Zakržljale rase

Razni vlastodršci se uporno i svesrdno trude da nas ubede, kako smo onakvi kakvi zaista nismo, da nas uvere da smo ono što bi zapad voleo da budemo. I pored svog tog njihovog žalosnog i licemernog truda Srbi nikad neće biti neradnici, primitivni, glupi, nevernici, jeftina radna snaga… Jedino jeftino je ta upornost lažnog predstavljanja sopstvenog naroda. Prošlost, sadašnjost a potrudićemo se i budućnost jasno govore suprotno njihovim neverničkim željama, tezama i u bolesnim umovima osmišljenim fikcijama.

Ono što se zaista može zameriti svetosavskom narodu jeste nešto potpuno drugo. To je neprihvatljivo kratko pamćenje zla koje mu je naneto. Kada su neprijatelji u pitanju previše smo skloni brzom praštanju, a to nas je uvek skupo koštalo. Tako smo brzo gurali u fioke praštanja i zaborava krvave pirove i zločine Otomana, Bugara, Arbanasa, Nemaca, Hrvata, Ugara… Još brže smo dozvoljavali da nam vreme iz sećanja izbriše njihova osmišljena uništenja i satiranja svega srpskog. Kao da nam se nisu dogodili egzodusi, genocidi, nasilna prekrštavanja, rušenja spomenika, groblja, manastira, crkava, prisilna turčenja, bugarčenja …

Pokušavali su sve pisano, dokumentovano, stvoreno, izgrađeno, svetovno, duhovno sve ono vidljivo kao i ono manje primetno a što bi moglo svetosavce uvek iznova da vaskrsne da unište. Olako smo nekako prelazili preko žrtava i ciljeva bombardovanja kako od strane otvorenih neprijatelja kao što su Nemačka i NATO, tako i onih prikrivenih koji su se zvanično predstavljali kao saveznici Englezi, Amerikanci… Iskreno ali i naivno smo pevali Francuskoj i ukazivali joj svu ljubav jednog pravoslavnog i neiskvarenog naroda.

Za to vreme ne pitajući se da li na to i imamo prava!? Šta bi nam zaista rekli oni koji su verujući u njihovu iskrenost i datu reč izgubili svoje živote ili živote svojih najmilijih. Nismo verovali činjeničnom, a to smo oduvek najskuplje plaćali, i to slobodom, životima, teritorijom …

Trebali se opet podsećati na isporuke opanaka na koje su nam stavljali kartonske đonove, koji su ostavljali po Albanskoj golgoti bose i nezaštićene herojske noge srpskih seljaka. Možda smo zaboravili topovsku municiju koju smo platili i preplatili a ona je „slučajno“ stigla u pogrešnom kalibru. Očekivali su valjda da će to biti dovoljno da zaustavi Srpske div-junake u odbrani Otadžbine. Brzo smo im oprostili brodove koji su kasnili da prevezu ono malo preostale promrzle i od saveznika ostavljene i prevarene srpske vojske. Brodove i lađe kojima smo ispevali „kreće se lađa francuska …“. Nikada se ustvari te lađe ne bi pokrenule da Ruski car nije postavio ultimatum tim „divnim“ saveznicima…

Verovatno bi se mnogi začudili zašto Bugari umesto blagodarim (hvala), kažu mersi. Naravno da je to ustvari hvala na francuskom, pa oni to i govore u znak zahvalnosti Francuskoj. To je još jedan deo istorije koji govori o „iskrenosti“ saveznika i njihovoj „pravednoj“ borbi protiv zločinaca i krvoloka. Upravo ti naši zapadni „saveznici“ francuzi zaustavili su srpsku vojsku, braneći bugarske monstrume. One koji su još do juče klali srpsku nejač, masakrirali starce, palili i pljačkali srpska sela, silovali, rušili, uništavali… Okrenuli su francuski saveznici svoje „prijateljske“ topove na Srbe kako bi odbranili bugarske krvoloke. Ne treba onda da čudi zahvalnost bugarskih zveri koju i danas izražavaju govoreći „mersi“ umesto „blagodarim“. Oni zaista i imaju razlog za to, ali mi sigurno ne.

Da ne bi se stvarno ispostavilo da ispadnemo glupi, baš onako kako se sadašnji veliki vođa trudi da nas predstavi, moramo se potruditi da znamo i ono što bi svi oni voleli da se nesećamo. Zato ne smemo zaboravljati istinu koju smo videli kao i  prošlost koju moramo i imamo obavezu da naučimo i do kraja upoznamo. To je jedini način da ne dozvolimo da u lažima koje pletu oko nas svoju dušu, čast i veru nesmotreno isprljamo i izgubimo.

U prošlosti smo zbog takvih grešaka pogrešno tražili u zakržljalim rasama dušu. Ne želeći da verujemo da se zveri ne mogu promeniti već samo pritajiti. Tako smo pokušali na svoju štetu da im ponudimo iskreno bratstvo i jedinstvo. Naivno deleći svoje a neuzimajući ništa njihovo, želeli smo da im otvorenog srca i raširenih ruku damo sve. Poklanjali smo im mogućnost da ne žive kao sluge i robovi, dali smo im slobodu, državu, ljubav, iskrenost …

Naravno da nije vredelo, morali smo znati da nikad i nisu bili vredni toga. Opet smo se suočili sa ispravnošću narodne izreke „pred svinju se ne bacaju biseri“. Da smo ranije poslušali narodne mudrosti koje su nam stari ostavili manje bi stradali. Pogrešili smo toliko puta vreme je da prestanemo sa tim. Okrenimo se sebi i nezaluđujmo se više nemogućim.

Kakav je taj ljudski nesoj koji i danas podržava „demokratski“ zapad, može se jasno videti iz depeša generala Aleksandro Luzana slatih za vreme Drugog svetskog rata. Ne treba nas danas da čudi zapadna podrška tim zverima, ne zaboravimo narodnu „s kim si takav si“. Nema razlike među njima zato se odlično razumeju i podržavaju. Naša sudbina jeste da smo okruženi tom ljudskom pogani. To izgleda strašno ali upravo to što nas nisu uništili  dokazuje snagu vere, istine i pravde.

Oduvek je zapad davao neskrivenu ili prećutnu podršku zakržljalom nesoju u našem okruženju da nad svetosavcima čine i najmonstruoznije zločine. Arbanaška plemena, Bugari, Hrvati, Ugari nikad neće uspeti sa svojih ruku da speru krv nevinih srpskih žrtava. Ali još tužnije je saznanje da njihove potamnele duše to bar nekim gestom nisu ni pokušale da učine. Gledali su oni i gledaju da to na svaki način posle prikriju, opravdaju, ospore, umanje. Ipak zahvaljujući pojedincima koji iako su pripadali agresorima i zločincima nisu mogli baš takva zverstva da svare, pisani tragovi su uvek ostajali. Tako su neki od najmonstruoznijih ustaških tragova ostali zabeleženi u pismu kojim italijanski general Aleksandro Luzano u proleće 1941 iz Kupresa izveštava Musolinija lično:

„Dragi Duče, bezgranična odanost prema vama mi, nadam se, daje za pravo da u nečemu odstupim od strogog vojničkog protokola. Zato i žurim da vam opišem jedan događaj, kojemu sam, tri nedelje unazad, lično prisustvovao. Obilazeći mesta od 30 do 120 kilometara od Dubrovnika, saznao sam od naših obaveštajnih oficira da su Pavelićeve ustaše počinile užasan zločin. Nedostaju mi reči da opišem ono što sam zatekao. U velikoj školskoj učionici zatekao sam zaklanu učiteljicu i 120 njenih učenika. Nijedno dete nije bilo starije od 12 godina. Zločin je neumesna i naivna reč. To je prevazišlo svako ludilo! Mnogima su odsekli glave i poređali ih po đačkim klupama. Iz rasporenih utroba ustaše su izvukle creva i, kao novogodišnje vrpce rastegli ih ispod plafona i ekserima ukucali u zidove. Nesnošljiv smrad i roj muva nisu nam dozvolili da se duže zadržimo. Primetio sam načeti džak soli u ćošku i zgranuto ustanovio da su ih klali polako, soleći im vratove. I, taman kad smo odlazili, iz zadnje klupe se čulo dečije krkljanje. Poslao sam dvojicu vojnika da vide šta je. Izneli su jednog dečaka. Još je bio u životu. Disao je sa napola presečenim grkljanom. Svojim kolima odvezao sam to jadno dete u vojnu bolnicu. Povratili smo ga i tada smo saznali punu istinu o tragediji. Zločinci su prvo naizmenično silovali učiteljicu Stanu Arnautović i onda je pred decom ubili. Silovali su devojčice od osam godina…

                   …Za sve vreme dok se ovaj zločin događao, pevao je silom doveden orkestar Cigana. Na večnu sramotu naše Rimske crkve, jedan Božji čovek, jedan župnik u svemu tome je učestvovao. Dečak kojeg smo spasli, pobegao je iz bolnice, a onda smo ga na pragu kuće našli zaklanog. Pokolji Srba su dostigli takve razmere da su u ovim krajevima zagađeni mnogi izvori. Na savest Italije i naše kulture pašće neizbrisiva mrlja ako se, dok je još vreme, ne budemo distancirali od ustaša i ne budemo sprečili da se nama pripiše da podržavamo bezumlje.“    (1)

Treba li nam još nešto da nam pokaže i dokaže da sa zverima nemamo i nikad nećemo imati ničeg zajedničkog. Naivni general Luzano je smatrao da će Rimsku crkvu biti sramota, nije ni sanjao da će ona zločince proglašavati cvecima. Uostalom kakvi sveci takva i crkva. Svaki dalji ponovni pokušaj pružanja ruke i opraštanja krvolocima neprimeren je i uzaludan čin. Isto tako dozvoliti im prekrajanje srpske istorije kako zapadu odgovara ili njeno nazivanje mitom je samo još jedan monstruozni zločin očito nikad prestalog krvavog pira nad svetosavskim narodom.

Naravno da se za takvu izdaju svog naroda i Otadžbine dobijaju pohvale i nagrade zapada. Takvi samo moraju da znaju da čak i đavo ima meru i da se takvi i njemu gade. Ne dozvolimo da neodgovornost i zaborav naši potomci plaćaju opet krvlju. Sve te zakržljale rase moramo ostaviti da svoju sreću traže sami, obavezno bez nas a svakako ne preko nas. Podsetimo se zato još jednom reči pesme našeg Jovana Dučića i dobro ih upamtimo.

SINU TISUĆLJETNE KULTURE

Ti ne znade mreti kraj slomljenog mača,
Na poljima rodnim, braneći ih časno
Kitio si cvećem svakog osvajača,
Pevajuć’ mu himne, bestidno i glasno.

Slobodu si večno, zakržljala raco,
Ček’o da donesu tuđi bajoneti,
Po gorama svojim tuđa stada pas’o,
Jer dostojno ne znaš za Slobodu mreti.

Pokaži mi redom Viteze tvog roda,
Što balčakom s ruku slomiše ti lance,
Gde je Karađorđe tvojega naroda,
Pokaži mi tvoje termopilske klance.

S tuđinskom si kamom puzio po blatu,
S krvološtvom zvera, pogane hijene,
Da bi mučki udar s leđa dao Bratu,
I ubio porod u utrobi žene.

Još bezbrojna groblja zatravio nisi,
A krvavu kamu u njedrima skrivaš,
Sa vešala starih novi konop visi,
U sumraku uma novog gazdu snivaš.

Branio si zemlju od nejači naše,
Iz kolevke pio krv nevine dece,
Pod znamenje srama uz ime ustaše,
Stavio si Hrista, Slobodu i Svece.

U bezumlju gledaš ko će nove kame,
Oštrije i ljuće opet da ti skuje,
Čiju li ćeš pušku obesit’ o rame,
Ko najbolje ume da ti komanduje.

                                                                   Jovan Dučić

https://www.youtube.com/watch?time_continue=64&v=1on8VRdm6uM

Vreme je da prestanemo da zaboravljamo, da prestanemo da se igramo nepotrebno sa istinom. Počinimo li ponovo taj greh snaćiće nas još veće muke, problemi, teškoće, pitanje je da li bi onda ponovo zaslužili spas. Jer upravo iskustvo i primer naših predaka moraju da nam budu sigurni putokazi za budućnost naših potomaka. Iskušenja koje nam život nameće su opasnost samo onda kada ne shvatamo kako i zašto su nas snašle.

Nama je istorija već dala sva pitanja i odgovore. Prošlost nam je isto tako dala i najveće muke i iskušenja, naizgled nerešive momente, ali i sigurna rešenja kako ih sve nadvladati i pobediti. Nemojmo zato žrtve svojih predaka bacati olako niz vodu, dozvolivši ljudskoj pogani da nas vodi pogrešnim putem. Kada jednom dozvolimo da svoje cipele uprljamo njihovim blatom nikada nam više korak neće biti siguran i čist, nikad više svetosavski.

Srbine pobedi malodušnost, mora se ponovo pokazati zverima snaga vere, časti, čojstva i istine. Probudimo krv svojih predaka u sebi, i videćemo tada da su pred nama neslućeni putevi i nebeske visine. Svet će prestati da nam bude kavez bez izlaza u koji su nas zatvorili, a vrata sreće će se sama otvoriti. Shvatićemo da su pretnje koje su nam do juče bile zastrašujuće velike izgledale tako jer smo dozvolili da ih puzeći gledamo iz pogrešne perspektive. Onda kada stojimo uspravno puni vere sve te pretnje neće biti vredne ni pomena.

Đedovi su nam ostavili korene da nas ne bi svaka šuša mogla oboriti, odneti, uplašiti, pomerati, iščupati. Ostavili su nam i krila kojima su oni dosezali sve one nebeske visine na koje smo tako ponosni. Zapad je sa svojim slugama i pajacima činio sve ne bi li nam ta krila slomio i uništio. Zato nas sada vapaji naših časnih predaka pozivaju da krvolocima pokažemo da u tome nisu uspeli. Ne smemo, a znam i da ih nećemo razočarati.

________________________________

1. novosti.rs/…/aktuelno.293.html%3A410385-Ispovest-Depesa..

Izvor: Fond Strateške Kulture