Zaboravljeni činilac Srbocida

Kraj juna 2014. doneo je živu diplomatsku aktivnost u odnosima Vatikana i Srbije. Na poziv ministra Ivice Dačića, u posetu Beogradu stigao je papin ministar spoljnih poslova, nadbiskup Dominik Mamberti. Dačić je izjavio da bi pontifeksova poseta Beogradu bila u državnom interesu, a Tomislav Nikolić da bi mu bilo drago da, kao predsednik Srbije, poželi dobrodošlicu papi (1). Nadbiskup se sastao i sa patrijarhom Irinejem i nekim episkopima. Tvrđeno je da je tom prilikom patrijarh navodno uputio protestno pismo papi Franji povodom najavljene „univerzalizacije“ Stepinca koji, od „blaženog“, treba da postane „sveti“. (Povremeno se sticao utisak da je „samo“ Stepinac prepreka da papa poseti Srbsku Crkvu; jer, to je, a ne poseta državnom vrhu Srbije, glavni cilj Vatikana od 1979. godine naovamo).

Stvari otišle još dalje: saznalo se da papa Franjo poziva patrijarah Irineja u Vatikan, a da je patrijarh Irinej zainteresovan da papa dođe u posetu SPC (2).

A onda je, 23. jula, premijer Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, zajedno sa ambasadorom Austrije u Srbiji, Ajgnerom, zasadio, kao simvol mira i pomirenja, sto godina posle bečkog ultimatuma Beogradu, crvenu šljivu. Ovaj čin se desio u dvorištu negdašnjeg austro-ugarskog konzulata u Beogradu, koji je sada zgrada Beogradske nadbiskupije. Predlog za „gest pomirenja“ ne samo sa Bečom, nego i, simbolično, sa Briselom, kome Beograd stremi, dao je ministar kulture Vlade Srbije, Ivan Tasovac, a srdačno ga je pozdravio nadbiskup beogradski, Stanislav Hočevar, domaćin ovog susreta (3).

Reklo bi se: Vatikan i njegovi predstavnici su puni želja za mirom i ljubavlju na Balkanu, i uvek je tako bilo. Ali, istorijska sećanja su mnogo ozbiljnija. Jedno od njih se tiče odgovornosti Vatikana za rat protiv Srbije koji je povela Austro-Ugarska.

Pogotovo bi trebalo da je budu svesni poglavar SPC, predsednik Srbije i premijer njene Vlade.

VATIKAN I SRBI PRE STO GODINA

Papa rimski je, vekovima, pravoslavne Srbe, kao „šizmatike“, smatrao svojim ključnim neprijateljima na Balkanu. Tako je bilo i početkom 20. veka, kada je slobodna Srbija postala trn u oku habzburškog Beča, miljenika Vatikana u „Srednjoj EUropi“. Vatikan je smatrao da su Srbi prirodni saveznici Rusa, a Treći Rim je oduvek je bio predmet mržnje Prvog Rima.

Zato nije nimalo čudno što je pontifeks oduševljeno pozdravio austrougarsku aneksiju Bosne i Hercegovine 1908. Povodom balkanskih ratova, Vatikan je stao na stranu Turaka, smatrajući da oslobađanje Stare Srbije ruši Otomansku imperiju i svetsku „ravnotežu snaga“. Na teritoriji koju je srbska vojska oslobodila živelo je oko tridesetak hiljada rimokatolika, uglavnom Šiptara, čiji je pokrovitelj bio Beč, pa je Rim bio u strahu da će novoproširena pravoslavna Srbija ugroziti interese rimokatolicizma. Papa Pije Deseti Srbe je, dok su oslobađali svoje zemlje, iz mržnje nazivao varvarima(o tome vidi 4, 429-430;5,184).

Ipak, Srbija je zaista želela mir, i 1914. završila je pregovore s Vatikanom o konkordatu. Vatikan je dobio mnogo (pre svega, skoro apsolutno nemešanje države u svoju delatnost). Cilj Beograda je bio da se, u direktnom dogovoru s papom, izbegne austrougarski protektorat nad rimokatolicima Srbije, koji je Beču služio kao sredstvo pritiska na Beograd (vidi o tome: 5, 13-27). Međutim, ovaj konkordat nikad nije stupio na snagu, zato što je, posle Vidovdana 1914, papa pozvao Beč u križarski pohod protiv „šizmatika“.

PAPA PODRŽAVA ANTISRBSKI POHOD

Naš ugledni istoričar, Dragoljub Živojinović o tome piše: “U Prvom svetskom ratu Sv. Stolica je otvoreno stala na stranu Austro – Ugarske i zagovarala ideju o „ograničenom“ ratu protiv Srbije; nastojala je da spreči širenje rata i ulazak velikih sila kako bi osigurala uništenje srpske države. Tražila je da se velike sile saglase među sobom da se Austro – Ugarskoj dozvoli da se obračuna sa južnim susedom. Pri tome treba imati na umu da je Austro – Ugarska imala pedeset miliona stanovnika, a Srbija četiri miliona, što je značilo i odgovarajuću nesrazmeru u ekonomskoj snazi, naoružanju, veličini oružanih snaga,itd.“ (5,184).Živojinović dodaje: “Čitava evropska katolička hijerarhija, uključujući i hrvatsku i slovenačku, podržavala je rat Austro – Ugarske protiv Srbije. Kad su srpska vlada i Jugoslovenski odbor potpisali Krfsku deklaraciju o ujedinjenju jugoslovenskih naroda, u Vatikanu su bili ogorčeni. U mirovnoj noti pape Benedikta XV, objavljenoj 1. avgusta 1917. zahtevalo se da se očuva Austro – Ugarska i na Balkan vrati stanje kakvo je bilo pre balkanskih ratova. Kraj Prvog svetskog rata doneo je još veću gorčinu i osećanje poraza, što potvrđuje činjenica da je Sv. Stolica predlagala, u proleće 1919, da se umesto Kraljevine SHS stvori republika. Sveta stolica je bila poslednja država koja je priznala novonastalu Kraljevinu (novembra 1919. godine). Srbi su doživljavani kao neprijatelji s kojima se treba obračunati kad za to dođe povoljan trenutak“ (isto, 172). Taj trenutak je, u Pavelićevoj NDH, došao 1941.

DVOSTRUKI ARŠINI RIMSKOG PAPE

Vatikan je, naravno, imao dvostruk odnos prema narodima i državama, uvek zasnovan na želji da se „šizmatici“ sa Istoka poraze, naročito ako su u pitanju pravoslavna Rusija i Srbija. Istoričarka Radmila Radić, prikazujući knjigu Živojinovića o Vatikanu u balkanskom vrtlogu, veli: “Ilustrujući dvojni odnos Vatikana prema pravima „malih naroda“ i njihovom samoopredeljenju, autor navodi primer posete Luja Bakotića, delegata Srbije pri Vatikanu, papi Benediktu XV, februara 1918. „Na Bakotićevu primedbu da su u sukobu bila dva načela i da kraj rata treba da donese pobedu onog koje je bolje, to jest samoopredeljenja, Papa se uzdržao od davanja odgovora“. Samo nedelju dana kasnije, prilikom posete finske delegacije Svetoj Stolici, Papa je izjavio kako malim narodima treba priznati ista prava kao i velikim. D.Živojinović zaključuje kako su politički i verski interesi Vatikana bili potpuno jasni. Samoopredeljenje se nije moglo primeniti na narode Austro – Ugarske, bar ne na sve, ali se moglo primeniti na Fince, koji su se odvojili od Rusije“ (6,127).

Vatikan je tom mržnjom hranio svoje vernike koji su 1914. krenuli i na Srbiju i na Rusiju.

OKUPATORI U SRBIJI 1915 – 1918.

Papistička mržnja habzburških osvajača prema pravoslavnom Srbstvu pokazala se kako u zločinama u Mačvi 1914, tako i odmah po okupaciji Beograda 1915. Tada je, naime, prestona dvorana Kraljevskog dvora Karađorđevića pretvorena u rimokatoličku kapelu, da bi se demonstrirala pobeda nad „šizmaticima“. Prvu misu u njoj služio je rimokatolički biskup Bjelik. Ljubomir Durković – Jakšić o njemu piše: “Koliko je biskup bio zadojen mržnjom, ne samo protiv Srba i njihove crkve, nego čak i protiv Pravoslavlja i Slovenstva, vidi se iz još jednog primera/…/ On je ruski saborni hram Svetoga Nikole u Pragu pretvorio u rimokatoličku crkvu za vojnu komandu, a na osvećenju govorio je na samo nemački i mađarski, nego i češki. Njegovu akciju podržao je Vatikan, jer ga je imenovao za apostolskog vojnog biskupa“ (7,533). I drugi visoki klirici u službi pape bili su antsrbski nastrojeni: član mađarske Akademije nauka, biskup Vilhlem Frakmon, predložio je da se na dvoru Karađorđevića podigne spomenik mađarskom katoličkom vitezu Janošu Hunjadiju.

Papi najodaniji narod, Hrvati, naročito su se radovali padu Beograda, a njihove novine su pisale da se padom ovog „gniezda urotnika i ubojica“ i „srpska svieća gasi“ (cit. prema 7, 528).

U Šapcu, u kome su, papi i Habzburzima odani Austrijanci, Hrvati i Mađari počinili neviđene zločine, teško oštetivši i oskrnavivši pravoslavni hram, podignuta je, 1916, rimokatolička crkva. Rimokatolici su, u okupiranom Beogradu, redovno održavali ne samo mise, nego i procesije, u kojima su učestvovali vojni guverner i njegovi pomoćnici, pripadnici bečko – peštanske soldateske i rimokatolički vernici.

Vojni guverner je uveo u Srbiju novi kalendar, papski, a zabranio distribuciju džepnog kalendara po julijanskom računanju vremena. U srbske škole „ugnana“ je latinica, a ćirilica je isterana. Svi ćirilični natpisi po ulicama i nadleštvima uklonjeni su.

U okupiranoj srbskoj Crnoj Gori, austro-hrvatska soldateska ruši Njegoševu kapelu na Lovćenu, a kosti najvećeg srbskog pesnika, vladike Rada,uklanja sa mesta njihovog počivanja.

Dakle, odnosi Vatikana i Srbije ne mogu se svesti samo na Stepinca. Papstvo je, vekovima, neprijatelj Srba na Balkanu, i to se, ni u diplomatskim izjavama i postupcima, ne sme gubiti iz vida, pogotovo o stogodišnjici Velikog rata.

_____________________________
UPUTNICE:

1. http://www.nspm.rs/hronika/ivica-dacic-drzavni-interes-da-papa-poseti-srbiju.html(pristupljeno 24. jula 2014)

2. Vidi: http://ilpiccolo.gelocal.it/trieste/cronaca/2014/07/19/news/gli-ortodossi-invitano-il-papa-a-belgrado1.9618054;prevod:http://pravoslavljepzv.wordpress.com

3. http://www.tanjug.rs/novosti/138491/vucic-i-ajgner-zasadili-drvo-mira-u-beogradskoj-nadbiskupiji.htm

4. Dragoljub R. Živojinović: Vatikan i Prvi svetski rat 1914-1918, NIU Službeni list SRJ, Beograd, 1996.

5. Dragoljub R. Živojinović: Vatikan u balkanskom vrtlogu, Albatros plus, Beograd, 2012.

6. cit. prema „Tribina biblioteke SANU“, godina 2, broj 2, SANU, Beograd, 2014, str. 127.

7. Ljubomir Durković-Jakšić: Srbija i Vatikan 1804-1918, Srbska pravoslavna eparhija žička i srbska pravoslavna eparhija šumadijska, Kraljevo – Kragujevac, 1990.

Izvor: Fond Strateške Kulture

Komentari

3 Komentara na Zaboravljeni činilac Srbocida