Zablude Ljubomira Simovića – „A šta bismo sa Kosovom…“

Kada je – u jednoj televizijskoj emisiji – pričao o svojim šetnjama Kalemegdanom, akademik Ljubomir Simović – pesnik, dramski pisac, esejista i romansijer – opisao je kako je jednog jutra ugledao bistu Miloša Crnjanskog svu u đubretu, istresenom iz kante ostavljene da ruži pesnikovu kamenu glavu. Nenametljivo otiskujući svoju istrajnu zaokupljenost dubinom vremena koje čovek oseti dok šeta Kalemegdanom, nošen asocijacijama koje se rasprostiru u raznim pravcima, Simović je osetio i neko uravnoteženje nevidljivih sila sveta, pošto se setio Crnjanskovog stiha o Hristu sa loncem na glavi. Podtekst je bio precizan: pesnikova blasfemija, kao modernističko pirovanje ironije nad sakralnim, prizvana je u naš duh da bismo došli do dubljeg smisla koji uprizoruje kanta sa đubretom na kalemegdanskoj bisti Miloša Crnjanskog.

Akademik Ljubomir Simović video je u tome – i grehota bi bilo da nam je uskratio to svoje istančano naslućivanje – neku višu ravnotežu stvari, ako ne i providnost nevidljive vrste. (Nije ni slutio – veliki duhovi se ponekad susreću na nepoznatim stazama – da ponavlja utisak koji je iskazao Krleža kada se isto to dogodilo sa spomenikom kralja Aleksandra.) Crnjanski bi, pak, sve to ocenio – i sam čin, i akademikovo pripovedanje – kao još jedan prezir kojim ga je građanski Beograd istrajno i neodstupno darivao: i za života, i posle smrti.

Slabost kulturne politike najlakše se uočava kroz slabost institucija: Gelen je s razlogom opominjao da u periodima kriza snažno osećamo koliko nam nedostaju institucije. Ali, tu slabost otiskuje i odsustvo izuzetnih ličnosti u javnom prostoru. To su oni ljudi koji istovremeno prestaju da budu idioti svoga poziva i ne pretvaraju se u političare svog uverenja. Oni, dakle, opstaju u dvostrukoj angažovanosti koja im nanosi dvostruku štetu, jer šteti i njihovom naučnom ugledu i njihovom javnom uticaju. Upravo duhovna situacija našeg vremena otkriva kako postoji veza između slabosti institucija i odsustva ličnosti. Ta veza otkriva prirodu nacionalnih institucija. O kakvoj promeni u njima je reč?

Nekadašnji urednik Radio Beograda, možda tada i član Saveza komunista, pa potom pesnik Istočnica, zbog čijeg štampanja je 1983. godine rasturena redakcija Književnih novina, kao pesnik stihova o četničkom komandantu Dušanu Radoviću, koji je zaklan jer je klao, kao pesnik koji je pevao o ženama koje raznobojnim koncima šiju pokrov za Srbiju, akademik Ljubomir Simović je ne tako davno beskompromisno imenovao najnovije i negativne promene u stanju naše javne svesti: „Mi, međutim, više pažnje obraćamo na stanje svesti naših suseda, nego na stanje naše sopstvene svesti. Rugali smo se Hrvatima kada je Tajči pevala ’Danke Dojčland’, prezirali smo kosovske Albance kada su u Prištini podizali spomenik Klintonu, a ne vidimo da se ’na našem najvećem stadionu’ deca majke Srbije masovno bacaju u naručje ’majčice Rusije’!” On je to rekao u razgovoru za Večernje novosti: 22. aprila 2011. godine. On je, štaviše, to ponovio i u Letopisu Matice srpske: u septembarskom broju 2012. godine

Simović naizgled ukazuje na protivrečnosti koje pripadaju našoj sadašnjosti, koje smo svi videli, premda su javno ostale nenaglašene. No, upečatljivost njegovih primera kao da, međutim, zaklanja odsustvo simetrizma u situacijama koje su zaokupile njegov duh. Nije to ni neobično: davno je rečeno da čak i Homer ponekad zadrema, da svako poređenje ponegde hramlje.

Kada je pevana pesma Danke Deutschland, ona je svakako bila izraz opšteg oduševljenja raznovrsne publike: ona je izražavala preovlađujući talas hrvatske javne svesti. Emitovana preko televizije, uz potpunu saglasnost vlasti, pesma je podrazumevala sklad u izražavanju jedne duboke i trajne odanosti. Kada je spomenik Klintonu podignut u Prištini, on je podrazumevao istovetni sklad mase i elite.

Kada su, međutim, navijači oduševljeno klicali ruskom premijeru Putinu, u godini 2011, kada su se deca majke Srbije – po nepakosnom opisu Ljubomira Simovića – bacala u naručje „majčice Rusije” nije bilo tog sklada. Jer, pevanje i pozdravi ruskom premijeru Putinu behu praćeni pogrdama i protestima upravljenim na tadašnjeg predsednika Srbije. Zar je to promaklo osetljivom uhu akademika Simovića? Zar on nije čuo ono što je odjekivalo „našim najvećim stadionom”? Nejasno je, uzgred, zašto Simović stavlja ovu sintagmu pod navodnike, kao da se od nje distancira, kad je stadion zaista najveći u nas: onako kako je Crnjanski naš najveći moderni pesnik a ne Simović, onako kako je Simović – u 2016. godini – dobio Izviiskru a Crnjanski – u 1972. godini – nije dobio Njegoševu nagradu, onako kako je Simović akademik a nije Crnjanski.

Ovog nesklada između mase i vlasti nije bilo ni u Zagrebu ni u Prištini. Pevanje i poklici u slavu Rusije bili su, svakako, izraz tradicionalnog srpskog rusofilstva, pa možda i opravdan predmet nepotkupljive kritike akademika Simovića. Ali, oni nisu bili samo to, jer su bili i protest protiv srpskih vlasti: imali su formu nenasilnog i demokratskog protesta zbog nezadovoljstva srpskom državnom politikom. Možda je to nezadovoljstvo bilo i neopravdano, možda je trenutak u kojem je pokazano bio neprikladan, ali kako se dogodilo da Simović previdi tako očigledno nezadovoljstvo? Možda ga je uočio, pa pohitao da mu se otmeno-salonski naruga?

Kako je to promaklo njemu koji nas je – u Letopisu Matice srpske – dalekosežno opomenuo: „Ima li razlike između ’nacionalne samosvesti’ tih navijača i ’nacionalne samosvesti’ onih političara koji Srbiju, u odnosu na Rusiju, žele da vide u onom odnosu u kome su zemlje Varšavskog pakta bile prema Sovjetskom Savezu?“ Ali, kako su – sa sveobuhvatnog pesničkog horizonta – nestali mnogobrojni političari koji ne samo da nešto žele nego Srbiju postavljaju u obavezujući odnos prema NATO-paktu, koji nije – za razliku od Varšavskog pakta – raspušten, koji nas je – za razliku od Rusije – bombardovao i koji je potpuno sitan u odnosu na slobodarsku usplamtelost i stišanu promišljenost Ljubomira Simovića?

Da li je on uopšte čuo za NATO-pakt? Zna li on da je u našim danima – nekako baš onda kada je on proglašen za dobitnika Izviiskre – potpisan dalekosežno obavezujući sporazum sa NATO-paktom? Kako mu to nije zasmetalo kod naših vlasti, barem onoliko koliko mu smeta građevinski projekat Beograd na vodi? Kako to on oseća kršenje zakonitosti i pravne sigurnosti – inače nesporno – u divljačkom rušenju kuća u Savamali, a ne oseća da ono pripada istom redu stvari kao i protivustavni Briselski sporazum? Zašto prećutkuje da je na delu protivustavno izmeštanje desetina hiljada ljudi iz Srbije? Kako ne razume da nezakonitost u jednoj stvari prirodno dovodi do nezakonitog ponašanja i u drugim stvarima?

Dramski pisac koji je napisao Boj na Kosovu na jedan način pre a na drugi način posle oktobra 2000. godine, dok je Njegoš o Kosovu imao samo jedno osećanje, Ljubomir Simović u svim situacijama odlučujuće vrednosno mesto dodeljuje zapadnoj (američkoj) moći. Otud on napada sadašnju (kolonijalnu) vlast u onome u čemu je ona slaba, jer to nije u vezi sa zapadnom (američkom) moći. Ali, on je ne napada u onome u čemu je ta (izdajnička) vlast jaka, jer ima podršku te moći. Tako je Savamala – po njemu – „paradigma ove vlasti”, ali o Briselskom sporazumu – nijedna kritička reč. U toj stvari postoji samo prećutna podrška vlastima: premda skrivena iza drugorazredne kritičnosti.

Šta, naime, znači retorsko – dakle, prividno – pitanje iz Blica od 8. oktobra 2017. godine: „a šta bismo sa Kosovom i da nam ga vrate”, odnosno „ako bi vam SAD ili EU, ili bilo ko, vratili Kosovo, kako biste ga integrisali u Srbiju?” Ono predstavlja sugestiju da treba napustiti i diplomatsku borbu za Kosovo i Metohiju. Ako ovu sugestiju povežemo sa nedavnim izjavama drugog akademika, predsednika SANU i predsednika Olimpijskog komiteta Srbije, sa tolikim kritičkim izjavama predsednika Srbije o kosovskom mitu, otkrivamo deo medijske i javne mreže koja omogućava promenu javne svesti.

Tako Ljubomir Simović ocenjuje stanje naše javne svesti ili ponašanje naših vlasti zavisno od pravca koji oni zauzimaju u odnosu na zapadnu (američku) moć: ako je taj pravac kritički, ako javna svest – ili vlast – očituju nezadovoljstvo zapadnom (američkom) moći, on ih osuđuje; ako su, pak, pravac javne svesti – ili ponašanje vlasti – apologetski u odnosu na zapadnu (američku) moć, on im se ne protivi, ma koliko da se izneveravaju stvari istorije, istine ili duha. Tako je i u Blicu: kraj svih kritičkih opažanja o beskrajnim monolozima srpskog predsednika, nismo čuli ni naznaku gnušanja nad slugeranjskim izjavama lojalnosti istog čoveka koje su upućene kancelaru Nemačke.

Sve je u akademikovom razmišljanju loše postavljeno, premda je – baš zbog kontrolisane i račundžijske kritičnosti – pogodno za orijentaciju, budući da pokazuje kako je vlast sadašnjeg srpskog predsednika eminentno vođena drugosrbijanskom politikom. Jer, svaka kritika naših aktuelnih vlasti – zbog njihove višestrane rđavosti, od moralne do političke – koja se ne produžava ka onima koji takvu vlast i postavljaju i održavaju, a to su zapadne (američke) moći, nužno je kratkovida i temeljno nemoralna. Nije naša vlast samo svedočenje o našim najgorim osobinama nego i svedočenje o licu zapadnih (američkih) interesa.

Kada kritikujemo samo našu vlast, onda to činimo zato što je ona slaba, jer se ne zameramo onoj pravoj moći koja se nalazi iza nje. Kada kritikujemo samo zapadnu (američku) moć, onda je to manevar da sakrijemo odsustvo bitne kritičnosti u odnosu na našu vlast. Otud je samo kritika i naše vlasti i njenih zapadnih (američkih) uporišta istinska i autentična opoziciona orijentacija u nas. Ako je kao politika i bezizgledna, jer nema saveznika, kao orijentacija i mišljenje, kao dužnost intelektualca, ostaje nezamenljiva, jer je načelna.

Šta bi se – u jednoj futurološkoj projekciji – moglo dogoditi jednog budućeg dana? Zastavši – u jutarnjoj kalemegdanskoj šetnji – pred bistom pisca koji je razumevao kneza Lazara u zavisnosti od oktobra u kojem ga je sagledavao, pred bistom Ljubomira Simovića, koja ukrašava Kalemegdan, zamišljeni posmatrač nije ugledao nikakvo đubre niti kantu postavljenu na pesnikovu kamenu glavu. Sve je bilo – kao što je i red u nemačkoj Evropi – lepo i uredno. Nelagodnost je dolazila iz neočekivanog pravca, u času kada se zamislio: iz kog sveta dolazi, iz kog isečka vremena izvire, iz kakve stvarnosti je prispela, odakle uopšte ta uznemirujuća pomisao o kanti i đubretu koji krase tu glavu?

Izvor: Fond Strateške Kulture