Заустављање НАТО кабадахија у Украјини

Нема сумње да је Влада Сједињених Америчких држава потпуно свесна стратешке нужности и виталног интереса Руске Федерације да се одбрани од непријатељски оријентисане, агресивне НАТО алијансе.

Не постоји стратешки ни оперативно тактички документ ове организације а да у њему Русија није дефинисана као војни и геополитички непријатељ. Тог непријатеља, НАТО алијанса је врло ефикасно притискала, окруживала и у тако прецизно  дефинисаном, непријатељском дворишту, инсталирала своје ефективе и војне потенцијале.

Иако је одговор Русије стигао у завршници овог процеса, он је ипак довео у питање целокупни, вишедеценијски посао Сјеверноатлантског савеза. Сједињене Америчке Државе су због тога реаговале огорчено, бесно и нервозно, али ипак знају одлично шта се то сада дешава у Украјини и зашто.

Међународна полиција

САД су и саме имале такав, баш такав проблем али су га почеле решавати, уз помоћ Велике Британије, пре тачно два века тачније 1823. године.

Када је амерички предсједник Џејмс Монро, одлучио да формулише и озваничи темељне принципе америчког стратешког интереса, објавио је 2. децембра 1823. године, један докуменат, својеврсну политичку доктрину у којој је навео како ће „сваки даљи покушај европских нација да колонизују или интервенишу у земљама Северне и Јужне Америке бити сматран чином агресије и захтевати интервенцију Сједињених Држава“.

Истовремено је наведено да се Сједињене Државе неће уплитати у већ постојеће европске колоније нити суделовати у интерним проблемима европских држава. Доктрина је сачињена под вођством министра спољних послова Џона Адамса.

Документ је замишљен као отпор европском колонијализму и добио је назив Монроова доктрина (Monroe Doctrine), а касније је тумачена и као право и намера САД-а да интервенишу  у земљама Јужне Америке као и у Средњој Америци.

Доктрина је донета у време када су готово све латиноамеричке колоније Шпаније и Португала стекле или се налазиле на прагу стицања независности од шпанске и португалске империје; Перу је независност консолидовао 1824., а Боливија 1825. године, што је значило да су под шпанском управом остале само Куба и Порторико.

Сједињене Америчке Државе су, радећи у договору с Британијом, желеле спречити даљи долазак европских сила. Председник Џејмс Монро доктрину је представио током седмогодишњег говора о стању Уније у Конгресу.

Сам појам „Монроова доктрина“, скован је 1850. године, упркос чињеници да је стварни творац доктрине, државни секретар Џон Квинси Адамс. До краја 19. века, Монроова доктрина се сматрала главним, дефинишућим моментом у спољној политици Сједињених Америчких Држава, а уједно је била и један од најдуговечнијих стубова спољне политике.

Многи каснији државници и председници позиваће се на ову доктрину, међу којима Теодор Рузвелт, Џон Ф. Кенеди, Линдон Б. Џоннсон, Роналд Реган и други.

У једном амандману Теодора Рузвелта из 1904. (Тhe Roosvelt Corollary), закључује се да САД имају право наступати као „међународна полиција“ (international police power) ако се Карипске и Средњеамеричке државе понашају „нецивилизовано“. Овај додатак често је наглашаван као верификација права не мешање САД у Латинској Америци током хладног рата.

Намјера и утицај Монроове доктрине остали су на снази, уз тек мање варијације, више од једног века. Примарни циљ доктрине било је ослобађање Латинске Америке страха од европске интервенције и избегавање ситуација у којима би Нови свет постао бојно поље за земље Старога света, а све како би Сједињене Државе несметано могле ширити властити утицај.

Јасно је да су земље Латинске Америке презирале ту доктрину због њеног наглашеног интервенционизма и суптилног империјализма, а 2013. године ће амерички државни секретар Џон Кери, послати поруку, да је „ера Монроове доктрине завршена“.

Ширење доктрине

Та порука, међутим није означила крај америчког интервенционизма него потврду већ развијене америчке праксе да интервенише по властитом нахођењу у свим деловима планете.

У ствари, након распада Варшавског пакта, Совјетског Савеза, Југославије и Чехословачке, Сједињене Америчке Државе су постојећу доктрину толико пута примењену у Латинској и Средњој Америци, аплицирале на целу планету.

Први Заливски рат, па бомбардовање Војске Републике Српске и Републике Српске Крајине те бомбардовање Савезне Републике Југославије означили су еру планетарне глобализације старе доктрине, формулисане за остваривање доминације у Латинској Америци.

Напад на Светски трговински центар, који су америчке власти и тајне службе организовале уз помоћ босанских муџахедина, камен су темељац те нове доктрине.

Авганистан, па поново Ирак, Тунис, Египат, Либија и Сирија са неколико милиона мртвих, уништеним секуларизмом у Арапском свету и Средњој Азији и поново са истим војницима радикалног Ислама из Босне и Херцеговине, са Косова и земаља Блиског истока у еуфемистички названој драми „Арапско пролеће“, наступило је Муслиманско братство у истом фронту са Ал Каидом, Исламском Државом, Ал Нусром, Хајат Тахрир ул Шам у истом строју са америчким специјалцима.

Кроз те врло прорачунате акције кристалисала се целокупна геополитичка стратегија, политика и амерички менталитет.

Дакле, сигуран сам да Сједињене Америчке Државе разумеју оправданост разлога за провођење Специјалне војне операције у Украјини, али, иако разумеју – они то не признају.

Руска Федерација то није ни очекивала.

Руско огледало

Уклонити већ најављену НАТО претњу из Украјине, са свога прага… почистити центре за развој оружија за масовно уништење, биохемијске лабораторије под контролом Пентагона и онемогућити развој нуклеарних потенцијала, за Русију је представљало питање опстанка државе у њеним границама и постојећем формату.

Свакако и заштитити угрожене, свакодневно нападане становнике Доњецка и Луганска (ДНР и ЛНР), те заштитити стратешку позицију полуострва Крим које је слободном вољом и на референдуму захтевало повратак у окриље територијалног интегритета Русије и, на крају, извршити демилитаризацију и денацификацију Украјине. И то се дешава у складу са плановима и одбрамбеном доктрином Руске Федерације.

Свакако би Русија могла применити и мере властите заштите, примјењујући стратегију западних сила које у тежњи за дестабилизацијом једне државе – једног света, упорно и јавно убацују моћно, убојито оружије у руке нацистичких фанатика и тврдокорних шовиниста.

Како би то изгледало када би Русија одлучила да јавно „убрза ирански нуклеарни програм“ или да помогне Бразилу, Венецуели и Куби да то остваре и буду заштићени? Како би изгледао свет када би Русија наоружала Египат и Сирију хиперсоничним оружијем? Или када би такве моћне оружане системе који су непревазиђени у свету, доставила својим партнерима и пријатељима на Балкану…

Да ли би то отрезнило Немачку која своје оружије лиферује према руским границама и интересима, када би се суочила са претњама из комшилука?

Управо тако, Русија није скуп бедуина и арапске сиротиње или талибана који трпе деценијама америчке бомбе и њихову војну силу. Американци дођу, униште, разоре, некада остану двадесет и више година па се врате својој кући, да размисле и одлуче ко ће бити следећа мета њихове разбојничке политике.

А Арапи и Талибани наставе свој живот из почетка.

Русија, међутим, није таква слаба држава – Русија је способна, штитећи себе, поступити баш као Американци, Британци, Немци или Французи, па и донети моћно оружје у њихово, западно, до данас мирно двориште.

На Западу би морали, осетити, понекад озбиљну зебњу пред могућношћу да нека моћна сила одлучи да се понаша онако како се они према другима деценијама понашају.

---

Извор: ИН4С