri sa putinovskom Rusijom previđa da metla lustracije, po rečima ukrajinskog politikologa V. Fesenka, može samo da poveća „vojsku kontrarevolucionara i separatističku bazu u ruskojezičnim regionima”.22) Već prvi dani primene tzv. zakona o lustraciji pokazuju da će njegova primena biti do psihopatoloških granica dosledna, te da će, po rečima A. Martinova, „Ukrajinu pretvoriti u polunacističku degradiranu teritoriju”.23) Tako se ukrajinska hunta na početku procesa lustracije „očistila” od usluga čuvenog akademika Jurija Sergejeviča Aleksejeva, rukovodioca državne Kosmičke agencije. Već je neko preporučio da polupismeni Ljaško, po nacističkim merilima čistokrvni Ukrajinac, treba da preuzme vođenje ukrajinske kosmičke agencije.24)

Šta je spremljeno za Srbiju

Sadašnje stanje u Ukrajini samo je rezultat dugogodišnjeg planski izvedenog projekta koruptivnog kvarenja, organizacionog urušavanja i vrednosne degradacije državnih upravljačkih i sudskih struktura, čiji su akteri sami ukrajinski službenici, ali su stvarni režiseri ovog procesa atlantistički centri moći. Broj od neverovatnih 387 visokoškolskih ustanova (među njima i nekakvi pravni fakulteti osnovani pri poljoprivrednim fakultetima)25), koje izdaju visokoškolske pravničke diplome, iznikao u procesu tranzicije i primene Bolonjske deklaracije (Ukrajina od 2005. g), najbolja je potvrda da je korupcija, povezana sa vrednosnom inflacijom i posledičnom vrednosnom devalvacijom – EU-proizvod namenjen istočnim kolonijama.

Takvom strategijom atlantisti ostvaruju dva cilja: sprečavaju pravno i ekonomsko konsolidovanje jedne države ruskog sveta i istovremeno duboko u teritoriji civilizacijskog neprijatelja obezbeđuju stalni izvor društvene nestabilnosti i napetosti.

Treba imati u vidu da je lustracija u periodičnoj kombinaciji sa korupcijom moćan instrument za revolucionarnu destabilizaciju države u velikom civilizacijskom ratu koji se vodi. Radikalna revolucija u formi lustracije u Ukrajini je samo najavljena u „narandžastoj revoluciji”, od tada je započeo proces odbrojavanja vremena izvođenja ukrajinskog „6. oktobra”. Vreme za revolucionarni epilog nije bilo određeno prema potrebama nezadovoljnog i raspolućenog ukrajinskog društva, već prema vojno-strategijskim potrebama atlantista.

Sledstveno, sadašnja lažna borba protiv korupcije u Srbiji, čije domete i propagandni obrazac formira Brisel, stvara društvene uslove za budući ino-revolucionarni prevrat – Srbijin „6. oktobar” po ukrajinskom modelu. Vreme izvođenja ovog plana zavisiće od stanja na frontu u ratu civilizacija, kao i od stepena bliskosti zvaničnih srpsko-ruskih odnosa. Zato je istinska borba protiv korupcije, povezana sa izgradnjom snažne pravne države protivno nametnutom euroreformskom modelu slabe države, jedini način da se Srbija i njena moguća buduća suverenistička politika sačuva od rušenja daljinski dirigovanim „šestooktobarskim” uličnim prevratom.

__________________________________

Izvor: Fond Strateške Kulture