Vučić i bahatost – nije sve kao što izgleda

Da nije naših leđa preko kojih se sve to odvija, da nije helikoptera koji padaju i pokrajina koje nam otimaju i dugova koji strmoglavo rastu, ova bahatost, ova nezapamćena osionost što je Aleksandar Vučić odašilje u bezmalo svakom javnom istupu, mogla bi da bude čak i okrepljujući prizor.

Pogledajte samo posledičnu paniku u redovima ovdašnje anti-Srbije. Do juče nedodirljive, a danas preplašene i zbunjene. Pogledajte, na primer, to očajanje i beznađe u koje bežeći pred Vučićem zapada B92. Brankica Stanković smeta s novom emisijom? Ukinućemo emisiju, bez brige! Olja Bećković uznemirava visočanstvo nedeljom uveče? Ode „Utisak“, kao da ga nikada nije ni bilo! „Kažiprst“ vas napada, kažete? Oprostite, premijeru, sredićemo i to, samo nas prvo podsetite, molimo vas, šta to beše „Kažiprst“, vi izgleda bolje poznajete naš program nego mi sami, morali smo, znate, istovremeno da vodimo dve televizije a da to, hi-hi, niko ne primeti, pa nismo stigli baš sve da propratimo… Aha, to je dakle taj „Kažiprst“! U redu, ima da ga sakrijemo u vesti, koje inače niko ne gleda, rešeno.

NESTADE RAZMETLJIVOSTI

Pogledajte stranku koja je, u ideološkom smislu, pravi naslednik nekadašnjeg Saveza komunista: Demokratsku stranku. Sve im se pomešalo u glavama, toliko da se predsednik DS-a letos založio za, nećete verovati, srpsko stanovište! A onda je stao da se pojašnjava i praktično izvinjava, onako kako za Bodrum nikad nije. Nedavno im se i Siriza pričinila kao nešto čemu treba težiti; tačnije, pričinila se Borku Stefanoviću; posle toga je, izgleda, Borko pridodat obezbeđenju Brankice Stanković, pa se u javnosti pojavljuje nešto ređe. Čak im odjednom smeta i najavljena prodaja „Telekoma“, za koju su se zdušno zalagali dok su sami bili na vlasti. Šta li će sledeće da padne na pamet „demokratama“ ne bi li izgledali kao neko ko se od Vučića razlikuje suštinski… ili barem rečnikom… ili higijenski… ili po frizuri… makar po izboru odela, ako ništa drugo?! Možda da zatraže da se najzad istraže neshvatljiva i neljudska ogrešenja o pravdu u slučaju Bris Taton?

Pogledajte Vesnu Pešić, koja je primorala sebe da napiše da je Beograd – lep! Pardon, ne lep, nego prelep. Pa još i naš! „Da ustanemo svi u odbranu Beograda, našeg prelepog grada“, poziva Vesna Pešić u članku „Još jednom spaljena zemlja“, objavljenom krajem februara na „Peščaniku“. Dirljivo, zaista. Potresan pokušaj dodvoravanja narodu, barem onom u Beogradu, koji je Vesni Pešić jedino i preostao jer su je Evropa i Zapad ostavili na cedilu, odbijajući da joj pruže podršku u njenoj borbi protiv Vučićevog režima. Beograd, inače, nije prelep. Daleko od toga. Zbog prečestih razaranja kojima je bio izložen u poslednjih 100 godina, ali i nestručnosti i/ili lopovluka svih gradskih vlasti od 1945. naovamo, nije ni mogao da bude lepši. Privlačnost Beograda nikada se nije ogledala u njegovom izgledu, već upravo u onom duhu – nazovimo ga buntovničkim – čije su iskorenjivanje Vesna Pešić i njeni istomišljenici zdušno pomagali. Zato i najponosniji Beograđani znaju da, kad im neko priča da je Beograd lep, ne treba ništa da mu veruju.

Pogledajte Čedomira Jovanovića, koji je najzad smislio kako da doskoči cenzusu, tom krvnom neprijatelju strankama poput njegove: preklinjanjem. Ako dovoljno često i ponizno bude hvalio/molio/kumio Vučića, ovaj se možda i smiluje pa ga uvede u vlast. Na nekom nivou. Nekako. Dogovoriće se, ljudi su.

I tako dalje. Sve ono što se godinama unazad razmetljivo kitilo pripadnošću „građanskoj Srbiji“, toj naopako krštenoj petoj koloni, sada strepi pred Vučićem, ili moli strane moćnike da ga zaštite od Vučića. Sama kuknjava i žalopojka, jedna jalovija od druge.

ČEMU UVAŽAVANJE?

Teško je saosećati sa takvima. Ne samo što ne znaju dostojanstveno da se drže u nevolji, nego su se koliko juče i sami naslađivali tuđim, daleko ozbiljnijim mukama. Silna je i nemilosrdna bila Brankica Stanković kada se obrušavala na kosmetske Srbe: najugroženijem stanovništvu u Evropi i šire, brojala je Brankica svaku kapljicu benzina, ali bar da je pošteno brojala pa ni po jada, no im je pripisivala nedela i pronevere što ih počiniše secikese koje sa Kosmetom nemaju ama baš nikakve veze. Za Boga znala nije kad je grmela da su Tatona ubili ne samo navijači (koji ga inače pipnuli nisu), nego i Beograđani, jerbo su navodno nemo posmatrali kako momka linčuju: sve se to kasnije ispostavilo kao čista laž, ali Brankici Stanković do dana današnjeg nije palo na pamet da se makar izvini.

I sad neko treba da je žali? Ili Olju Bećković, koja je onomad, u doba barikada na severu Kosmeta, u emisiju dovela dva srpska političara odande i zatim ih dva sata, uglas sa Boškom Jakšićem, napadala i provocirala i vređala i žigosala, ne priznajući im ni pravo da se okupaciji i bezakonju uopšte suprotstavljaju? Olju Bećković koja danas i sama, ne do kraja svesna svojih reči, priznaje na kakvu je sve cenzuru i pritiske pristajala, ne bi li emisijica tekla a platica legala? Treba li neko da zaplače nad tužnom sudbinom Bojana Pajtića, najodgovornijeg za svojevremeno donošenje protivustavnog Statuta Vojvodine, čiju je separatističku prirodu poricao sledećim rečima: „Pa vidite da Demokratska stranka ima većinu u Skupštini Vojvodine, zar nije to najveća brana protiv separatizma?“ Ili Vesne Pešić, vajne pobornice demokratije, koja je za navijače uključene u nasilan petooktobarski prevrat izjavljivala da su „bili veličanstveni“?

Kad takvima smeta nečija bahatost, nije nemoguće navijati za bahatost. Upravo bi u tome i trebalo tražiti uzroke čudovišno velike podrške, koju je Vučić uživao u jednom trenutku. On je, praktično, ukazao na najsvrsishodniji odnos prema onima koji su pristali da rade protiv svog naroda i svoje države. Sada je posve jasno da je grešio svako ko se u prošlosti pecao na rasprave i nadmudrivanja s njima. Kome je „patriotizam“ pozivati NATO da bombarduje rodnu zemlju, ili istrajavati na sumanutoj i činjenicama oborenoj priči da je „antihaški lobi“ ubio Zorana Đinđića, ili bespogovorno prihvatati na lažima i podmetanjima izgrađeni mit o „genocidu“ u Srebrenici, takvog se nema rašta uvažavati. Ako njega uvažite kao ravnopravnog i dostojnog sagovornika, unizili ste sve ono o čemu je on izabrao da laže. Samosatiranje „Druge Srbije“ pred Vučićem zanavek je pokazalo da za takvo uvažavanje ne samo da nema opravdanja, nego čak ni potrebe.

Samo, nema se zbog čega uvažavati ni neko kome sva drskost iščezne čim stane naspram Angele Merkel, ili Majkla Kirbija, ili Hašima Tačija. A to je opis koji u potpunosti odgovara – Aleksandru Vučiću.

BEZ PRAVA NA ISTRAJNOST

„Ne dam Gašića i Lončara“, grmeo je Vučić pre neki dan, upitan ko će snositi odgovornost za pad helikoptera i pogibiju sedam osoba. Kasno. Mitrovicu nije trebalo da daje. „Ne dam sever Kosmeta“: to je morao da uzvikne u Briselu. A ne da, čim se Tači namršti, podvije rep i utekne za šahovsku tablu.

Pošto je tada izabrao da popusti, onda bi, ako bi želeo da bude istrajan, kad istraga o padu helikoptera dođe do Bratislava Gašića i Zlatibora Lončara, ministara odbrane i zdravlja, premijer morao ponovo da poređa šahovske figure. Nek` se drži on šaha, a njih dvojicu, ili koga već označe kao krivca, neka hapse.

Ali, Vučić nema slobodu da bude istrajan. Sam se odrekao te slobode, verovatno i pre, ali najkasnije avgusta 2012. godine, onom zloglasnom ponudom Milici Delević da preuzme mesto ministra spoljnih poslova. Već je ta ponuda nagovestila na kakve je sve dogovore sa đavolom Vučić spreman zarad kratkoročnih ciljeva koje njegovo površno shvatanje politike jedino i prepoznaje. Milici Delević, ženi do guše umešanoj u zločin protiv države i naroda kojem se tepa „evrointegracije“, nuditi da dođe na čelo srpske diplomatije – to nikako nije mogao neko ko je zbilja osion i bahat, već samo neko ko je ponizan i snishodljiv.

Mnogo se puta od tada Vučićeva snishodljivost potvrdila. Prema svakom koga njegovo površno shvatanje politike oceni kao jačeg, Vučić je manji od makovog zrna. Takav je prema Angeli Merkel, kojoj se, kao i celom nemačkom narodu, preko onog grozomornog letošnjeg članka u „Frankfurter algemajne cajtungu“ izvinjavao što su nas klali. Takav je prema poslovično neosetljivom Majklu Kirbiju, pravom kolonijalnom upravniku, koga je, dok nam je jesenas neotesano držao lekcije o tome koga bi Srbija trebalo da gosti na vojnoj paradi a koga ne, sramotno nazivao „ozbiljnim prijateljem Srbije“. Takav je bio i prema albanskom premijeru Ediju Rami, kojeg je za uvredljive izjave o Kosovu* „kaznio“ tako što mu je sutradan omogućio da vršlja kako mu se prohte po zapaljivom jugu Srbije.

Ponizno poslušan bio je i kada je ne časeći ni časa objavio da prihvata ucenu Evropske unije i obustavlja svu moguću pomoć države privrednicima koji bi, razumno i prirodno, iskoristili prostor na ruskom tržištu upražnjen sankcijama Zapada. Isto i kada je otrčao na ustoličenje Kolinde Grabar Kitarović, ponoseći se onim čega bi se pametan stideo: da smo mi Hrvatima uvek bili bolji prijatelji nego oni nama. A naročito kada je, u paru sa Ivicom Dačićem, sever Kosova nadležnost po nadležnost predavao prištinskim teroristima, kršeći usput Ustav u meri koja ne ostavlja prostor za sumnju da je reč o veleizdaji.

Da ne pominjemo koliko je uslužan čak i spram pojedinih delova „Druge Srbije“. Kako je krenuo da ih udomljava (Ivana Tasovca, Gorana Vesića, Lasla Blaškovića, Jelenu Trivan, Predraga Sarapu, između ostalih), ispada da mu nezbrinute ostadoše još samo Nataša Kandić i Sonja Biserko.

BRAT SRĐA I BRAT ĐILAS

Svi ovi primeri, kao i mnogi drugi slučajevi Vučićevog javnog sramoćenja, govore da su njegova vajna čvrstina i drskost u stvari papirne građe. Vučić je bezobrazan samo prema onima koji su trenutno slabiji od njega. Pred jačima se, pak, prostire kao tepih.

Današnja Srbija je sluđena javnom pozornicom, skrojenom tako da Alister Kembel ovde nema šta da radi, već samo da hvata beleške. Takvoj Srbiji ovakav Vučić neizostavno nanosi štetu, ništa manju od one koju je za sobom ostavio retko pogubni Boris Tadić. U izvesnom smislu Vučić je čak i štetniji, upravo zbog njegove klimave uverenosti da, pošto može da podvikne ovamo ili onamo, on u stvari vlada situacijom, a ne ona njime.

Tu uverenost Vučić deli sa još nekim, starosno i zavičajno bliskim mešetarima, poput Srđe „Kanvasa“ Popovića ili Dragana Đilasa. Reč je o ljudima stasalim na dva kulturna rugla, koja su u sadejstvu naprosto razorna: titoizmu i rokenrolu. Prvo ruglo usadilo im je podmuklost, drugo obest. Titoisti su ih naučili da svetom vlada ne zakon jačeg nego svirepijeg, a rokenrol kako da sopstvenu svirepost prikriju galamom. Oni zato ništa ne znaju da naprave, ali sve hoće da unište. Svet takve štetočine još nije video, pa onda i ne čudi što je, primera radi, američki Stejt department zaljubljen u Srđu Popovića od kako je u njemu otkrio savršeno oružje za podrivanje drugih država. (Da malopre pomenuta bliskost, inače, nije samo načelna, vidi se i po tome što za „Kanvasovce“ izgleda ne važi zakon o zabrani učešća u revolucijama u inostranstvu, dok Đilas nikako da bude suočen sa odgovornošću za Most na Adi, koju mu je SNS neprestano nabijao na nos dok je bio u opoziciji.)

Odatle potiče Vučićeva varljiva bahatost. Tačnije, njegova potreba da se iživljava nad slabijima, kojom skreće pažnju sa sopstvene spremnosti da robuje jačima. Oba su bila vidljiva i u njegovoj skandaloznoj izjavi o odgovornosti za pad helikoptera: on „ne da“ Gašića i Lončara tako što ih imenuje pre nego što ih je iko i pomenuo, a zatim u svoje navodne štićenike dodaje i Predraga Bandića, koji u vojnim krugovima važi za glavnog američkog štićenika. Računica je jasna: pominjanjem Bandića, Vučić u pomoć priziva Amerikance, jer im javlja da će i njihov čovek biti ugrožen ukoliko se afera odmota do kraja. Toliko je on jak i moćan – taman koliko ga štite Amerikanci ili Nemci ili ostali njegovi „partneri i prijatelji“.

Kada se sve ovo ima u vidu, Vučić deluje sasvim drugačije nego na početku priče. Njegova „drskost“ očigledno ostavlja bez odbrane do skoro nedodirljive „drugosrbijance“, kao i njegove neposredne poslušnike, ali nikoga drugog. I to govori sve što je potrebno znati i o jednima, i o drugima, i o njemu samom.

Onima ostalima, koji su pregrmeli ratove, ustaške kame i šiptarske čakije, NATO bombe, sankcije, inflacije, tranzicije, srebreničke rezolucije, izvinjenja Hrvatima, privatizacije, dokapitalizacije, Solane, Kacine i ostale elementarne nepogode, a da nisu poklekli – to saznanje, da naspram njih stoje sve sami kukavci, počev od Vučića pa preko svih koji od njega drhte, stvarno može da bude okrepljujuće

Izvor: Fond Strateške Kulture