Završna faza procesa Radovanu Karadžiću

Prošle nedelje u MTBJ glavni događaj svakako je predstavljalo završno ročište u predmetu bivšeg predsednika Republike Srpske Radovana Karadžića. Ročište je trajalo 4 dana, međutim, ono još nije završeno – ove nedelje će proći završni krug kada će i tužilaštvo i odbrana ponovo dobiti reč i odgovoriti na argumente koji su se čuli u prvom krugu. Na taj način će analiza ovih rasprava biti predmet našeg razmatranja i sledeće nedelje.

Istovremeno, treba istaći da je nekoliko dana uoči završnog ročišta Radovan Karadžić priložio pismeni dokument na 900 strana, u kome je sadržan detaljan pregled svih dokaza koji su protiv njega iznošeni tokom procesa. Taj dokument zavređuje posebnu pažnju.

Kao prvo, treba istaći prvi deo dokumenata koji se tiču «udruženog zločinačkog poduhvata» – UZP (joint criminal enterprise), koji su bili primenjeni prema Radovanu Karadžiću kako bi se zasnovala njegova odgovornost. Problematičnost primene ove teorije ogleda se u sledećem. Kao prvo, Statut MTBJ (ČLAN 7.) predviđa da se odgovornost može utvrditi samo i isključivo na sledeći način: ličnu odgovornost snose samo ona lica koja su planirala, podstrekivala, naređivala, izvršavala ili na drugi način saučestvovala ili podsticala planiranje, pripremu ili izvršenje zločina ukazanih u Statutu MTBJ (ozbiljno kršenje Ženevske konvencije, kršenje zakona i običaja rata, genocid i ratni zločini). Kao drugo, ni o kakvoj teoriji UZP u Statutu MTBJ nema nikakvog pomena. Na kojoj pravnoj osnovi su zasnovali tu teoriju i uveli je u «pravo» Tribunala – do danas niko nije objasnio. Kao treće, teorija UZP je u direktnoj suprotnosti sa Članom 7. Statuta  MTBJ, jer praktično omogućava da se svako lice proglasi krivim, pa i ono koje ne samo da nije lično počinilo nikakav zločin, nego čak nije ni znalo da su ti zločini počinjeni. Radovan Karadžić je u svom izlaganju podrobno analizirao konstrukciju Tužilaštva pod nazivom UZP koja je primenjena u njegovom predmetu i prodemonstrirao je da ni jedan elemenat Tužilaštva nije bio dokazan. Sve to pokazuje da Tužilaštvo ne samo da nije moglo da dokaže učešće Karadžića u zločinima na osnovu njegovog učešća u UZP, nego čak ni da ga nije moglo optužiti ni po odredbama Statuta (to jest, bez izmišljanja nove odredbe u vidu UZP)!

Kao drugo, Radovan Karadžić je izložio analizi svaku tačku optužnice sa tačke gledišta dokaza koje je izložilo Tužilaštvo. On je pokazao da Tužilaštvo nije uspelo dokazati ni jednu od tih tačaka. Tako, na primer, nije dokazano da su ubistvo u Bijeljini počinile srpske vlasti, da su logoru u Batkovićima lica bila podvrgavana maltretiranju, da su džamije u Bijeljini bile srušene od strane snaga Vojske Republike Srpske… U ovom delu najviše pažnje privlači poglavlje «Srebrenica». U odnosu na ovu tačku odbrana R. Karadžića je proanalizirala predočene dokaze i pokazalo kako Tužilaštvo nije moglo dokazati njegovu krivicu. Radovan Karadžić je pokazao da odluka o zauzimanju Srebrenice nije sama po sebi predstavljala zločinački čin, da u Srebrenici nije počinjen zločin nasilnog preseljenja stanovništva (nije bilo dokaza da je postojao takav plan, niti da je Vojska RS bilo koga primoravala da napusti Srebrenicu; predlog o premeštanju stanovništva nije potekao od Vojske RS nego od predstavnika UN). Što se tiče glavnog svedoka koji je «dokazao» krivicu R. Karadžića u događajima u Srebrenici (Momira Nikolića), njemu je posvećena cela glava. Radovan Karadžić je dokazao da je Momir Nikolić lagao kada je pričao o svom razgovoru sa Kosorićem i Popovićem u hotelu Fontana. Iako je u čitavom nizu procesa, pa tako i u predmetima Blagojevića i Jokića, kao i na procesu samog Karadžića, bilo dokazano da je Momir Nikolić više puta lagao, Haški tribunal je svečano izjavio da «ukoliko je svedok lagao po jednom pitanju, to ne znači da je lagao i po drugim». I zbog toga otkrivena laž svedoka po određenim pitanjima nije sprečila sud da njegova druga svedočenja prizna kao istinita. I šta sve neće smisliti «najpravednije» sudije na svetu kako bi spasili svoje «najpravednije» svedoke!

Radovan Karadžić je skrenuo pažnju da je iskaz jednog svedoka opovrgnut iskazima trojice svedoka (Popovića, Kosorića i Uštipimca). Videćemo da će u finalnoj presudi sudije ipak poverovati upravo Nikoliću! A to da će oni poverovati upravo Nikoliću – nema nikakve sumnje. Kao prvo, njemu (Nikoliću) su poverovale sudije Pretresnog veća u predmetu «Tužilaštvo protiv Popovića i drugih». Kako su oni pokušali da to objasne? Pa jednostavno su sami slagali, izjavivši da Nikolić navodno nije imao razloga da laže. Oj, oj sudije, oj, oj, Femidini sinovi! Pa da li je moguće? Pa zar oni hoće da mi poverujemo u tu njihovu nimalo svetu «prostotu»? Međutim, ne kaže slučajno narodna mudrost da je prostota – gora od varvarstva. Svima je poznato da je sam Tribunal predložio Momiru Nikoliću sporazum o trgovini: u zamenu za priznanje krivice Nikolić će dobiti smanjenje kazne. Međutim, u tom priznanju postoji jedan trik: to priznanje mora biti potpisano u onom obliku koji je sastavilo Tužilaštvo! A Tužilaštvu je potrebno da inkriminiše rukovodstvo Srba iz BiH. I kuda god da se okreneš, pojavljuje se priča o razgovoru između Popovića i Kosorića koji je on čuo… (1)

Poslednji odeljak koji se tiče kažnjavanja je pomalo neobičan. Bez obzira što čitav sadržaj dokumenata govori o tome da R. Karadžić ne smatra sebe krivim ni po jednoj tački optužnice, a Tužilaštvo nije uspelo da dokaže te optužbe, Karadžić ipak ističe tezu o smanjenju kazne. Tako R. Karadžić, obraćajući se Pretresnom veću, podseća da su po analognim optužbama bili optuženi M. Krajišnik i B. Plavšić koji su dobili 20, odnosno 11 godina zatvora, pa da te razmere kazne moraju biti uzete u obzir i prema njemu, Karadžiću. Reći ću direktno, ovakav završetak blistavo sprovedene analize procesa (tačnije – neuspeha procesa za Tužilaštvo) očigledno je protivurečan.

Sudski proces «Tužilaštvo protiv Radovana Karadžića» trajao je 5 godina (od oktobra 2009 do oktobra 2014). Samo stenogrami sa procesa iznose oko 50 hiljada stranica. Količina stranica dokumentovanih «dokaza» broji se u milionima. I premda znatan broj dokumenata ima redaktiran karakter (tajni delovi), dokument koji je predočio radovan Karadžić predstavlja prvi pokušaj celokupne predstave praktičnih dokaza i pravnih argumenata u ovom mega procesu i zaslužuje najpažljivije izučavanje od strane svetske javnosti. Između ostalog i radi toga da sudije ne pokušaju da ignorišu ove činjenice i ne odgovore na ove argumente, što predstavlja omiljenu taktiku «najpravednijeg» suda na svetu.

Drugi krug i okončanje završnog ročišta

Nakon drugog ročišta, ove nedelje u MTBJ je okončana završna rasprava u predmetu “Tužilac protiv Radovana Karadžića”. Pretres je predstavljao završnu etapu sudskog procesa koji se odužio 497 dana. Za to vreme svedočilo je 336 svedoka (od kojih je 195 to učinilo lično u sudskoj dvorani) i 243 svedoka odbrane (238 u sudskoj dvorani), izneto je 6. 669 materijalnih dokaza tužilaštva i 4. 806 materijalnih dokaza odbrane…

Druga runda pretresa održana je 7. oktobra. U prvom delu teksta analizirali smo zaključne dokumente koje su predstavile dve strane (svaka strana je imala po obimu oko hiljadu stranica dokumenata). U ovom delu teksta ćemo razmotriti argumente koji su se čuli na usmenoj raspravi. Naravno, na usmenoj raspravi su ponovljeni mnogi argumenti koji su predočeni u završnom pismenom dokumentu, ali su se ipak skrili i neki novi momenti.

Glavni zaključak koji se može izvući iz održane rasprave, jeste činjenica da tužilaštvo nije uspelo da dokaže akt optužnice koje je predočilo još pre dvadeset godina! Umesto analize realnih dokaza, tužioci su jednostavno citirali sami sebe! Posebno se isticao A. Tiger, glavni tužilac u procesu, koji je čitav dan potrošio u ponavljanje citata iz … optužnice. Posebno je insistirao na četiri “udružena zločinačka poduhvata” (UZP – jointcriminalenterprise). Konkretno, on je govorio o tome da zajednička karika za ta četiri UZP u stvari i jeste R. Karadžić. Ali pored Karadžića, sud nije dokazao učešće  više ni jednog člana UZP. Da i ne govorimo o dokazima krivice tih lica. U MTBJ je stvoren začujući sistem bespravlja u kome ništa ne treba dokazivati – treba samo optuživati. I to prolazi!

Što se tiče ubistava u Srebrenici – što predstavlja glavnu tačku optužnice – tužilaštvo takođe ne samo da nije uspelo dokazati krivicu samog Kardžića, nego čak ni one cifre koje su se ponavljale kao mantra u koju se jednostavno mora verovati, “o ubistvu više od sedam hiljada dečaka i muškaraca”. I ponovo se iz usta tužioca nisu čula ukazivanja na dan i sat sudskog procesa, kada su oni dokazali bar tu cifru. Što se tiče krivice Karadžića, tužilac je gromoglasno uzviknuo: “on sa tim mora biti momentalno upoznat!”

Drugim rečima, završna rasprava se pretvorila u fantasmagoriju u kvadratu ili možda čak u kocki, u poređenju sa određenim danima i nedeljama procesa. Bio je to uistinu potpuni trijumf grotesknosti… kada tužilaštvo traži krv okrivljenog uz potpuno odsustvo realnih i ubedljivih dokaza. A dokazi u sudu, tim pre međunarodnom, morali bi biti upravo takvi. Jer zvanični standard izricanja presuda glasi: “dokazano van svake razumne sumnje”. Za sada je sve što je rečeno u skladu sa standardom “pričala mi je jedna baba”. Situaciju je komplikovalo to što je babina bajka u Karadžićevom predmetu bila razbijena na pet godina, onda je prošle nedelje bajka bila koncentrisana na pet dana.

Što se tiče Radovana Kardžića, njegov nastup tokom finalne sesije, za vreme završnih saslušanja, bio je sasvim drugog karaktera. On je metodički, korak po korak, pokazivao kako konkretne optužbe u stvari predstavljaju lažna svedočenja. Međutim, u istupanju Karadžića bio je sadržan i veliki istorijsko-geopolitički deo. To još jednom potrvđuje da je Karadžić prihvatio izazov ne samo kao optužbu protiv sebe lično, nego i kao optužbu protiv svih Srba.

Za vreme završne rasprave tužioci su se veoma trudili da na sve načine pokažu kako su potpuno zadovoljni svojim radom i uvereni u to da su uspeli dokazati krivicu R. Karadžića. A zahtev za izricanje kazne doživotnog zatvora trebalo je da predstavlja samo višu potvrdu. Međutim, za one koji su pratili tok procesa, očigledno je da je to samopouzdanje simulirano i da je to samo pokušaj da se prikrije sopstveno ogorčenje zbog loše odrađenog posla.

Uz dobro odrađen posao tužilaštvo ne bi moralo narušavati sva proceduralna pravila kako bi otežala odbranu. Naprotiv, uz dobro odrađen posao takva narušavanja se izbegavaju – jer zaista najjači želi da pobedi u fer borbi. Svest o sopstvenim slabostima i svest da na drugi način to ne mogu sprečiti, glavni su uzrok tih kršenja proceduralnih pravila.

Ilustrovaćemo brojna narušavanja koje jepočinilo tužilatvo samo u poslednjih nekoliko dana – to jest, po završetku procesa ili čak za vreme završne sesije.

Primer prvi. Već tokom finalne sesije, glavni tužilac  A.Tiger pokušao je da dokaže da su odluke ranije donete od strane MTBJ u procesu Krajišnika i Stakića, neprimenjive u procesu Karadžiću. Primenjivost ovih presedana je očigledna: u oba slučaja MTBJ nije označio navedena lica označio krivim za genocid, iako su oni optuženi za te iste zločine kao i Karadžić. Zbog čega po mišljenju Tigera tribunal ne treba da isto postupi i sa slučajem R. Karadžića. Ispotavlja se zbog toga što su optuženi zauzimali različite funkcije. Međutim, samo nekoliko meseci ranije, A. Tiger je sa penom u ustima dokazivao sasvim suprotno – da sve činjenice iz odluke MTBJ iz predmeta Krajišnika i Stakića moraju automatski biti prenete na predmet R. Karadžića. Zbog čega? Ispostavlja se zbog toga što su svi optuženi imali iste ciljeve. Međutim, u ovom dvojnom knjigovodstvu A. Tigera odslikava se sva suština Tribunala u celini. Drugačije i ne može biti. Ukoliko bi takav Tigar tako radio u normalnoj pravosudnoj instituciji – odavno bi ga otpustili uz komentar da njegov rad ne zadovoljava osnovne sudske kriterijume. Međutim, ovde nije problem u pojedinom tužiocu, već u celokupnom sistemu MTBJ, gde se bespravlje izdaje za pravo.

Primer drugi. Već po okončanju procesa Radovan Karadžiće je Pretresnom veću podneo devedeset treći podnesak o kršenju obaveza Tužilaštva po pitanju obelodanjivanja dokumenata. I to kakvih dokumenata! To su dokumenti koji sadrže informacije koje opravdavaju Karadžića! U tim dokumentima sadržana je informacija o tome da su lica koja su počinila zločine u Srebrenici delovala po sopstvenoj inicijativi i rukovodstvo Republike Srpske, uključujući R. Karadžića i R. Mladića nije znalo za pripremanje tih ubistava. Ti isti dokumenti sadrže i informaciju o pripremanju nemira koji su trebali da svrgnu rukovodstvo Srba u BiH u septembru 1995. godine.

Haško tužilaštvo je na kraju predalo te dokumente Karadžiću, no već po okončanju procesa! Iako su ih imali na raspolaganju minimalno od 2004. godine! Strah tužilaštva da preda te i hiljade drugih dokumenata R. Karadžiću, predstavlja objektivnu činjenicu koju treba zafiksirati. To nam ne dozvoljava da verujemo u dobre namere Tužilaštva MTBJ. Jer svi mi zajedno znamo da je posao loše odrađen, gospodo haški tužioci!

* * * * *

Prema izveštaju T. Merona, predsednika MTBJ, koje redovno podnosi Generalnoj skupštini OUN[2] i SB OUN, izricanje presude u predmetu R. Karadžića planirano je za oktobar 2015. godine. Međutim, to je obična pretpostavka. Kao prvo, Pretresno veće nije vezano nikakvim rokovima (nikakvim!) po pitanju izricanja konačne presude. U predmetu M. Krajišnika Pretresno veće je donelo presudu posle tri nedelje, a u predmetu V. Šešelja ne mogu da donesu presudu već pet godina. Tako da je oktobar 2015. godine samo obična pretpostavka.

____________________________________

(1) Na žalost, jedan od argumenata Radovana Karadžića o tome zašto je Momir Nikolić imao razloga da laže, je redaktiran i nije dostupan za običnog čitaoca. Očigledno je ova tajnovitost povezana sa prikrivanjem dela samog Nikolića, i ne od R. Karadžića, nego od strane Tužilaštva. Nadamo se da ćemo kad-tad ipak saznati sveu istinu  i o delovanju Nikolića i njegovoj trgovini sa Tužilaštvom MTBJ, i svu istinu o prljavoj kuhinji samog Tužilaštva Haškog tribunala.

(2) Poslednji takav izveštaj pred Generalnom Skupštinom OUN biće razmatran 13 -14 oktobra.

Izvor: Fond Strateške Kulture