Međunarodna kasta nedodirljivih

Kasta nedodirljivih[1] – u ruskom jeziku prihvaćen pojam za naziv niza kasti koje zauzimaju najniža mesta u hijerarhijskom poretku kasti u Indiji. U ovom trenutku oni čine 16-17% stanovništva u Indiji. Nedodirljivi ne ulaze u sistem četiri varne. Smatraju se sposobnim da oskrnave članove visokih kasti, pogotovo bramana. Nedodirljivi se dele po tradicionalnim vidovima delatnosti njihovih predstavnika, a takođe i po mestu njihovog boravka. Najraširenija kategorija nedodirljivih su – čamari (kožari), dhobi (pralje), daliti. Postoje i druga značenja ovog termina”. (Vikipedija)

Treba se saglasiti sa Vikipedijom – nedodirljivi nisu samo indijska sekta. U današnjem međunarodnom pravu pojavilo se novo značenje ovog termina. Nedodirljivi – to su oni koje ne smeju “dirati” pravosudni organi, to su oni koji ne podležu nikakvoj odgovornosti. Danas u takve spada (i u direktnom i u prenosnom značenju) grupa međunarodnih tužilaca.

Zaista je danas unikalan položaj međunarodnih tužilaca. Ni u jednoj državi na svetu nema nešto slično i to ne odgovara pravnim principima ni jednog pravnog sistema. Svi pravni sistemi polaze od toga da svaki državni činovnik može da snosi odgovornost. Čak i kada su u pitanju šefovi država.

Ne samo imunitet, nego i odgovornost tužioca, predstavlja opšte poznati princip izgradnje mehanizma državne vlasti u svakom pravnom sistemu. Međutim, taj sistem koji je danas postrojen u međunarodnom pravu, na korenit način se razlikuje od sistema koji postoji u državama. Danas su tužioci međunarodnih sudova i tribunala nedodirljivi. Oni se ne smeju dirati nikada i ni pod kakvim okolnostima.

A sve to je moguće na fonu njihove inokosne vlasti po pitanju podizanja optužnice. Tako Statut MTBJ i Statut MTR predviđaju da odluka o tome protiv koga će se podići optužnica, a protiv koga neće – ne pripada tužilaštvu (kao kolektivnom organu), već lično Tužiocu.

Štaviše, u Statutu pomenutih tribunala odsustvuju bilo kakve norme koje bi omogućile žalbu na odluku tužioca. To važi kako za podizanje optužnice, tako i za nepodizanje. U vezi sa tim treba se setiti čuvene odluke Tužioca MTBJ Karle del Ponte o odbijanju da podigne optužnicu protiv rukovodstva zemalja NATO pakta zbog počinjenih ratnih zločina za vreme bombardovanja Jugoslavije u martu-junu 1999. godine. Bez obzira na očiglednu nezakonitost te odluke[2], nije bilo pravnih mehanizama za žalbu na to rešenje.

Analogna situacija desila se i u Međunardonom krivičnom sudu i u svim drugim međunarodnim krivičnim tribunalima. Tamo jedino lično Tužilac ima pravo da podigne optužnicu i ne mogu se podneti žalbe.

Ali je najvažnije od svega to što međunarodni tužioci ne snose nikakvu odgovornost za svoj rad.[3] To je unikalna situacija koja je dovela do stvaranja međunarodne kaste nedodirljivih.

Bilo je pokušaja da se međunarodni tužioci pozovu na odgovornost, ali svi su bili bezuspešni. Poslednji pokušaj preduzeo je bivši Predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić, koji je uputio zahtev predsedniku MTBJ Teodoru Meronu da se razmotri pitanje o pozivanju na odgovornost bivšeg tužioca Karle del Ponte u vezi sa procesom Slobodanu Miloševiću. Da napomenemo da je u septembru R. Karadžić zatražio sprovođenje istrage i poziv na odgovornost bivšeg glavnog tužioca MTBJ Karle del Ponte. Kao osnova za tužbu poslužilo je na sajtu WikiLeaks publikovani dokument koji je potpisao pravni savetnik ambasade SAD u Hagu, iz koga se vidi da je bivši tužilac Karla del Ponte saopštavala ambasadi SAD tajne informacije koje su se ticale odbrane bivšeg Predsednika Jugoslavije Slobodana Miloševića. U dokumentu se govori o tome da je 16. aprila 2004. godine, za vreme susreta Karle del Ponte sa američkim diplomatom, ona faktički predala savetniku tajni dokument koji je sadržao imena onih lica koje je Slobodan Milošević planirao da pozove u svojstvu svedoka (bilo je to u vreme pripreme S. Miloševića za svoju odbranu). Iz dokumenta se vidi da je Karla del Ponte obećala da će obaveštavati ambasadu SAD o razvoju događaja i izveštavati o budućim zahtevima sudu od strane Slobodana Miloševića.[4]

Međutim,  sudije specijalnog suda, formiranog radi razmatranja činjenica ukazanih u dokumentima (Kristof Fljuge iz Nemačke, Bakone Moloto iz Južne Afrike i Berton Hol iz Bahamskih ostrva) suštinski su odbile da razmatraju predmet, izjavivši da optužbu ne treba da razmatra MTBJ već Međunarodni rezidualni mehanizam za krivične tribunale (MRMKT). Teodor Meron, predsednik MTBJ koji je istovremeno i predsednik MRMKT, uputio je predmet u Mehanizam. Međutim, indikativno je da je ovaj put umesto kolegijalnog veća, bio određen sudija pojedinac (B. Moloto). Sudija MRMKT B. Moloto je 27. novembra doneo presudu po tužbi R. Karadžića. Sudija je izjavio da on nije našao nikakve dokaze kako bi se osnovano smatralo da je glavni tužilac MTBJ načinio pravni prekršaj i naredio je odbacivanje tužbe.

Argument sudije je bio taj, da bez obzira što je Slobodan Milošević konfidencijalno predao sudskom veću spisak svedoka, nije bilo odluke sudskog veća o dodeljivanju oznake tajnosti ovom spisu. Štaviše, sudija Moloto je istupio kao advokat Karle del Ponte, ukazavši da glavni tužilac nije otkrila tajnu informaciju, nego je jednostavno “pokušala da reši pitanje bezbednosti svedoka”. Koliko neumesan, toliko i glupav argument. Ispada da ukoliko bi Slobodan Milošević pokušao da u svojstvu svedoka pozove nekog Amerikanca, to bi za njega automatski predstavljalo opasnost. Pored toga, Moloto iz nekog razloga “zaboravlja” da je Karla del Ponte predala imena ne samo Amerikanaca, nego i Rusa. Međutim, sudija-advokat je verovatno poverovao u to da je Karla del Ponte želela da zaštiti i ruske svedoke. Na taj način je ovo rešenje doneto u skladu sa principima nemogućnosti pozivanja na odgovornost međunarodne kaste nedodirljivih. To je jasno. Jer sudije međunarodnih krivičnih sudova i tribunala takođe pripadaju toj kasti i zato po definiciji, ne mogu osuditi svoje. Međutim pripadnost međunarodnoj kasti nedodirljivih možda i nije toliko visoka privilegija, kako to misle njeni članovi. Sudski zločin je možda najstrašniji zločin, jer ga čini onaj koji predstavlja poslednju nadu žrtava na pravednost i pravosuđe. Dvadeset godina delatnosti “međunarodnog krivičnog pravosuđa” predstavljaju period međunarodnog sudskog terora i bezakonja, period formiranja međunarodne kaste nedodirljivih. To je kasta onih koji ne samo da ne podležu odgovornosti za bilo kakav zločin, nego i kasta onih sa kojima bi svaki dodir predstavljao skrnavljenje za normalnog čoveka. Za razliku od indijske kaste nedodirljivih.

Izvor: Fond Strateške kulture