Vučićeva kvadratura kruga

Kako  samo  Vladimir  Putin  muči  sirotog  Aleksandra  Vučića. Taman  je  Vučić  prigrabio  vlast  i  krenuo  evropskim  putem bez  alternative, pameti  i  povratka, kad  ispreči  se  ukrajinska  kriza. Rado  bi  Vučić  odbrusio  Putinu  kao  Broz  Staljinu  1948. godine, ali  ne  može  to  da  učini,  ako  ni  zbog  čega  drugog  a  ono  zbog  toga  što  bi  ga  to  skupo  koštalo.

I  bar  da  je  Putin  posle  Krima  vojno  intervenisao  u  Ukrajini  i  time  upao  u  zapadnu  klopku, kako  bi  Vučić  onda  imao  razloga  da  sa  Rusima  završi  jednom  za  sva  vremena, a  ovako  morao  je  da  mu  ide  u  posetu  i  sprema  mu  doček  u  Beogradu, jer  šta  bi  se  dogodilo  da  sa  Rusima  dođe  u  sukob, i  onako  nam  preti  bankrot, a  kako  bi  nas  ”prijatelji”  iz  Brisela  i  Vašingtona  tek  onda  pritisnuli  i  gazili  i  Vučiću  je  jasno  da  poput  Đinđića  to  više  ni  on  ne  bi  mogao  da  podnese. A  sada  mora  da  guta  svu  vatru  pred  Devenportom  i  Kirbijem  zato  što  ne  sledi  ”zajedničku  politiku  zemalja  članica  EU”.

Mnogi,  navodno  ”patriotski”,  analitičari, a  danas  čuvari  lika  i  dela  Aleksandra  Vučića, sada  pišu  i  javno  govore  o  ”velikom  i  državničkom”  Vučićevom  držanju  i  kako  on  ne  pristaje  na  zapadne  ultimatume, kako  Srbija  danas  vodi  mnogo  suvereniju  politiku  i  više  nije  spremna  da  radi  protiv  sebe  i  svojih  interesa. Međutim, u  pitanju  je  nešto  drugo. Jednostavno  rečeno, Vučić  i  njegov  kabinet  nemaju  ”smokvin  list”  kojim  bi  pokrili  svrstavanje  u  antiruski  zapadni  tabor. Nije  tu  reč  ni  o  ”mudroj  politici  neutralnosti”, niti  o  vođenju  računa  o  sopstvenim  interesima, reč  je  o  tome  da  Vučić  nema  ništa  što  mu  je  potrebno  za  manipulaciju  javnim  mnjenjem  kao  u  slučaju  Briselskog  sporazuma.

Setimo  se  da  je  Vučić  i  onda,  u  početku,  zatezao  oko  potpisa, pa  su  i  tada  Vučelić, Vrzić, Anđelković  i  sl.  analitičari  hvalili  njegovo  ”državničko  držanje”  i  ”veliku  diplomatsku  pobedu  Srbije”,  da  bi  samo  dva  dana  kasnije  kada  je  i  Vučić  prihvatio  i  krenuo  u  rušenje  države  Srbije  i  njenih  institucija  na  Kosovu  i  Metohiji  ponavljali  isti  refren  o  Vučićevom  ”državništvu”. Tada  je  Vučić  pričao  o  datumu, o  evropskoj  budućnosti, o  predpristupnim  fondovima, o  stranim  investicijama, a  da  će  Srbi  na  Kosmetu  biti  sigurni  u  ”zajednici  srpskih  opština”. Tada  je  SNS  plivao  na  rastu  rejtinga  zbog  hapšenja  Miškovića  i  ”borbe  protiv  kriminala  i  korupcije”  kao  i  praznim  obećanjima  o  boljem  životu, čime  su  potkrepljivali  nerealne  nade  kod  građana. Tada  je  ”smokvin  list”  bio  pronađen  i  vešto  iskorišćen  u  predizbornoj  kampanji.

Ali, šta  danas  Vučić  može  da  ponudi? Niže  plate  i  penzije, poskupljenje  struje, astronomski  rast  poreza, rasprodaju  u  bescenje  javnih  i  državnih  dobara  i  nova  otpuštanja? U  ovakvoj  situaciji  ako  bi  zauzeo  otvoreni  antiruski  stav  što  bi  dovelo  do  toga  da  ostanemo  bez  ”Južnog  toka”, bez  ruskih  investicija, zone  slobodne  trgovine  sa  Rusijom  i  prestanka  otvorene  podrške  koju  nam  Rusija  pruža  po  pitanju  očuvanja  teritorijalne  celovitosti  Srbije, Vučić  više  ne  bi  imao  šta  da  ponudi  poniženom, jadnom  i  gladnom  narodu. Da  ne  govorimo  o  tome  da  bi  u  tom  slučaju  nastavak  komadanja  Srbije  bio  već  obavljen  posao, jer  ne  samo  da  bi  u  sklopu  ”normalizacije  odnosa  sa  Prištinom”  Tači  i  njegova  zločinačka  klika  dobili  ”stolicu  u  UN-u”, već  bi  sličan  scenario  ubrzo  gledali  i  u  slučaju  Vojvodine  i  Raške  oblasti, a  Republiku  Srpsku  bi  ukinuli. O  potpunom  ekonomskom  sunovratu, ulasku  u  NATO  i  usvajanju  džender  ideologije  pederastije  kao  vladajuće  i  jedine  ideologije  da  i  ne  govorim. Ne  treba  biti  posebno  pronicljiv  pa  shvatiti  da  bi  postali  poslednje  parije  u  evroatlantskom  poretku.

Kakve  bi  posledice  usledile  i  do  čega  bi  sve  došlo, teško  je  i  reći. U  svakom  slučaju, ništa  dobro. Vučić  od  zapada  ne  može  više  ništa  da  dobije. Nije  dobio  ni  otvaranje  pregovora  kao  zemlja  sa  statusom  kandidata. Ono  što  je  trebalo  da  bude  još  pre  godinu  dana,  ili  u  januaru  ove  godine  najkasnije,  još  nije  usledilo. I  šta  sad  da  Vučić  obeća  građanima? Čime  bi  mogao  da  se  opere  i  pred  sopstvenim  članstvom  za  takav  potez? Ako  bi  se  svrstao  na  stranu  ruskih  neprijatelja  time  bi  se  razotkrio  do  kraja. Taj  nečovečan, neljudski, izdajnički  potez  ne  bi  mogao  ničim  ni  da  opravda, niti  ima  čime  da  se  vadi  na  drugoj  strani. Ne  bi  mogao  čak  ni  da  laže, što  je  njegova  specijalnost.

Pa  nije  to  ostavka  Lazara  Krstića. Krstiću  dosadilo  da  bude  u  Vladi, a  treba  nešto  i  zaraditi  u  predstojećoj  rasprodaji  resursa, pa  mu  Vučić  predloži  da  javno  podnese  ostavku, jer  je  predlagao  mere  štednje  u  vidu  lapota  za  penzionere  i  zaposlene. Sada  će  građani  mnogo  lakše  da  prihvate  smanjenje  plata  i  penzija  za  10-15%  i  poskupljenje  struje, jer  ispada  da  ih  Vučić  ”spašava”  od  Krstićevog  sniženja  plata  i  penzija  za  20  ili  30 %. Tako  se  smanjuju  socijalne  tenzije. Kada  Vučić  bombastično  najavi  smene  u  policijskom  vrhu  rečima  da  neće  Čume  i  Šarić  vladati  Srbijom, a  onda  dva  dana  posle  toga  smeni  sve  one  policijske  načelnike  koje  je  Šarić  prozvao  na  svom  suđenju  i  to  predstavi  kao  sređivanje  stanja  u  policiji  mnogi  su  i  onda  poverovali  da  se  nastavlja  sređivanje  stanja  u  državnim  organima. Ali, šta  sada  Vučić  da  kaže? Šta  da  slaže? Nema  nikakvu  izlaznu  strategiju.

Čime  bi  opravdao  takvu  sramotu  kao  što  je  svrstavanje  na  stranu  neprijatelja  Rusije,  koja  nas  podržava  i  više  nego  što  naše  režimlije  zaslužuju? Stati  na  stranu  onih  koji  su  nas  bombardovali, ubijali, podržavali  genocid  nad  nama, koji  su  sprovodili  histeričnu  i  rasističku  antisrpsku  propagandu, kao  što  i  sada  sprovode  antirusku, kojima  nijedan  zločin  nije  stran, koji  su  nam  prikačili  laži  o  Vukovaru, Sarajevu, Dubrovniku, Račku, Markalama, Srebrenici, kao  što  sada  obaranje  malezijskog  aviona,  koje  je  izvršila  fašistička  hunta  iz  Kijeva  po  američkom  nalogu,  žele  da  pripišu  ruskim  borcima  iz  Donjecka  i  Putinu  lično, predstavljao  bi  primer  istorijskog  beščašća  i  sramote, uporediv  jedino  sa  onim  što  je  Bugarska  uradila  1913.  i  1915. godine.

Biti  na  strani  zapadnih  zločinaca  protiv  pravoslavne, slovenske, bratske  i  prijateljske  Rusije  koja  nas  podržava  predstavljalo  bi  istorijsku  mrlju  na  obrazu  i  duši  srpskog  naroda. Ta  sramota  bi  predstavljala  takvo  užasno  nasleđe  i  bruku  da  bi  se  toj  ”promeni  svesti” Srba  obradovali  jedino  naši  neprijatelji  sa  zapada  koji  bi  nas  žive  progutali. Ko  bi  posle  toga  više  bio  Srbin? Jesmo  grešni  i  znamo  da  posrnemo, jesmo  malobrojni, ali  mi  smo  ipak  stari, veliki, častan  i  ponosan  narod  da  bi  počinili  tako  krupno  nepočinstvo  i  takav  zločin.

Nismo  mi  Krvati, ”Bošnjaci”, ”montenegrini”  i  slične  veštačke, ideološke i  novokomponovane nacije,  koje  su  ”pravili”  u  političkim  kuhinjama  okupatori, osvajači  i  razni  zavojevači  koji  su  ovuda  prolazili. Ko  god  bi  od  naših  deklarisanih  evropejaca  zauzeo  antiruski  stav  potpisao  bi  sebi  politički  kraj  po  ubrzanoj  proceduri. Vučić  sve  to  zna  i  zato  svojim  zapadnim  mentorima  odgovara:”Pa  nemojte, kako  ću  ja  to… Nismo  se  tako  dogovorili…”. Dala  baba  dinar  da  uđe  u  kolo, a  sada  daje  pet  da  izađe. Ali, sada  izlaska  nema, ima  da  trupa, skače  i  poskakuje  dok  drugi  daju  ritam  i  određuju  muziku.

Vučić  je  možda  čak  i  iskren  kada  najavljuje  da  bi  se  povukao  sa  vlasti, ali  da  se  državni  kurs  neće  menjati. Pošto  taj  kurs  glasi  da  ”EU  nema  alternativu”, nije  teško  pogoditi  šta  nas  sve  čeka. Vučić  se  koprca, ali  ne  zato  što  neće  da  uvede  Rusiji  sankcije, već  zato  što  bi  to  bio  njegov  politički  sunovrat. A  mnogi  drugi  zapadni  elementi  na  političkoj  sceni  jedva  čekaju  da  zauzmu  njegovo  mesto.

Problem  sa  našim  prozapadnim  elitistima  poslednjih  150  godina  je  u  tome  što  su  oni  zagovarali  vulgarnu  vesternizaciju  a  ne  modernizaciju. Naravno, treba  biti  otvoren  za  kulturnu  i  civilizacijsku  saradnju, a  ako  se  tehnološki  i  naučno  ne  osavremenjujete  postaćete  tuđi  lak  plen. Sve  što  se  usvoji  od  drugog, a  odgovara  našim  potrebama  i  interesima  i  čemu  damo  svoj  identitetski  pečat  postaje  deo  našeg  nasleđa  i  vid  tradicije  za  naredne  generacije  koje  na  tome  treba  da  stvaraju  dalje. Našim  zapadnjacima  su  uvek  bila  puna  usta  ”reformi, progresa, razvoja, napretka”, a  sami  nisu  imali  nameru  da  se  menjaju, već  su  sa  prezrenjem  gledali  na  sopstveno  poreklo  i  poput  pokondiranih  tikvi, sitne  malograđanštine  i  bednog  snobizma  oponašali  su  ”veliki  svet”  ispadajući  karikaturalne  kopije  kopija.

Ideologija  nacional-mazohizma  i  nihilizma  postala  je  jedina  dosledna  ideja  njihovog  ideološkog  konvertitstva. Sami  su  bili  puni  zluradosti  na  račun  sopstvenog  naroda, a  sa  druge  strane  nisu  imali  nameru  da  ”reformišu”  sebe  i  svoje  orijentalne  bakšiš-navike  u  vidu  korupcije  i  mitomanstva. Uzmimo  primer  kralja  Milana  Obrenovića. Stalno  je  težio  nekakvim  ”reformama  i  modernizaciji”  a  sam  je  hteo  da  vlada  poput  francuskih  Burbona  apsolutista  iz  17. i  18. veka  u  Srbiji  u  drugoj  polovini  19. veka. Koliko  je  brinuo  o  interesima  Srbije  videlo  se  i  po  sramnoj  Tajnoj  konvenciji  koju  je  potpisao  na  Vidovdan  sa  Austro-Ugarskom  koja  je  od  tadašnje  Srbije  stvorila  praktično  habzburški  protektorat.

Za  uzvrat, dobio  je  kraljevsku  krunu  i  docnije  kada  je  abdicirao  postao  je  ”grof  od  Takova”. Na  kraju  je  toliko  mrzeo  Srbiju  i  Srbe  da  je  zatražio  da  ne  bude  sahranjen  na  teritoriji  Srbije. Sahranjen  je  u  manastiru  Krušedol  koji  je  tada  bio  u  sastavu  Habzburške  monarhije. Međutim, kako  to  obično  biva, Božijim  Proviđenjem kralj  Milan  već  skoro  stotinu  godina  počiva  na  teritoriji  Srbije, iako  i  danas  među  potomcima  njegovih  bečkih  i  berlinskih  prijatelja  ima  dosta  onih  koji  su  spremni  i  u  21. veku  da  ”ispoštuju”  poslednju  volju  kralja  Milana  Obrenovića.

Ako  kralj  Milan  nije  uspeo  da  nam  ”promeni  svest”, a  on  je  ipak  bio  kralj, Vučiću  će  to  biti  još  teže. I  pored  sveg  truda  Vučića  sa  ostalim  domaćim  evropejcima  da  nas  ubede  kako  je  put  na  zapad  u  EU  ”bezalternativan  i  nepokolebljiv”  izgleda  da  tako  neće  biti. Ne  pomaže  mu  tu  puno  ni  podrška  koju  pruža  fašističkoj  pučističkoj  hunti  u  Kijevu  da  bi  se  dodvorio  Vašingtonu  i  Briselu  u  vidu  teritorijalnog  integriteta  Ukrajine  ”uključujući  i  Krim”, jer  su  upravo  pučisti  finansirani  i  podržani  od  SAD-a, NATO-a  i  EU  srušili  legitimnu  ukrajinsku  vlast  i  ukrajinski  Ustav.

Nije  valjda  da  su  bili  toliki  optimisti  i  da  su  očekivali  da  će  Rusija  mirno  da  gleda  kako  se  NATO  primiče  Moskvi.  Krim  se  već  vratio  Rusiji, daće  Bog  jednog  dana  će  to  isto  učiniti  i  Novorusija  i  Malorusija. To  je  realnost  i  zapadni  ”realisti”  će  morati  jednom  da  se  pomire  sa  tim. Možda  će  ovaj  proces  duže  potrajati, ali  će  se  desiti, a  onda  će  na  red  doći  rušenje  američkog  poretka  na  Balkanu  i  diljem  Evrope. A  Vučiću  i  ostalim  evroatlantskim  mondijalistima  možemo  samo  da  poručimo: ”Džabe  ste  krečili”. Sloboda  nema  cenu.

Izvor: Srpski kulturni klub