Vodi li nas Vučić sve vreme u NATO, umesto u EU?

Milorad Dodik je pre neki dan upozorio da je volja srpskog naroda da se ne ide u NATO – obaveza i onima iz srpskog naroda koji možda misle da treba da se ide tamo. Govoreći to, liči kao da je poslao poruku ne samo Srbima sa one, nego i određenima sa ove strane Drine.

«Naš cilj je da čujemo volju naroda i obavežemo političare (u RS) da se ponašaju u skladu sa njom», rekao je Dodik.

Sa ove strane, Aleksandar Vučić je, početkom leta, rekao da je protiv članstva Srbije u NATO «75 odsto građana ove zemlje», ali da bi «Srbija rešila većinu svojih problema ulaskom u NATO».

Jedina prepreka da NATO proguta Srbiju, prema analitičarima Alijanse koji govore kroz Vučićeva usta, je to što među Srbima NATO nije dovoljno popularan.

I zato je Vučić, još kao premijer, potpisao IPAP sporazum i u okviru njega obavezao Vladu Srbije da promoviše koristi koje bi zemlja imala od članstva u NATO. Sa ciljem da se svest Srba o NATO paktu promeni i da oni požele da uđu u tu «porodicu». Da u očima Srba NATO prestane da bude agresor, a postane – kako je rekao Vučić – neko ko će rešiti većinu problema Srbije!

Dakle, šta imamo: dok Dodik kaže da političari moraju da budu obavezni da slušaju narod (koji neće u Alijansu), Vučić ubeđuje Srbe da je NATO rešenje srpskih problema!

Obratite pažnju: Vučić ne kaže da je EU rešenje naših problema, nego je to – NATO! Ni Vučić, ni funkcioneri Brisela i NATO-a ne kažu da je bezbednost regiona garantovana ulaskom Srbije u EU, negoperspektivom ulaska u EU. Vučić dosledno ponavlja da Srbija ne mora da uđe u EU, ali mora da sprovede evropske reforme!

Da li to Srbija mora zato što ovde nije reč o srpskoj bezbednosti i progresu, nego atlantskoj bezbednosti i njenom progresu?

Da li reforme koje sprovodi Vlada Srbije na evropskom putu u ime evropske perspektive zapravo koriste NATO paktu: da se Srbija razoruža, ekonomski i svaki drugi način stavi u robovlasnički položaj prema MMF i da se teritorijalno dezintegriše (KiM, Vojvodina, Raška…),a kulturološki i identitetski sahrani (u tranziciji sa Pravoslavlja na Vebera)?

I otuda se legitimno rađa pitanje: da li NATO želi da se proširi na Srbiju i da li mu je to onda lakše da uradi pošto se veze Srbije i Rusije pokidaju (npr: poglavlja 29 i 31), država izreže u puzle, a narodu promeni svest?

Pa se iz toga rađa pitanje: ko nas to drži na putu (ali ne insistira na članstvu) u EU? Ko potpisuje briselske sporazume? Ko nam menja svest?

Ko aktivno – prikladnim činjenjem ili nečinjenjem – pomaže da Srbija zaista bude zatvorena u obruč NATO?

Nije li to Aleksandar Vučić, koji je lično pomogao ulazak Crne Gore u NATO tako što je u ključnom trenutku afere o izmišljenom puču u Crnoj Gori podržao konstrukcije Mila Đuknovića i time omogućio da na vlast u Podgorici dođe ekipa koja je ubrzano i protiv volje građana ugurala Crnu Goru u NATO? I nije li Aleksandar Vučić taj koji upadljivo žmuri i ne meša se u brutalno uvlačenje Makedonije u NATO?

Sme li vrhovni komandant oružanih snaga Srbije da ćuti dok se vojni savez NATO širi oko Srbije?

Ili nas Vučić zapravo sve vreme i vodi u NATO, a maše šargarepom EU da bi smo se «svojom voljom» reformisali tako da nas NATO lakše svari, jednom kad nas konačno proguta na svom pohodu na Istok?

Da li je sve ovo moglo uticati na Dodikovo zapomaganje da se «BiH hoće na silu, protiv volje RS strpati u Alijansu» i da je zato hitno potreban referendum? Da li posle izostanka Vučićeve podrške za referendum o Danu RS, Dodik može da očekuje da će Vučić podržati pravo naroda RS da na referendumu izrazi slobodnu volju o članstvu u NATO? I da li Dodik može da očekuje da će Vučić potom raditi po volji građana RS, ili će se držati kao u slučajevima Crne Gore ili Makedonije?

Da li je moguće da Vučić sve pobrojano čini iznuđeno, sve suprotno od plana koji je kandidovao?

Posebno je pitanje šta će nam političar koji kandiduje plan, dobije vlast, kaže da ne može da ostvari svoj plan, i umesto da oslobodi mesto za onoga ko možda može, počne da umesto sebe – menja građane! Nesvesno?

Dane ČANKOVIĆ, predsednik pokreta Izbor je naš, Banjaluka

Šta god predsjednik Vučić odluči, da povede Srbiju definitivno u NATO ili putem referenduma odbaci takvu mogućnost, ta odluka će značiti njegov politički kraj.

Po izjavama koje je davao, poput one da bi Srbija riješila većinu svojih problema ulaskom u NATO; njegovoj kvalifikaciji puča u Crnoj Gori, sa iznošenjem „činjenice“ o „elementu inostranosti“, što je značilo podršku Đukanovićevoj predstavi puča i pomoglo dolasku pro-NATO vlade na vlast te ulasku Crne Gore u NATO; kao i njegovom ćutanju u vezi događaja u Makedoniji, koji će najvjerovatnije, ubrzano, odvesti Makedoniju u NATO, može se zaključiti da on Srbiju želi dovesti pred svršen čin. I okruženom NATO državama, uz druge okolnosti, ne preostaje joj ništa nego da uđe u taj savez.

Lakmus papir da li je to tako, mogao bi biti njegov odnos prema referendumu u Republici Srpskoj o ulasku u NATO, a kojeg je najavio predsjednik Dodik. Srbija i njen predsjednik imaju pravo da iznesu stav o ulasku Crne Gore u NATO kao i mogućem ulasku Makedonije a posebno o ulasku Republike Srpske i Federacije BiH, iz najmanje dva razloga. Značajan dio sunarodnika nalazi se u tom regionu i o njima Srbija, kao ozbiljna država, mora da brine. NATO je izvršio agresiju 1995. na Republiku Srpsku i 1999. na Srbiju, i presudno je uticao na stvaranje lažne države Kosovo, sa mogućim ciljem stvaranja takozvane velike Albanije.

NATO je i sredstvo prisile u rukama centra moći koji hoće da sruši sve vrste suvereniteta i nametne svoj nepravedni sistem vrijednosti, prisiljavajući druge da se prema Rusiji odnose kao neprijatelju, a naslućuje se i njegova želja za ukidanjem Republike Srpske.

Treba li da pojačavamo tim koji će sutra da zaigra protiv Rusije?

Predsjednik Vučić trebao bi imati u vidu iskustvo predsjednika Dodika, koji je shvatio da svako popuštanje Zapad doživljava kao slabost i gazi tuđe pravo i ostvaruje svoje nelegitimne interese. Predsjednik Dodik se okrenuo interesima svog naroda i odbrani Republike Srpske tražeći pomoć od Rusije, koja je sada u sasvim drugoj situaciji u odnosu na onu iz 1999.

Začuđuje i izjava predsjednika Vučića u kojoj je rekao da Srbija ni ne mora da uđe u Evropsku uniju. Važno je samo da sprovede reforme. Nažalost, mnoge od tih reformi koje bi navodno bilo važno sprovesti štetne su po vitalni interes srpskog naroda i idu u korist zapadnom centru moći. U poglavljima 29. i 31. nameću se okolnosti koje će pokidati ekonomske, bezbjednosne i spoljnopolitičke veze sa Rusijom.

Podsjetimo se i očiglednog primjera ukidanja carina. Takva „reforma“ pomogla je uništavanju domaće proizvodnje.

Srbi iz regiona, a pogotovo iz Republike Srpske imaju pravo, ali i istorijsku obavezu da prate šta se dešava u Srbiji jer od tih dešavanja zavisi budućnost srpskog naroda i zato oni ne smiju biti po strani.

Dejan MIROVIĆ, profesor Univerziteta u Prištini, izmeštenog u Kosovsku Mitrovicu

Što se tiče Vučićeve poluskrivene ljubavi ka NATO – ona je evidentna svakom neutralnom posmatraču!

Ne vide je samo tzv. patriotski analitičari i članovi SNS koji nas iz ličnih razloga ubeđuju da je crno zapravo belo, i obrnuto.

Osnovni problem koji Vučić ima je u tome što vodi politiku LDP, sa glasačkim telom bivše SRS i SPS.

Njegov problem je još veći, jer on LDP politiku ne vodi samo zbog pukog oportunizma i karijerizma, već i zato što iskreno veruje u LDP vrednosti, koje je preuzeo družeći se sa Bebom Popovićem i sličnim opskurnim tipovima.

Naravno, ovome treba dodati i neskrivenu fascinaciju kriminalnim režimom Mila Đukanovića i njegovim ulaskom u NATO, priznanjem lažne države Kosovo i otvorenom rusofobijom. Sve ovo je za Vučića krajnji cilj. A problem je u glasačkom telu koje još nije promenilo svest, poput njihovog lidera, koji ne skriva da mu je protestantska etika bliža od pravoslavne tradicije.

U jedno sam siguran: ova mešavina prevare glasačkog tela, kriminalnih ciljeva, i stremljenja ka NATO paktu se neće dobro završiti za sadašnju vlast u Srbiji, ali i za Srbiju, jer su očigledni znaci raspada društvenog i državnog sistema u našoj zemlji. Nisam radostan zbog toga, iako najdublje prezirem Vučićev režim, jer smatram da je narod bolji od srpske elite.

Da li Vučić pomaže NATO-u da usisa srpske zemlje? Pa, pogledajte slučaj državnog udara u CG. Na osnovu te farse je Đukanović pobedio, a CG ušla u NATO sa jednim poslanikom više.

Vučić ne da je davao skrivenu podršku, nego je javno izjavio da je postojao tzv. udar. Postoje i svedočenja zatvorenih u Spužu da ih je posećivao konzul iz ambasade Srbije u Podgorici i da ih je nagovarala da priznaju krivicu.

Povodom delovanja u Makedoniji, Vučić je i tamo jedna ekipa i jedan front sa Milom Đukanovićem i drugim vazalima NATO na ovoj teritoriji.

Njegova je muka samo to što hoće da vodi NATO politiku, ali ima biračko telo koje je izrazito rusofilsko. Odatle dolaze njegove odluke kao što je zamajavanje sa Migovima i slične stvari.

Pitate da li evrounijatskim putem – reformama i uslovljavanjem – Vučić priprema Srbiju za dolazak NATO-a. Pogledajte samo dosadašnje zahteve: Haški tribunal, Kosovo, proterivanje Rusa iz Niša. To je mnogo zahteva za samo deset godina. Šta će biti dalje: zahtevi prema Vojvodini, Raškoj, jugu Srbije. Neće se zaustaviti dok nas potpuno ne unište pa će onda i na ovaj prostor da dođe NATO. Nas, dakle, prvo moraju da unište, jer je Srbija stara država, za razliku od okolnih zemalja koje su samo puki instrument političke moći Amerike.

Vladislav JOVANOVIĆ, nekadašnji šef diplomatije SRJ

Pretpostavljam da je Vučić hteo da objasni koje sve probleme moramo da rešavamo jer hoćemo da ostanemo neutralni i da je izjavu o članstvu u NATO dao u tom kontekstu. Tada sam to tako shvatio.

Međutim, on je prilično nedorečen u mnogim stvarima.

Nejasno je zašto nije, čim je došao na vlast, pitao EU da li želi da nas primi kao druge, bez žrtvovanja državne teritorije, zašto nije isterao Brisel i ceo Zapad na čistinu. Pošto ne bi mogli da nam kažu „da“, mi bi dobili razlog da im se zahvalimo, uđemo samo u ekonomske odnose i steknemo specijalan status kao Izrael.

Nejasno je i što nijedna vlast od 2000.godine nije rekla da je vojna neutralnost trajno opredeljenje. Da se taj stav neće menjati ni prema zapadu ni prema istoku. Izostanak reči «trajno» dopušta da to može da bude na ograničeno vreme, da će to zavisiti od okolnosti i uticaja novih događaja, a NATO je odavno definisao ceo Balkan u kao svoju sferu i neće odustati od ideje da i Srbija bude integrisana. NATO kaže da je to naš izbor, ali istovremeno vrši uticaj na našu javnost i vlast da sve više sarađujemo sa njim.

Kad bi vlast definisala da smo trajno vojno neutralni, zapad bi se saživeo sa tom činjenicom.

Zašto to ne uradimo – to ne znam. Ovako samo povećavamo apetite NATO.

Sa NATO sarađujemo i više nego što je dovoljno da bismo ih držali u dobroj volji prema nama. To može da izazove utisak da je neravnoteža saradnje sa istokom i zapadom politički motivisana.

U okviru IPAP-a,potpisali smo da će Srbija raditi na poboljšanju imidža NATO. To mi se uopšte ne sviđa, nije bilo nužno da se potpiše, a ako smo i iz nekog razloga morali, onda je trebalo da se ovde promoviše i ODKB- ako se stvarno želi ravnotežna slika o našoj vojnoj neutralnosti. Zašto se to ne čini – to ne znam.

Na ulazak CG u NATO i uvlačenje Makedonije nikako ne reagujemo, kao da je to potpuno beznačajan događaj. Uzdržavanje se može objasniti političkom procenom da ako ne reagujemo, NATO će nas pustiti da budemo neutralni. Ali, da li je to dobra procena? Bode oči to što zemlja u centru dešavanja na Balkanu nema stav o pitanjima koja vode do promena koje već sutra mogu za nju da budu neprijatna činjenica. Smatram da je brzo uvlačenje CG imalo za cilj i uticaj da se u Srbiji razmišlja ovako: ako CG, koja je tradicionalno bila srpski branik ulazi u NATO, zašto ne bi i Srbija? Sa tom računicom NATO planira da stavi ceo Balkan u džep i da onda idu dalje na Istok. To je toliko očigledno da ne treba dalje objašnjavati.

Aleksandar GAJIĆ, Institut za evropske studije

Ne slažem se sa tezom da Vučić ide svesno u NATO i da su njegovi potezi oko NATO i EU deo jedne promišljene strategije i plana, već da se pridržava vojne neutralnosti i strateške orijentisanosti na EU. Međutim, mešanjem spoljnog faktora – EU i NATO – Vučić mic po mic popušta, želeći da uđe u EU i sačuva političku neutralnost, ali onoga trenutka kada mu se ispostave zahtevi koje ne ume da odbije, on popušta. Misli da će njegovim popuštanjem popustiti i pritisak i da će uspeti bar nominalno da održi privid izbalansiranosti prema istoku i zapadu (a zapravo je tu velika disproporcija) i da će se tako približiti EU.

Mislim da je to približavanje čista zabluda i da poglavlja koja zatvaramo neće doneti ni članstvo ni boljitak nas samih. Oni koji guraju Srbiju u EU su članice NATO pakta, koje nisu u EU, a žele da EU bude nestabilna. Njihov strateški cilj je da održavaju Srbiju na tom pravcu. Dok je Nemačkoj, koja je u centru EU, najbitnije da se ovaj region stabilizuje, a ne da uđe u EU.

Vučić zapravo strateške partnere na putu ka EU pre svega pronalazi u ključnim zemljama NATO pakta koje su ili van EU ili izlaze iz EU, a one, pre svega, žele da uvuku Srbiju u NATO.

U toj komplikovanoj računici, uz mehanizme pritisaka i slabosti Srbije (objektivnih strateških i onih koje dolaze od slabosti režima) oni Vučića vuku u pravcu da (hrleći ka EU i spreman na razne kompromise) zapravo više Srbiju vodi bliže NATO-u nego EU. To je računica koju on nije dobro shvatio ni promislio.

Podrška koju je Vučić dao režimu u Podgorici nije bila uslovljena NATO paktom već aranžmanima koji postoje između Beograda i Podgorice koje nije želeo da kvari, i zbog kojih se pomirio sa time da je stvar neminovna, pa je Crna Gora na silu ugurana u NATO pakt. Povodom Makedonije, Vučić je početkom proleća imao više razumevanja za pozicije VMRO i Gruevskog, ali kada su slomljeni posle posete Brajana Hojta Jia, on se ne samo pomirio sa situacijom, već shvatio to i kao poruku da treba da popusti po mnogim pitanjima u Srbiji da ne bi doživeo sličnu sudbinu. Mislim da povodom Makedonije nije svesno podržao NATO, nego da je mirenje sa sudbinom bilo iznuđeno – da on pod pritiscima ne vodi izbalansiranu politiku.

Stremljenje ka EU neće Srbiju unaprediti, ostaće u predvorju EU i sada je samo pitanje da li će biti ugurana u NATO ili ne. Zavisi od spleta različitih okolnosti.

I simbolički i geopolitički se stvara utisak da je Srbija potpuno okružena NATO članicama i da će biti neminovno da pre ili kasnije i ona pristupi NATO paktu. Stvara se jedna jaka psihološka slika, koja će naročito biti pojačana ako Makedonija pristupi paktu u narednih godinu dana.

I da dodam da je u interesu NATO pakta da Srbija ne razvija paralelno i dobre odnose sa onima koji nisu u NATO, pre svega sa Rusijom i ODKB, i da žele da se smanji naša saradnja sa Rusijom pre ulaska Srbije u EU. EU služi kao šargarepa koja nam se izmiče tako da, idući za njom, Srbija se odmiče od ostalih dostižnijih ciljeva nego što je ulazak u EU. To je naša tragična pozicija.

EU svojim zahtevima slabi Srbiju, naše neselektivno ispunjavanje tih zahteva nas lišava vođenja samostalne politike i naše institucionalne kapacitete stavlja u okvir koji je smišljen za očuvanje interesa najmoćnijih zemalja EU, a ne naših. Tako poluurušena, ona kasnije može ulaziti u dalje integracije – pa i vojne. Jedno ne implicira drugo, ali je očigledno da je to splet čudnih okolnosti koje neko dobro percipira i dobro projektuje i zna u kom pracu da gura, dok Srbija ima problem što je zacrtala cilj koji je dalek, što lipsava trčeći za tom šargarepom i što svako može da dođe da je osedla i usmeri u drugom pravcu.

Izvor: Fond Strateške Kulture