Vrhovni komandant i helikopterska tragedija

Nerazumni i potpuno neutemeljeni napadi na vojni vrh i posebno načelnika Generalštaba, generala Ljubišu Dikovića, povodom helikopterske tragedije, ne prestaju. U pogon je odavno stavljeno nekoliko režimskih analitičara i jedan broj novinara, komentatora i kolumnista iz uticajnih medija, ne bi li se i dalje izvrtala očigledna istina o stvarnim krivcima, razvodnjavao vrlo ozbiljan i u suštini jasan slučaj, zbunjivala javnost, problem prebacivao na sporedni teren i teške posledice polako guralele u zaborav. Jer, vlast se mora očuvati po svaku cenu i neokaljana.

Šta za to vreme (ne) radi vrhovni komandant, predsednik Republike, Tomislav Nikolić, kao onaj koji je trebao da razreši sve dileme i nepoznanice, umesto što čeka da njegov posao obavi predsednik Vlade (sa sve direktno upletenim ministrom odbrane) ili neko treći, recimo, pravosudni organi?

Iako mu Ustav Republike Srbije, Zakon o predsedniku, Zakon o odbrani, Zakon o Vojsci Srbije i Pravilo službe Vojske Srbije, nalažu da komanduje Vojskom i odlučuje o njenoj upotrebi u miru i ratu, što znači da je on taj koji je na vrhu piramide i kao takav najodgovorniji, bez koga se ne može i nesme povući bilo koji važniji potez, a pogotovu ne nakon što dođe do ovako ozbiljnih posledica, on od početka uglavnom ćuti ili daje kratke i nejasne izjave, zbunjuje javnost i dovodi je u zabludu, i ne preduzima ništa od onoga što je morao od prvog trenutka da čini, a što spada u oblast vojne discipline. I time svesno stvara ambijent da se Vojska u vezi sa ovim događajem, provlači u javnosti u negativnom kontekstu. I to vrlo ozbiljno.

Da još jednom apsolviramo – kada se efektivi Vojske upotrebljavaju za one zadatke koji nisu redovni (a kobno angažovanje helikoptera ne može se podvesti čak ni pod taj slučaj, s obzirom da medicinsko „ad hok“ zbrinjavanje civila nije predviđeno nigde, pa ni u Trećoj misiji Vojske), predsednik Republike mora biti izvešten i to u realnom vremenu ili od strane ministra odbrane ili od načelnika Generalštaba ili od strane Operativnog centra Sistema odbrane. Da ne pominjemo da je u tako složenoj situaciji on lično morao da donese odluku ili bar da prenese ovlašćenje za postupanje iz njegove nadležnosti.

I, sada, imamo svojevrsni začarani krug, u kojem će najgore proći onaj ko je, bar prema zvaničnim izveštajima i dostupnim činjenicama, u ovom slučaju najmanje ili nimalo odgovoran – načelnik Generalštaba sa saradnicima iz vojnog vrha. I pritom mu nije dozvoljeno (iako to zvuči neverovatno, a u daljem tekstu će se videti i zašto) da se adekvatno brani od prozivki i napada, preduzima očekivane disciplinske mere i saopšti javnosti odluke iz svog delokruga.

Nedvosmisleno je utvrđeno i to ne samo kroz rad komisija (izveštaji, izjave učesnika, dokumenta, stručni nalazi…), već i na bazi neposrednog priznanja, da su ministar odbrane Bratislav Gašić i komandant 204.vazduhoplovne brigade, brigadni general Predrag Bandić, direktno odgovorni za tragačan događaj, zato što su – na svoju ruku, voluntaristički, zloupotrebljavajući funkciju ministra, odnosno dužnost komandanta, drastično i u više navrata i kroz više poteza te noći, prekršili operativne procedure i propise. Time su, njih dvojica, eksplicitno stvorili pretpostavke da dođe do nenamenskog, protivpravilskog i veoma rizičnog angažovanja a zatim i pada helikoptera, i to u veštački stvorenim (dirigovanim) uslovima u kojima posada, kao i drugi (obavezni) organi u lancu komandovanja (operativni centri), nisu mogli, jer im je to onemogućeno putem svojevrsnog svršenog čina i kanalisanjem postupanja, da preduzmu adekevatne mere, kojima bi se tragedija, makar kako-tako, izbegla.

E, sada, u čemu je „kvaka“ skoro mesec ipo dana i kako to da načelnik Generalštaba ne može da iznese istinu do kraja i stavi tačku na slučaj iz svoje nadležnosti, odnosno da predloži mere vrhovnom komandantu (kao i ministru odbrane) i insistira da se krug zatvori, preduzimanjem obaveznih radnji, bar u ovoj fazi?

Široj javnosti (ali i onim angažovanim analitičarima) nije do kraja poznato (ili se nisu trudili da upoznaju problematiku), da Vojska kao specifičan sistem (podrazumeva se i ostale organizacijske celine Ministarstva odbrane, sa sve ministrom na čelu), funkcioniše na vrlo preciznim zakonskim odredbama, pravilima i procedurama, kojima je sve, ali baš sve, regulisano – od ustajanja i povečerja, preko obuke i slobodnog vremena, do borbenog i svakog drugog angažovanja pripadnika sistema.

Pa je tako i oblast vojne discipline vrlo jasno uređena. U Zakonu o Vojsci Srbije, u Glavi XIII, pod nazivom „odgovornost pripadnika Vojske Srbije“, u više članova je nedvosmisleno određeno šta podrazumeva disciplinska odgovornost i kako se ista obezbeđuje, odnosno sankcionišu oni koji povrede vojnu disciplinu i (ne)izvršenje zadataka u širem smislu.

U toj Glavi, između ostalog, u članu 143., stav treći, stoji: „Disciplinski postupak vodi se bez obzira na tok krivičnog postupka, postupka za utvrđivanje odgovornosti za privredni prestup ili prekršajnog postupka“.

Šta nam ovaj član Zakona o Vojsci Srbije saopštava?

Da je vrhovni komandant Vojske, na predlog ministra ili načelnika Generlaštaba, morao da do sada preduzme makar (uslovno) privremene disciplinske mere prema komandantu vazduhoplovne brigade (a na osnovu izveštaja i prema drugim starešinama u lancu komandovanja), bez obzira na tok krivičnog postupka za koje je nadležno Više javno tužilaštvo, i bez obzira na tok disciplinskog postupka, imajući u vidu da je došlo do teže povrede vojne discipline – disciplinskog prestupa, i da istovremeno, od Skupštine i Vlade u zvaničnoj formi zahteva smenu ministra odbrane, koji je direktno i višestruko odgovoran za tragediju.

A evo i šta napred navedeno podrazumeva, ukoliko bi se primenile odredbe Glave VI Zakona o Vojsci Srbije – „stanje u službi profesionalnih vojnih lica“, gde u članu 67., pod tačkom 6) stoji (kao jedno od „stanja“): „udaljen od dužnosti“. U članu 77. istog Zakona, u drugom paragrafu pojašnjeno je kada se vrši udaljenje od dužnosti: „Profesionalno vojno lice može biti udaljeno od dužnosti ako je zatečeno u vršenju teže povrede vojne discipline ili ako je protiv njega pokrenut krivični postupak ili postupak zbog disciplinskog prestupa, a krivično delo, odnosno disciplinski prestup je takve prirode da bi bilo štetno po interes službe da takvo lice i dalje ostane na dužnosti.“

Ukoliko imamo nedvosmisleno priznanje generala Bandića da je samostalno realizovao zadatak svesno prihvatajući da prekrši procedure i subordinaciju u komandovanju, i sve to činio tako što se nalazio na godišnjem odmoru (što je svojevrsni non-sens i samo po sebi optužujuće), zašto do sada nije, makar udaljen od dužnosti (to nije udaljavanje iz Vojske i prekid službe) i zašto se odugovlači sa disciplinskim postupkom (bar tako izgleda u praksi), u slučaju u kojem nema skoro nikakvih nepoznanica?

Zar ovo nije događaj koji je „takve prirode da bi bilo štetno po interese službe da takvo lice i dalje ostane na dužnosti“, kako Zakon nalaže?

Šta će se sutradan, hipotetički, događati, kada neki od mlađih starešina u Vojsci (a mogu da budu u pitanju i oni istog ili višeg ranga od Bandićevog), počine disciplinski prestup, dođu u situaciju da budu udaljeni od dužnosti i sankcionisani, pa se onda pozovu na ovaj slučaj i, naravno, pravo, pravdu i jednakost?

Šta da misle i čemu da se nadaju porodice nastradalih u helikopterskoj tragediji, u vezi sa istragom i lociranjem odgovornih lica?

Zašto je sve ovo u nadležnosti predsednika Republike?

Zato što generale može disciplinski procesuirati samo onaj ko ih prema zakonu i unapređuje u taj čin i postavlja na dužnosti za koje je predviđen čin generala, a to je isključivo predsednik države. I niko drugi. Naravno, na formalni predlog ministra odbrane i načelnika Generalštaba (član 17. i član 18. Zakona o Vojsci Srbije), ili bez njihovog predloga i mišljenja.

I evo je ta ključna tačka začaranog kruga – kako će ministar odbrane, Bratislav Gašić, predložiti predsedniku Republike udaljenje od dužnosti (kao i ostale disciplinske mere) za generala Bandića (jer je po zakonu nadležan i obavezan), kada bi morao pre toga sam sebe (uslovno) da sankcioniše, pravde radi? Ili makar da ponudi, odnosno, podnese ostavku i to neopozivu.

I kako da to učini, kada je dobio jasne smernice (i odbranu) od predsednika Vlade u više navrata, a najpoznatiji je ona sa jedne od konferencija za štampu, gde je svekolikoj javnosti (ali i vrhovnom komandantu i istražnim organima), povišenim tonom saopšteno: „…nedam Gašića, nedam Lončara, nedam Bandića.“ Tačka. Ostaje jedino (ako bi smo bili na istoj „razini“), da ga pitamo – a, koga daješ, premijeru, i šta sa njima da radimo u vezi sa ovom tragedijom?

Da pojasnimo još jednom – Vojska funkcioniše na disciplinskoj odgovornosti svih njenih pripadnika i na besprekornom poštovanju vojne discipline. Ukoliko toga nema, problemi su nesagledavi. Zato i jeste regulisano da se vode disciplinski postupci i preduzimaju sankcije, od onih najblažih do onih najrigoroznijih, kao što su oduzimanje čina i gubitak profesionale službe.

Jer, kada bi se čekali ishodi krivičnih postupaka (a Krivični zakonik R.Srbije inače tretira relativno mali broj krivičnih dela uperenih protivu oružanih snaga, tj. „ne petlja“ se u odnose vojne discipline, niti za tim ima potrebe), sistem bi bio potpuno paralisan i ne bi mogli da se izvršavaju brojni i složeni zadaci. A ugled institucije i autoritet komandanata (na svim nivoima) kao osnovnih poluga, po inerciji bi bio doveden u pitanje. A time i izvršavanja navedenih obaveza.

Kada se sve navedeno uzme u obzir, ne čude brutalni napadi na generala Dikovića, kao onaj nedavno u listu „Kurir“1, gde je između ostalog napisano i ovo: „načelnik Generalštaba Ljubiša Diković ponovo trese Vojsku i udara kontru premijeru Aleksandru Vučiću. Diković se oglušio o sugestiju premijera da se ne spekuliše o odgovornosti u vezi sa padom helikoptera dok tužilaštvo ne kaže svoje.“

Ili, još eksplicitnije, u istom tekstu, i to od „analitičara“ Branka Raduna: „Očigledno je da Diković nije želeo da posluša poruku premijera da se smire strasti, da se ne udara na generale i ministra. I Vučić je tu u pravu jer pokušava da se spusti lopta i da se ne urušavaju institucije.“

Prvo, predsednik Vlade nema ama baš nikakve nadležnosti u komandovanju Vojskom i posebno ne u vezi sa disciplinskom i svakom drugom odgovornošću njenih pripadnika. Iako je veliki deo javnosti uspeo da vizuelno zavara na tu temu, tokom uskršnje posete aerodromu Batajnica, kada se doslovno, a mimo zakona, postavio kao vrhovni komandant.

Drugo, kakve veze Tužilaštvo ima sa disciplinskom odgovornošću u Vojsci Srbije i postupanjima njenih pripadnika u različitim situacijama? I uopšte sa funkcionisanjem Vojske?

Treće, kako se to Diković „oglušio o sugestiju premijera“, ako je u prazničnom obraćanju povodom Dana Vojske, u listu „Večernje novosti“2, krajnje korektno, kratko i istinito izjavio: „do spasilačke akcije helikoptera MI-17, koji je pao kod Surčina, nije trebalo da dođe bez mog znanja“, i da li su takve sugestije premijera jače od zakona i propisa? I šta se želi takvim sugestijama – otkrivanje ili skrivanje istine i guranje pod tepih očiglednih stvari?

Biće da se aktuelni premijer, s obzirom da je skoro godinu dana obavljao funkciju ministra odbrane, naprasno setio člana 30. Zakona o Vojsci Srbije, u kojem stoji: „Ministar odbrane uređuje način obaveštavanja javnosti o aktivnostima Vojske Srbije.“

E, to je ona druga, ključna tačka začaranog kruga u vezi sa tragičnim helikopterskim udesom. Niko iz sistema odbrane, pa tako i iz Vojske, ne može da se obraća javnosti, ukoliko to ne odobri ministar odbrane lično, odnosno Uprava za odnose sa javnošću Ministarstva odbrane, ukoliko raspolaže ovlašćenjima ministra3. I otuda sve nejasnoće, otuda problemi, otuda gušenje istine. Već mesec i kusur dana posmatramo načelnika Generalštaba koji bi da da iznese istinu na videlo, ali, jednostavno, ne može i ne sme, zato što bi i sam direktno načinio teži disciplinski prestup. I radi to „na kašičicu“, kad može i kada se ukaže prilika i koliko se ukaže. Kao da ga nešto i neko guši i davi. Golim okom se vidi da tu nešto ne štima i da je u većoj meri sputan.

Ne može da odbrani istinu i to kao prvi čovek Vojske, a u ovom slučaju onaj ko to može da uradi – predsednik Republike, jednostavno ćuti.

To nam je jedna od osnovnih „tekovina“ revolucionarnog petooktobarskog prevrata i „reforme“ sistema odbrane nakon toga, a posebno od onda kada je na funkciju ministra odbrane postavljen Boris Tadić. Tada su (2003.) Vojsci oduzete praktično sve nadležnosti u vezi samostalnog obaveštavanja javnosti i komunikacije sa medijima. Od načelnika Generalštaba do poslednjeg pripadnika, potrebna je dozvola ministra odbrane. Trebalo je uspostaviti „demokratsku i civilnu kontrolu“, a ustvari, partijsku, stranačku i kontrolu u kojoj su prizemni politički interesi na prvom mestu. A ne istina. Ili će biti da je ovo preuveličano i lažno?

Uostalom, Vojsci su oduzete i brojne druge nadležnosti. Recimo, načelnik Generalštaba je do 2003.godine unapređivao oficire uključno sa činom pukovnika. Sada, unapređuje do čina kapetana i ni makac dalje. I do tog nivoa može neposredno da raspravlja o disciplinskoj odgovornosti, sve ostalo nije u njegovoj nadležnosti, bar što se tiče sankcionisanja.

Eto nam dvostrukog zatvaranja onog začaranog kruga i apsurda nad apsurdima, koji bitno utiče na funkcionisanje Vojske Srbije, kao i na njen ugled u javnosti, koji, neko drugi, sa strane, u svakom trenutku može da ugrozi. I to tako, da je odbrana, praktično, nemoguća.

Da se podsetimo – u vreme „diktatora“ Slobodana Miloševića, Vojska Jugoslavije je imala zvaničnog portparola, načelnik Generalštaba je mogao „u pola noći i dana“ da izdaje saopštenja (kao i komandanti armija i korpusa) i da saziva konferencije za štampu, Uprava za moral je dnevno komunicirala sa novinarima, a komandni i ostali nivoi po dubini, mogli su da daju izjave za javnost, da se obraćaju medijima bez, praktično, ikakvih saglasnosti. Bili su obavezni da govore istinu i da ne otkrivaju vojne tajne. I ništa više. I sve je funkcionisalo savršeno, bez laži, skrivanja istine i bez prevara. I nije bilo komplikovanja prostih stvari i događaja, jer za tim nije bilo potrebe.

I, na kraju, načelnik Generalštaba ne može da podnese ostavku, kao što to ne mogu ni ostali generali niti starešine bilo kog čina. Tako nešto, kao institut, ne postoji. Može da bude smenjen ili penzionisan.

Žalosno, ali prema ranije „već viđenom“, tako nešto će se i dogoditi (voleo bih da grešim). Diković je doslovno poslednji ratni komandant, jedne od mnogobrojnih i legendarnih ratnih brigada iz 1999.godine, koji je još uvek na sceni. Izuzetno hrabar, sposoban i dostojanstven u odbrani od agresije. General koji nije izdao ni svoje ratne komandante u Hagu kao svedok odbrane. A mogao je.

Ipak, ako se bude pitao nj.e. gospodin Majkl Kirbi, kao što se za sve pita u ovoj zemlji, Diković će uskoro otići u istoriju, a mlađanog i perspektivnog Bandića, pitomca „Nacionalne ratne škole“ Sjedinjenih Američkih Država (jer to je suva i neumoljiva činjenica), čekaju nova pregnuća.

I, to je treća, poslednja i verovatno najvažnija tačka i karika, onog začaranog kruga kome posvetismo ovaj tekst.

Da li će vrhovni komandant smoći snage i reagovati na pravi i jedino mogući način i sačuvati čast Vojske, dok ne bude kasno?

Ili će biti primoran da i dalje sluša i da se zamajava (kao i celokupna javnost) bajkama, naravno, iz čitanki VBA, o plavim, žutim, crvenim i ostalim kesama i kartonskim kutijama, u kojima su, na samoubilački način, sakrivena a zatim iznošena strogo poverljiva dokumenta. I to originali, ne kopije. Dvadeset sedam komada i još kojih par hiljada, gore, dole.

Još samo da otkriju (i dokažu) kako su, kada su i kome uručena (nakon tolikih godina), pa da predstava za lakoverne bude potpuna i ubedljiva. A tome će doprineti, svakako, i najsvežiji „rezultati primene mera – TSiS, TPiO…“ iz nadležnosti (onako kako nam „izvori“ uveliko dojavljuju). Ne bi li se tragedija helikoptera nekako izmakla na stranu, na polzu aktuelnog im i šefujućeg ministra odbrane i, podrazumeva se, predsednika Vlade i kordinatora svih službi (u ostavci).

Srećan vam rad, majstori. Samo napred i pravo, sve dok ne oslobodimo Srbiju.

A, doći će i taj dan.

_________________________________

Izvor: Fond Strateške Kulture