Autor: Zoran Čvorović

Zapadna-realpolitika od „Milosrdnog anđela“ do Njemcova

Naslovna / Politika i društvo / Zapadna-realpolitika od „Milosrdnog anđela“ do Njemcova

Kategorija: Politika i društvo / Objavljeno: 02/04/2015, 09:37

RUSIJA U OGLEDALU EVROPSKE REAL-POLITIKE

Analizirajući moralnu stranu evropske politike carske Rusije u 19. i početkom 20. veka, profesor prava E. Spektorski je zaključio, da stalne optužbe Zapada na račun Rusije da je „nezasiti osvajač i evropski žandar” – nisu uvek zlonamerne”. Naime, zapadne pseudoelite su bile slepe da vide idealističko samožrtvovanje Rusije tokom 19. veka, podneto radi očuvanja evropskog mira, jer one, „živeći niskim interesima, nisu mogle da vide ništa uzvišeno”. Rusko zastupništvo prava porobljenih balkanskih hrišćana za evropske političare onog doba bilo je prvorazredni pokazatelj „ruskog egoizma”, jer za „ekonomske materijaliste, idealisti se isključivo rukovode najnižim pobudama, kojima bi se oni, materijalisti, rukovodili ukoliko bi bili na njihom mestu”.1) „Stvari imaju onakav izgled kakav im dadne naša duša”, rekao bi J. Dučić.

Različita porekla politike principa i istoriosofske odgovornosti koju je, u glavnim crtama, sledila Ruska Carevina i politike interesa koju su tokom 19. veka isključivo vodile diplomatije zapadnoevropskih država, precizno je 1877. godine formulisao engleski „Tajms”: „Ukoliko bi jednom Rusija postala trgovačka nacija, tako da bi i mala kolebanja na investicionim berzama uticala na ruska najudaljenija sela, ona bi se vrlo brzo odvojila od velikih ideja. Interesi Britanske imperije su tako veliki i složeni, zato bi borba za velike ideje od strane engleskih državnika predstavljala zločin. Borba za velike ideje može da služi kao mamac za države sa slabijom organizacijom i manje razvijenom civilizacijom”.2)

Ovaj isečak iz „Tajmsa”, iz vremena rusko-turskog i srpsko-turskog rata, razvejava dve savremene iluzije, često prisutne i kod državno i nacionalno odgovornih Srba i Rusa. One redukuju dubinu postojećeg sukoba, te posledično u moralnoj i informativnoj ravni slabe odbrambeni potencijal države i naroda. Prva iluzija se odnosi se na pogrešno poimanje zapadnog pojma Realpolitik, svejedno u američkoj ili evropskoj verziji, koji uz semantičko aksiološko redefinisanje postaje svojstven patriotskom političkom diskursu. Druga iluzija se tiče definisanja istorijskog sukoba novovekovnog Zapada i Rusije kao prvenstveno geopolitičkog, interesnog konflikta.

Proces oslobađanja politike od ideologije započet u 19. veku u krilu zapadne posthrišćanske civilizacije, čijim se rodonačelnikom u teoriji najčešće smatra nemački kancelar Bizmark (tzv. postideološka politika), samo je deo šireg i dubljeg toka oslobađanja političke prakse i političke filosofije od etike eshatološkog naznačenja. Sledstveno, rodno mesto zapadne real-politike u rudimentarnoj formi bio je Vatikan, a u razvijenijoj protestantizam. Evropskom zapadu, sablažnjenom rimsko-paganskim doživljajem imperijalne vlasti, glad za carstvom zemaljskim učinila se neodoljivijom od žeđi za Carstvom Nebeskim. Posle građanskih revolucija i nasilnog rušenja preživelih ostataka hrišćanske kulture, zapadna real-politika se planski oslobađala nepotrebnog balasta ideološke mimikrije i pseudolegitimacije – osim smokvinog lista demokratije. Cilj takve real-politike je da obezbedi dominaciju zapadne plutokratske pseudoelite i njenog pseudosveštenstva u različitim državnopravnim i političkim formama, od monizma apsolutne monarhije i revolucionarnih država jakobinskog ili fašističkog tipa, do pluralizma savremenih parlamentarnih demokratija. Politički principi, ideje i vrline predstavljaju najveće prepreke u uspostavljanju takve dominacije, jer demontiraju nametnutu neokolonijalnu predstavu o nužnosti antinomičnog funkcionisanja sveta kao skupa moćnih i nemoćnih zemalja. Zato je ubacivanje zapadnog koncepta real-politike u sferu patriotske i suverenističke politike jedan od najvažnijih oblika specijalnog rata, kojim se na posredan način u svesti građana lome poslednje moralne prepreke za prihvatanje mondijalističkog projekta.

„Tajmsov” komentar iz 1877. godine postavlja Rusiju s one strane ovakvog zapadnog poimanja politike, jer je ona politiku vodila sledeći „velike ideje”, a ne logiku berzanskih kolebanja. Kada se u Rusiji bude vodila politika na koju odlučujuće utiču berze, a ne „velike ideje”, onda će ruska politika, po ubeđenju neimenovanog engleskog komentatora, postati realistična po zapadnoj meri real-politike. Kako su materijalno-merkantilistička špekulativna moć i nemoć osnovne mere te politike, Rusija bi se posledično mirila i sa svim aktima u svetskoj politici koji izražavaju berzansku moć jednih i berzansku nemoć drugih; ma kako ti akti izgledali iz ugla vrline, ali i iz ugla stvarnih istorijskih i životnih interesa Rusije. Ovde se valja samo setiti rezultata politike jeljcinovsko-kozirjevske klike, koja nije bila ništa drugo do zapadna real-politika vođena pod nametnutim strahom od moći berzanskih kolebanja.

Ako se Rusija nalazi s one strane ovakvog zapadnog poimanja politike zato što ideju stavlja iznad materijalnih interesa, kako je to još 1877. godine konstatovao engleski novinar, onda sukob Zapada sa ruskom državom nije ni u 19. veku, ni danas bio prvenstveno sukob u domenu materijalnih interesa, već sudar različitih pogleda na svet, različitih civilizacija. Tako ovaj sukob, pre svega, razume Zapad. Poznavnje prave prirode konfrontacije od posebnog je značaja za vođenje odgovorne nacionalno-državne politike, neminovno skopčane sa taktičkim, ne i strateškim, kompromisima i ustupcima. Jer su priroda i dometi taktičkih kompromisa drugačiji kada se u temelju konflikta nalaze materijalni interesi, a sasvim drugačiji kada se radi o civilizacijskom sukobu.

REAL-POLITIKA SRBIJINOG PREMIJERA

Ako je prihvatanje postulata zapadne real-politike pogubno za veliku Rusiju, ono je još pogubnije za malu srpsku državu. U konceptu politike u kome je realnost berzanske moći sve, a ideje, vrednosti i principi ništa, Srbija ne može da sačuva, ne samo svoju teritoriju i suverenitet, već ni najproduktivniji deo svog naroda. Mlada populacija će u traganju za varljivim ekonomskim boljitkom potrošačkog društva, propagandno izlečena od ideja i vrlina, u talasima napuštati ubogu zemlju otaca. Tvrdoglave Srbe su u neodoljivost zapadnog koncepta real-politike najpre ubeđivali „Olujom”, „Bljeskom”, „Milosrdnim anđelom”, okupacijom Kosova i Metohije, podgoričkim stranačkim i petooktobraskim državnim udarom, i najzad, evrointegraconom tiranijom koja treba da dovrši izgradnju nove evropodobne mentalitetne, političke, privredne i kulturne konfiguracije Srpstva. S tim u vezi, politika koju oličava A. Vučić, ne može da se nazove niti „suptilnom igrom”, niti „dosledno patriotskom”, kako je kvalifikuje komentator RIA Novosti, V. Lepjohin.3) Do sada je Srbijin premijer bio sam puki izvršilac zapadnog koncepta real-politike, jer konkretni potezi u zbiru isuviše jasno ocrtavaju, ne jedan izvorni i idejno utemeljeni program državnog i nacionalnog preobražaja i snaženja, u realizaciji taktički prilagođen situaciji velikog geopolitičkog rata, već petooktobarski kolaboracionistički „program” stvaranja nove evropodobne (evroatlantske) realnosti.

Kako izgleda instaliranje te nove evropodobne realnosti od strane A. Vučića vidi se na primeru Kosova i Metohije. Naime, plan Vlade Srbije da sa tzv. Republikom Kosovo zaključi međunarodne ugovore, nepostojeće iz ugla Srbijinog unutrašnjeg prava, te da na osnovu njih menja postojeći pravni poredak na teritoriji AP KiM, uz istovremeno izbegavanje Ustavnog suda da se kada je u pitanju tzv. Briselski sporazum izjasni o tome šta je ustav (jer ocenjujući ustavnost nekog pravnog akta ustavni sud zapravo određuje šta je ustav), vodi stvaranju nove realnosti na KiM. Ta nova „briselska” realnost je protivna ustavnoj normi o KiM kao sastavnom delu RS sa statusom suštinske autonomije, ma kakva da je ova norma kao tvorevina jednog uplašenog i konfuznog ustavotvorca, pod inostranom prismotrom, kakav je bio ustavorac od 2006. godine.4) Pri tome granice suštinske autonomije iz čl. 182. st. 2. moraju da se tumače u skladu sa stavom iz preambule Ustava po kome je KiM „sastavni deo teritorije” „suverene države Srbije”. Naime, prema preovlađujućem stavu ustavnopravne nauke preambula sa pravnom sadržinom, kakva je ona u Ustavu Srbije, ima pravnoobavezujući karakter, pa se ocena ustavnosti zakona proteže na ceo tekst Ustava. Primera radi, Ustavni savet Francuske je odlukom od 1971. preambuli Ustava od 1958. godine priznao punu ustavnu snagu.5) Evropodobna realnost, koja se uz svesrdnu pomoć Vlade Srbije stvara na KiM, ne samo da je protivna preambuli i čl. 182. st. 2. Ustava Srbije, već i međunarodnopravnoj i političkoj realnosti koja je stvorena posle jednostrano proglašene nezavisnosti od strane albanskih separatista. Ova potonja realnost omogućavala je Srbiji da na KiM, umesto privremenih organa samouprave obrazovanih na osnovu Rezolucije 1244, koja je 2008. jednostrano narušena od strane Albanaca, organizuje teritorijalnu autonomiju u skladu sa Ustavom od 2006. godine. Nasuprot tome, Vlada Srbije je odlučila da sva sredstva uloži na stvaranje takve realnosti na KiM koja će, s jedne strane, odredbama važećeg Ustava koje se tiču KiM oduzeti bilo kakvo uporište u stvarnosti, svodeći ih na puku deklaraciju, a s druge strane, učiniti realnim ugovorni rasplet između Srbije i tzv. Republike Kosova prema konceptu dve Nemačke, 6) saglasno obavezi Srbije iz čl. 15. SSP.

KAINOVSKI PLODOVI ZAPADNE REAL-POLITIKE

Ukoliko se uskoro mirnim, političkim i pravnim sredstvima ne zaustavi instalisanje u ime real-politike nove evropodobne (evroatlantske) stvarnosti u pravnom, bezbedonosnom, privrednom, obrazovnom i kulturnom poretku Srbije – od Kačanika do Subotice, „suptilna igra” A. Vučića i njegovih inostranih savetnika transformisaće Srbiju u stvarni NATO vojni logor – na linije vatre. Bila bi to podjednako neprijateljska realnost i Savinim Srbima i Nikolajevim Rusima.

Da bi se zaustavilo konačno uobličavanje marionetskog evro-atlantskog real-političkog lika Srbije, potrebno je da se suspenduje primena neustavnog SSP, kao ključnog akta koji državu Srbiju lišava svih atributa suverenosti. Evropodobno SSP-ovsko razvlašćivanje države Srbije, u krajnjem rezultatu ostaviće svakog njenog građanina-poreskog obveznika, pa i A. Vučića, bez ikakve zaštite domaćeg pravnog poretka, prepuštenog samovolji nadnacionalnih struktura plutokratske pseudoimperije.

Borba real-politike protiv politike-mistike vodi se nesmanjenim žarom već vekovima; pitanje je samo da li će se ova borba u narednim mesecima i godinama u svoj žestini voditi na granici ili unutar vizantijskog sveta. Savremeno malorusko bratoubistvo, u zbiru sa krvavim istorijskim nizom srpskih bratoubistava i konvertitstava, pokazuje da ova dilema za narode pravoslavnog Istoka nije fikcija „teorije zavera”, već mnogo puta proživljena stvarnost. Nju treba posmatrati u svetlu zaključka istoričara Vol strita, N. Fergusona, po kome „nije moguće opisati ishod rata na Kosovu kao nedvosmislenu pobedu NATO”, zato što nije došlo do kopnene invazije na SR Jugoslaviju, a nje nije bilo zato što „američku moć ne sputava trošak vojne intervencije već odbojnost javnosti prema ljudskim žrtvama”.7) Jednom rečju, za kopnenu okupaciju i pacifikaciju Srbije potrebne su američke pare, domaći ljudi i domaća krv. Upravo, ono što ovih dana u SAD spremaju da „daruju” Kijevu. Istoj strategiji pripada i ubistvo B. Njemcova. Radi se o modelu računice zapadnih obaveštajnih službi, primenjenom nekoliko puta tokom poslednjih dvadesetpet godina u Srbiji – da likvidacijom svog neuspešnog saradnika istovremeno stigmatizuju jedan režim kao navodno politički represivan i stvore lik lažnog mučenika-disidenta, kako bi time spasili od bankrota ranija ulaganja u tzv. opoziciju i inicirali novo žarište unutrašnje nestabilnosti.

Činjenica da u Srbiji ni petnaest godina posle petooktobarskog državnog udara džepovi otpora nisu slomljeni, a da se plutokratskoj pseudoimperiji žuri da domaćim rukama dovrši kopnenu okupaciju, pokazuje svu ozbiljnost Kerijeve pretnje da će se Srbija naći na „liniji vatre”. Ostaje samo pitanje, da li ćemo kao narod, poklanjajući se real-političkoj moći berzanskih špekulanata, a odbacujći vrlinu, za tuđ račun otvoriti liniju bratoubilačke vatre ili ćemo u sopstvenom duhovnom, ali i fizičkom interesu, nametnutu „liniju vatre” izmestiti na granične bedeme naše Civilizacije. Mesto otpočinjanja ove borbe određeno je prethodnim uspehom u infiltraciji zapadne koncepcije real-politike u etos pravoslavnih naroda i njihovih elita. Nasuprot zapadne real-politike, kao izraza moći berzansko-špekulativne „stvarnosti”, stoji srpsko životno iskustvo; kao ono koje je general Mihailović platio glavom, zaključivši da se „Englezi u Jugoslaviji bore do poslednjeg Srbina”, te da je „ zapadnim demokratijama jedini cilj da o tuđem trošku dobiju rat”.8)

____________________________